Zoran Stefanović

Školovanje
Rođen je 1969. u Loznici, Srbija. Pohađao je Valjevsku gimnaziju (filološko-društveni smer) i Lozničku gimnaziju (novinarski smer). Iz prvog pokušaja je primljen na dramaturgiju na Fakultetu dramske umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je i diplomirao 1994. godine: dramaturgiju kod prof. Slobodana Selenića a scenaristiku kod prof. Živojina Pavlovića.  Doktorand je, pred odbranom doktorske teze na polju teorije umetnosti, kulture i medija. Postdiplomske studije pohađao je na Fakultetu dramskih umetnosti i na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. 
Kao stipendista američke vlade studijski je boravio u Sjedinjenim Američkim Državama 1990. gde je proučavao američki model scenske produkcije, menadžmenta u kulturi, holivudske scenaristike i tamošnje pozorišne dramaturgije. Kao plod toga je na beogradskom FDU preko udžbenika i projekata uvodio u domaću praksu i popularizovao novi talas američke scenarističke i dramaturške pedagogije i teorije, naročito epohu od Sida Filda do Roberta Mekija. 
Dodatno se obrazuje preko kurseva i modula, uključujući distancione programe iz domena dramskih umetnosti: Univerzitet u Pensilvaniji, Masačusetski institut za tehnologiju, Akademija Džordana Pitersona itd. Tečno govori i piše engleski, služi se svim slovenskim i većim romanskim jezicima.

Dramski i pozorišni rad
Autor je desetak celovečernjih drama prevedenih na više jezika i dvadesetak većih filmskih i televizijskih scenarija, od čega je pola realizovano u dokumentarnoj sferi i u grupi su najemitovanijih i najgledanijih dela naše novije televizijske dokumentaristike („Životi Koste Hakmana“ itd), dok se u igranoj produkciji upravo pripremaju dva filma i TV serija. 
O njegovim dramama i scenarijima pisali su Slobodan Selenić, Vladimir Stamenković, Milorad Pavić, Radomir Putnik, Dubravka Knežević, Ilija Bakić, Boško Suvajdžić, Sofija Trenčovska, Mimoza Rajl, Dejan Ajdačić i desetine drugih naučnika i kritičara iz više zemalja.
Njegova drama „Slovenski Orfej: obredni slučaj“ (1992) je spojila antropološko pozorište sa naučnom fantastikom i Artoovim pozorištem surovosti. U nekim pregledima se smatra za simbolički početak postjugoslovenske dramaturgije i pozorišta u Makedoniji i Srbiji, zahvaljujući čemu je pisac svrstan u ključne srpske i slovenske dramske pisce epohe, kao u italijanskoj enciklopediji D'Agostini. Predstava strumičkog pozorišta je ušla u zvaničnu selekciju Beogradskog međunarodnog pozorišnog festivala (BITEF) 1992. pa su pisac Stefanović sa dvadeset dve godine i reditelj Trenčovski sa dvadeset jednom, bili najmlađi autori u istoriji festivala (gostovanje je neostvareno zbog sankcija Ujedinjenih nacija prema Jugoslaviji). Radio dramska verzija Radio Beograda je bila nominovana za Prix Europa u Berlinu.
Drame su mu različite po žanrovima i stilovima. „Ostrvska priča“, prva svetska priča o Kortu Maltezeu koja je posebno pisana za pozorište, pripoveda o propaloj komunističkoj revoluciji, a igrana je neposrednu pred Osmu sednicu 1987. u Valjevu. „Vikend sa Marijom Broz: igrokaz za mrtvorođene“ priča o Srbiji u kasnom titoizmu kao ludnici otvorenog tipa. Antologijska duodrama „Skaska o kosmičkom jajetu“ je mistički odziv na Semjuela Beketa, ispričan antibeketovskim sredstvima. „Princ se neće vraćati“ ima za podnaslov „komad sa tezom, pevanjem i mačevanjem za omladinu“ o srpskim podelama u vreme Rastka Nemanjića. „Valcer za Olgu: narodna bajka i krvava zabava“ pokazuje poslednje dane carske porodice Romanovih i objašnjava skrivenu suštinu tragične slovenske istorije.
Kao izdavač, urednik i priređivač, Stefanović je učestvovao u objavljivanju preko 600 drama u nekoliko evropskih, američkih i azijskih zemalja, što je dovelo do više desetina premijera. Na srpskom jeziku to je bilo u okviru štampanog i digitalnog poduhvata „Sto drama do kraja veka“ (časopis Književna reč, 1994-2000), digitalne biblioteke „Savremena srpska drama“ na Projektu Rastko (od 1997), štampane i digitalne edicije „Savremena srpska drama“ Udruženja dramskih pisaca Srbije (od 1998), reizdanja „Dramske baštine“ Muzeja pozorišne umetnosti Srbije (1997), a sada i kapitalne edicija „Koturn“ koja će početi u 2026. godini. Kao naučnik, istraživač i enciklopedista dao je dugotrajan doprinos; trenutno radi na „Biografskom rečniku srpske drame“ kao prvom poduhvatu svoje vrste, a kao urednik  i izdavač na proširenom izdanju „Leksikona drame i pozorište“ Raška V. Jovanovića i Dejana Jaćimovića.
Kao priređivač, urednik, rukovodilac, član redakcije ili izdavač u ovoj deceniji  učestvuje na objavljivanju sabranih ili izabranih dela više srpskih doajena kulture i nauke. Na planu dramskih umetnosti to su preko stotinu tomova dela Branislava Nušića, avangardnih i neoavangardnih dramatičara, Dušana Stojanovića, Petra Volka, Raška V. Jovanovića, Radomira Putnika, Jovana Joce Jovanovića, Milana Jelića, Bojane Andrić, Miloša Nikolića, Miladina Ševarlića, Božidara Zečevića, Aleksandra Đaje, Stojana Srdića, Vladimira Đurića Đure i drugih. Od stranih autora tu su, između ostalih, i Stiven Presfild i Nikita Mihalkov.
Jedan je od autora reformi koje u školski sistem Srbije uvode kulturu filma, drame, pozorišta, umetničke animacije i stripa. 

Digitalna kultura
Za skoro četiri decenije delovanja Stefanović je dao obimno međunarodno delo u desetak oblasti kulture i umetnosti, kao i u nekoliko niša humanističkih nauka, ali je u svetskoj kulturi najpoznatiji po tome što je jedan od svetskih pionira kibernetičke kulture i digitalizacije u kulturi.
Bio je glavni osnivač BBS Pegaz (od 1994), zatim elektronske biblioteke a danas kulturne mreže „Projekat Rastko“ (1997), separata-magazina „Kibernetička reč“ (u Književnoj reči, 1998), „Projekta Gutenberg Evropa“ i „Distribuiranih korektora Evropa“ (2004), i kao jedan od začetnika Vikipedije na srpskom i srodnim jezicima (2003), kao i više drugih kapitalnih projekata .

Društveni i humanitarni rad
Još kao gimnazijalac sredinom 1980-ih počeo je da se bavi društvenim aktivizmom za demokratska i nacionalna prava. U jesen 1990. je kao student učestvovao u obnovi demokratskog sistema u Srbiji i osnivanju prvih stranaka. Bio je aktivan u protestima za medijske slobode na Fakultetu dramskih umetnosti u martu 1991. i 1992. godine. U izbornoj krizi u Srbiji 1996/1997. bio je jedan od stručnih rukovodilaca za Koaliciju „Zajedno“, kada je sproveo u praksi jednu od prvih svetskih metodologija političkog aktivizma na Internetu, a  postavio je i deo metodologije za miran i nenasilan politički aktivizam na ulicama.
Odbio je mesto visokog funkcionera u vladi Savezne Republike Jugoslavije nakon 5. oktobra 2000. jer se nakon agresije NATO na SRJ bavio humaniratnim radom i zaštitom kulturne baštine na Kosovu i Metohiji (naročito u periodu 1999-2004). 
Bio je glavni rukovodilac međunarodne akcije nabavke pečata kneza Strojimira, najstarijeg dokaza srpske državnosti iz 9. veka, u saradnji stručnog i vladinog sektora 2006. godine.

                                                                                                                                                            (Na osnovu podataka rukopisa knjige dr Jelene Perić)