Покушаје оснивања сталног театра пратили су и покушаји да се овој институцији обезбеди и адекватно здање: представе су игране у магацину Царинарнице (Театар на Ђумруку), у салама хотела (Театар „Код јелена“), у Кнежевој пивари, у кафанама („Код Круне“ и „Код енглеске краљице“). Први озбиљнији покушај подизања наменске театарске зграде био је инициран од стране Одбора „Љубитељи народне просвете“ и Позоришног одбора који су организовали сакупљање добровољних прилога. Влада Кнежевине Србије је дала 2.000 дуката и поклонила земљиште на Зеленом венцу од 228 квадратних метара, сам кнез Александар Карађорђевић приложио је 1.000 дуката и 80 кубних хвати камена, Миша Анастасијевић је дао 500 дуката... По постојала су три плана: архитекте Јана Неволе – Чеха, архитекте Јосифа Касана – Италијана и трећи, тада познатог предузимача Штајнлехнера. Подизање зграде скромног изгледа на Зеленом венцу почело је 11. септембра 1852. године, према Касановом плану, а дозволу да изводи грађевинске радове добио је Штајнлехнер. Овај покушај осујетило је пре свега непогодно, подводно земљиште, али и недостатак новца. На истој локацији је три године касније, уз кредит од 10.000 дуката који је одобрила Влада (с тим да се у зграду сместе и музеј и библиотека), начињен покушај да се земљиште ојача дрвеним шиповима, али без успеха. >У зиму 1867/68. збило се друго, веома значајно гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду, чија трупа је извела шездесет четири представе у неадекватним салама „Код Круне“ и „Код енглеске краљице“. Остаће записано да је кнез Михаило, после једне од тих представа, саопштио историјску одлуку: „Сазидаћу ја вама театар за себе па ћете бити сасвим задовољни“.

Тако, по оснивању Народног позоришта, Кнез и Државни савет одређују нову локацију за позоришну зграду – бивши турски плац код Стамбол-капије. Обнавља и давање прилога, сам приложивши пет хиљада дуката. Нажалост, он није дочекао почетак радова, јер је убијен 3. јуна 1868. године, па је камен темељац поставио кнез Милан. Верује се да је пројектант позоришне зграде код Стамбол-капије био архитекта Александар Бугарски, мада по сачуваним документима то није сасвим извесно. У пролеће 1868. је организована лицитација за извођење радова, а посао је опет добио Штајнлехнер. Уговор је закључен 23. маја 1868. за 12.550 дуката с додатком преосталог материјала од позоришта на Зеленом венцу и око 150 кубних хвати камена од старих турских кућа са Стамбол-капије. Градња је изведена веома брзо. Земљани радови су почели 29. маја, а камен темељац је положен 18. августа 1868. године. Зграда је стављена под кров већ јануара 1869. У граду од 25000 становника, позоришна сала има око 800 места! Прва представа у новом здању је одржана 30. октобра (по старом календару) исте године. О овом догађају је остало забележено:„... Прва представа је била ’Посмртна слава кнеза Михаила’, слика из народног живота Ђорђа Малетића, у четвртак 30. октобра 1869. године...

... Из једне сачуване плакате – позивнице штампане на свили (упућене Хрватском народном казалишту у Загребу) види се да су у комаду учествовали скоро сви чланови Народног позоришта: Милка Гргурова, Марија Јеленска, Јулка Јовановићка, Мара Гргурова, Љубица Коларевићка, Адам Мандровић, Нестор Недељковић, Тоша Марковић, Алекса Савић и као почетник Тоша Јовановић...

... Ова представа оставила је снажан утисак на публику, нарочито када је представљач, маскиран и обучен као кнез Михаило, прешао на коњу преко позорнице. Када га је публика на позорници угледала на коњу – пише рецензент ’Видовдана’ – учинило јој се да опет пред собом види сушта жива кнеза Михаила...“

Када је сазидана, зграда Народног позоришта у Београду је, поред капетан Мишиног здања, била највећа и најраскошнија палата у Србији. По распореду маса, хоризонталној и вертикалној подели површина и изабраним мотивима површинске обраде главне фасаде, Народно позориште Александра Бугарског подсећало је на Скалу Пјермаринија у Милану, која је саграђена деведесет година раније (1776–1778).

Написала и приредила Јелица Стевановић
Коришћени текстови Милице Јовановић, Александра Радовановића, Мирјане Одавић