Иако је и раније било појединачних, али ретких играчко-балетских гостовања на сцени Народног позоришта, тек после завршетка Првог светског рата и већ помињаног доласка уметника из Совјетског савеза – из Императорског Маријинског театра, Бољшој театра из Москове, чланице Руског балета Сергеја Дјагиљева и других, било је могуће оснивање балетског ансамбла у оквиру наше Куће. Своју прву целовечерњу представу београдски Балет је извео 22. јануара 1923. године – „Шчелкунчик (Рскало / Крцко Орашчић)“ Петра Илича Чајковског. Формирање домаћег играчког кадра такође је било незамисливо без руских уметница – првих балерина и потоњих педагога: Јелена Пољакова, кореограф и педагог у државној Глумачко-балетској школи и Школи „Јелена Пољакова”, све до Другог светског рата је обучавала изванредне играче; Маргарита Фроман је као стручњак који је више сезона провео учествујући у раду трупе Дјагиљева, као кореограф је на београдску балетску сцену преносила значајно класично наслеђе и кореографије савременог, тада најактуелнијег светског репертоара; Нини Кирсановој припада почасно место као кореографу, али и преносиоцу репертоара Трупе „Ана Павлова“ (у којој је заузимала место прве балерине од 1927, све до смрти велике балерине). Тако су Балет Народног позоришта, а и београдска публика били васпитавани на обрасцима најчистијег класичног балетског наслеђа. Представе као што су „Копелија“ (прво извођење 1924), „Лабудово језеро“ (1925), „Жизела“ (1926), „Успавана лепотица“ (1927), све до данас, са повременим краћим паузама, стално на репертоару Народног позоришта. У периоду до Другог светског рата на сцени је са успехом извођене и (пренесене) чувене кореографије Михаила Фокина „Шехерезада“, „Силфиде“, „Половецке игре“, „Жар птица“, „Петрушка“, „Дон Жуан“, „Златни петао“; кореографије Леонида Мјасина „Тророги шешир“, „Љубав чаробница“, „Човек и коб“, те кореографије Бориса Романова „Тамара“, „Балерина и бандити“, „Болеро“ и Дејвида Лишина „Франческа да Римини“...

Своје кореографије су у овом периоду постављали Мстислав Пиановски, Антон Романовски, Борис Књазев, Маргарита Фроман, Нина Кирсанова, Пиа и Пино Млакар, Анатолије Жуковски... Паралелно са радом ових кореографа, развијао се и значајан процес стварања балета на музику савремених југословенских композитора: „Лицитарско срце“ (1927) и „Имбрек с носом“ (1937) Крешимира Барановића, „Охридска легенда“ Стевана Христића (1933), „ Ђаво на селу” Франа Лотке (1938), „Огањ у планини“ Алфреда Пордеса (1941), „Симфонијско коло“ Светомира Настасијевића (1942). Овако обиман репертоар тумачили су изврсни уметници: Наташа Бошковић, Нина Кирсанова, Марина Олењина, Јања Васиљева, Аница Прелић и Макс Фроман, Анатолије Жуковски, Александар Доброхотов, Михаил Панајев, Милош Ристић... У овом ансамблу су стасавали Димитрије Парлић, будући први солиста и еминентни кореограф Балета Народног позоришта друге половине двадесетог века, као и Рут Парнел, будућа прва балерина. У потпуно реорганизованом балетском ансамблу, по завршетку Другог светског рата, кореографски темељ и остваривање визионарске уметничке политике представља рад Димитрија Парлића (1916–1986). Остварио је изузетно обиман кореографски опус, а нека дела, као „Ромео и Јулија“ (1949), изводе се и данас. Осим Димитрија Парлића, значајан допринос националном кореографском стваралаштву дали су и Маргарита Фроман са својом поставком „Охридске легенде“ (1947), најпопуларнијим и највише извођеним националним балетом, Пиа и Пино Млакар са „Баладом о једној средњевековној љубави“ и балетом „Ђаво на селу“, Вера Костић са бројним поставкама међу којима се издвајају „Жар птица“, „Копелија“, „Птицо, не склапај своја крила“, „Даринкин дар“, „Кармен“, Мира Сањина са балетима „Салома“ и „Балада о месецу луталици“... И ови кореографи су знатним делом креирали на музику југословенских композитора међу којима су и Фран Лотка, Миховил Логар, Енрико Јосиф, Зоран Христић и други. Поставке савремених аутора одликује различитост кореографског израза, стваралаштво према сопственом либрету и још израженија тежња за коришћењем музике српских композитора: Светомира Настасијевића, Рајка Максимовића, Зорана Ерића, Станка Шепића, Војислава Вокија Костића, као и непосредном сарадњом са њима. На балетској сцени Народног позоришта гостовала су и светска кореографска имена као што су Леонид Лавровски, Ростислав Захаров, Нина Анисимова, Морис Бежар, Жанин Шара, Патриша Нири која је пренела кореографије Жоржа Баланшина, Питер Дарел...

До 1991. године, Балет Народног позоришта је имао сталну праксу гостовања на југословенским позоришним сценама и на манифестацијама као што су Дубровачки летњи фестивал, Љубљански бијенале, Осјечки анале, Опатијски фестивал, Смотра „Мермер и звуци“, Скопски мајски фестивал... Наша балетска уметност је са великим успехом представљена и на гостовањима у Француској, Италији, Монте Карлу, Намачкој, Аустрији, Енглеској, Мађарској, Грчкој, Шпанији, Мексику, Швајцарској, Холандији, Египту, Јапану, Канади... А београдска публика је имала прилике да види на нашој сцени велике светске уметнике балета, међу којима и Маргот Фонтејн, Светлану Берјозову, Мајну Гилгуд, Мају Плисецкају, Наталију Бесмертнову, Клод Беси, Мајкла Сомса, Џона Филда, Николаја Фадејечева, Константина Сергејева, Мишел Рено и многе друге.

Написала и приредила Јелица Стевановић
Коришћени текстови Милице Јовановић, Александра Радовановића, Мирјане Одавић