Зоран Стефановић

Школовање
Рођен је 1969. у Лозници, Србија. Похађао је Ваљевску гимназију (филолошко-друштвени смер) и Лозничку гимназију (новинарски смер). Из првог покушаја је примљен на драматургију на Факултету драмске уметности Универзитета уметности у Београду, где је и дипломирао 1994. године: драматургију код проф. Слободана Селенића а сценаристику код проф. Живојина Павловића.  Докторанд је, пред одбраном докторске тезе на пољу теорије уметности, културе и медија. Постдипломске студије похађао је на Факултету драмских уметности и на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду. 
Као стипендиста америчке владе студијски је боравио у Сједињеним Америчким Државама 1990. где је проучавао амерички модел сценске продукције, менаџмента у култури, холивудске сценаристике и тамошње позоришне драматургије. Као плод тога је на београдском ФДУ преко уџбеника и пројеката уводио у домаћу праксу и популаризовао нови талас америчке сценаристичке и драматуршке педагогије и теорије, нарочито епоху од Сида Филда до Роберта Мекија. 
Додатно се образује преко курсева и модула, укључујући дистанционе програме из домена драмских уметности: Универзитет у Пенсилванији, Масачусетски институт за технологију, Академија Џордана Питерсона итд. Течно говори и пише енглески, служи се свим словенским и већим романским језицима.

Драмски и позоришни рад
Аутор је десетак целовечерњих драма преведених на више језика и двадесетак већих филмских и телевизијских сценарија, од чега је пола реализовано у документарној сфери и у групи су најемитованијих и најгледанијих дела наше новије телевизијске документаристике („Животи Косте Хакмана“ итд), док се у играној продукцији управо припремају два филма и ТВ серија. 
О његовим драмама и сценаријима писали су Слободан Селенић, Владимир Стаменковић, Милорад Павић, Радомир Путник, Дубравка Кнежевић, Илија Бакић, Бошко Сувајџић, Софија Тренчовска, Мимоза Рајл, Дејан Ајдачић и десетине других научника и критичара из више земаља.
Његова драма „Словенски Орфеј: обредни случај“ (1992) је спојила антрополошко позориште са научном фантастиком и Артоовим позориштем суровости. У неким прегледима се сматра за симболички почетак постјугословенске драматургије и позоришта у Македонији и Србији, захваљујући чему је писац сврстан у кључне српске и словенске драмске писце епохе, као у италијанској енциклопедији Д'Агостини. Представа струмичког позоришта је ушла у званичну селекцију Београдског међународног позоришног фестивала (БИТЕФ) 1992. па су писац Стефановић са двадесет две године и редитељ Тренчовски са двадесет једном, били најмлађи аутори у историји фестивала (гостовање је неостваренo због санкција Уједињених нација према Југославији). Радио драмска верзија Радио Београда је била номинована за Prix Europa у Берлину.
Драме су му различите по жанровима и стиловима. „Острвска прича“, прва светска прича о Корту Малтезеу која је посебно писана за позориште, приповеда о пропалој комунистичкој револуцији, а играна је непосредну пред Осму седницу 1987. у Ваљеву. „Викенд са Маријом Броз: игроказ за мртворођене“ прича о Србији у касном титоизму као лудници отвореног типа. Антологијска дуодрама „Скаска о космичком јајету“ је мистички одзив на Семјуела Бекета, испричан антибекетовским средствима. „Принц се неће враћати“ има за поднаслов „комад са тезом, певањем и мачевањем за омладину“ о српским поделама у време Растка Немањића. „Валцер за Олгу: народна бајка и крвава забава“ показује последње дане царске породице Романових и објашњава скривену суштину трагичне словенске историје.
Као издавач, уредник и приређивач, Стефановић је учествовао у објављивању преко 600 драма у неколико европских, америчких и азијских земаља, што је довело до више десетина премијера. На српском језику то је било у оквиру штампаног и дигиталног подухвата „Сто драма до краја века“ (часопис Књижевна реч, 1994-2000), дигиталне библиотеке „Савремена српска драма“ на Пројекту Растко (од 1997), штампане и дигиталне едиције „Савремена српска драма“ Удружења драмских писаца Србије (од 1998), реиздања „Драмске баштине“ Музеја позоришне уметности Србије (1997), а сада и капиталне едиција „Котурн“ која ће почети у 2026. години. Као научник, истраживач и енциклопедиста дао је дуготрајан допринос; тренутно ради на „Биографском речнику српске драме“ као првом подухвату своје врсте, а као уредник  и издавач на проширеном издању „Лексикона драме и позориште“ Рашка В. Јовановића и Дејана Јаћимовића.
Као приређивач, уредник, руководилац, члан редакције или издавач у овој деценији  учествује на објављивању сабраних или изабраних дела више српских доајена културе и науке. На плану драмских уметности то су преко стотину томова дела Бранислава Нушића, авангардних и неоавангардних драматичара, Душана Стојановића, Петра Волка, Рашка В. Јовановића, Радомира Путника, Јована Јоце Јовановића, Милана Јелића, Бојане Андрић, Милоша Николића, Миладина Шеварлића, Божидара Зечевића, Александра Ђаје, Стојана Срдића, Владимира Ђурића Ђуре и других. Од страних аутора ту су, између осталих, и Стивен Пресфилд и Никита Михалков.
Један је од аутора реформи које у школски систем Србије уводе културу филма, драме, позоришта, уметничке анимације и стрипа. 

Дигитална култура
За скоро четири деценије деловања Стефановић је дао обимно међународно дело у десетак области културе и уметности, као и у неколико ниша хуманистичких наука, али је у светској култури најпознатији по томе што је један од светских пионира кибернетичке културе и дигитализације у култури.
Био је главни оснивач ББС Пегаз (од 1994), затим електронске библиотеке а данас културне мреже „Пројекат Растко“ (1997), сепарата-магазина „Кибернетичка реч“ (у Књижевној речи, 1998), „Пројекта Гутенберг Европа“ и „Дистрибуираних коректора Европа“ (2004), и као један од зачетника Википедије на српском и сродним језицима (2003), као и више других капиталних пројеката .

Друштвени и хуманитарни рад
Још као гимназијалац средином 1980-их почео је да се бави друштвеним активизмом за демократска и национална права. У јесен 1990. је као студент учествовао у обнови демократског система у Србији и оснивању првих странака. Био је активан у протестима за медијске слободе на Факултету драмских уметности у марту 1991. и 1992. године. У изборној кризи у Србији 1996/1997. био је један од стручних руководилаца за Коалицију „Заједно“, када је спровео у пракси једну од првих светских методологија политичког активизма на Интернету, а  поставио је и део методологије за миран и ненасилан политички активизам на улицама.
Одбио је место високог функционера у влади Савезне Републике Југославије након 5. октобра 2000. јер се након агресије НАТО на СРЈ бавио хуманиратним радом и заштитом културне баштине на Косову и Метохији (нарочито у периоду 1999-2004). 
Био је главни руководилац међународне акције набавке печата кнеза Стројимира, најстаријег доказа српске државности из 9. века, у сарадњи стручног и владиног сектора 2006. године.

                                                                                                                   (На основу података рукописа књиге др Јелене Перић)