Делатност Драме Народног позоришта најчешће се дели на четири етапе: од оснивања до Првог светског рата, период између два светска рата, од ослобођења до распада бивше Југославије и период од 1991. године до данас. Ансамбл драме је формиран од истакнутих глумаца већ постојећих професионалних театара са нашег говорног подручја, превасходно Српског народног позоришта и Хрватског народног казалишта, те од пробраних уметника из већих путујућих позоришних дружина. Првих деценија, у малом Београду представе су често имале само премијеру или две-три репризе, а само ретки изузетно популарни комади доживљавали би и десетак извођења. У таквим условима хиперпродукције, о режији се не може ни говорити с позиције данашњег искуства. Глумци би научили текст – увелико се ослањајући на суфлера – а први глумац би на неколико проба покушао да са колегама-суиграчима договори и увежба основни мизансцен. Преовлађивао је патетични, романтичарски стил глуме. Представе су се играле у свега неколико типизираних декора (соба, која је често бивала и сеоска кућа и европски салон; шума; градски трг). Глумци су испрва играли у сопственим костимима, а глумице су у ову сврху добијале мали додатак на плату. Нешто касније, почиње се са наручивањем костима за представе – углавном типских. Ситуација је, што се тиче режије и сценографије, нешто измењена у последњим годинама пред Први светски рат, доласком школованог редитеља, Александра Ивановича Андрејева, који је на сцену донео и извесно богатство декора. Поред комада светских класика, који су од самих почетака били обавезан део репертоара (Софокле, Шекспир, Калдерон, Молијер, Расин, Голдони, Корнеј, Ростан, Шилер, Гете, Ибзен, Стриндберг, Гогољ, Островски, Чехов, Горки...), Народно позориште је одмах почело да подстиче домаће драмско стваралаштво. Разумљиво, почеци су били тешки и квалитетних текстова је било мало. У то доба буђења националне свести, нарочито су популарни били комади са националном тематиком, углавном трагедије и драмски прикази инспирисани средњевековном и новијом историјом као што су „Смрт Уроша V“, Стефана Стефановића, „Милош Обилић (Бој на Косову)“ Јована Суботића, „Хајдук Вељко“ Јована Драгашевића и други. Времено, појављују се и квалитетни аутори, које ће потврдити суд историје (Милован Ђ. Глишић, млади Бранислав Нушић, Борисав Станковић, Матија Бан, Симо Матавуљ, Лаза Костић...). Поред тога, велику популарност су тада, а и касније, имали такозвани комади с певањем, попут драматизација прозе Стевана Сремца – „Зоне Замфирове“ и „Ивкове славе“ (музика Стевана Мокрањца), „Ђида“ Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака (са музиком Даворина Јенка), те најпопуларнији и најигранији од свих – „Коштана“ Борисава Станковића (музика Стевана Мокрањца), која ће постати својеврсна култна представа и, као таква, од 1901. остати на репертоару, са мањим прекидима, све до данашњих дана. Преводилачка делатност је у то време била веома интензивна – неретко се догађало да се савремени француски или немачки текст нађе на београдском репертоару свега неколико месеци после светске праизведбе. Поред превода страних комада, често су прављене и такозване посрбе. Већина наслова из првих деценија рада Народног позоришта није положила тест историје, и данас се за њих и не зна. На прелазу векова, управа је посебно покушала да подстакне домаће писце како би се подухватили писања за театар. Између осталог, објављивани су редовни годишњи конкурси за нови драмски текст. Тих година појављује се једно велико име домаћег драмског стваралаштва – Бранислав Нушић. Поред њега, јављају се и други млади ствараоци, међу којима се нарочито истичу Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Војислав Јовановић Марамбо и Миливој Предић. Јован Стерија Поповић је већ тада био препознат као домаћи драмски класик, и поред редовног присуства његових комада у репертоару, током дугог низа година је на дан рођења великог комедиографа приређивано специјално „Стеријино вече“. Носиоци репертоара у том периоду су били Алекса Бачвански, Адам Мандровић, Милош Цветић, Тоша Јовановић, Ђура Рајковић, Милорад Гавриловић, Сава Тодоровић, Илија Станојевић Чича, Светислав Динуловић (уједно и глумци-редитељи), те Пера Добриновић, Добрица Милутиновић, Милка Гргурова, Вела Нигринова, Софија Цоца Ђорђевић (једина Београђанка међу њима), Зорка Тодосић, Теодора Арсеновић, Перса Павловић...

За време Првог светског рата, једини пут у историји, Народно позориште је било затворено током све четири године. Готово читав мушки персонал је био мобилисан и у многим логорима су ницала „војничка позоришта“ предвођена нашим глумцима, играјући популаран али и веома захтеван репертоар. Архива и богата библиотека драмских текстова у сандуцима су се повлачили заједно са војском и народом пут Албаније...

Одмах после рата, Позориште поново отвара своја врата, а убрзо се уз драмски оснивају и оперски и балетски ансамбл. Скученост једне сцене коју треба да деле три уметничка ансамбла решава се дугорочније адаптирањем зграде коњичке школе, Мањежа, која постаје Сцена на Врачару, нешто интимнија од оне у згради Код Споменика, веома омиљена и код глумаца и код љубитеља драмских представа. Са неколико прекида, Народно позориште је располагало овом зградом све до после Другог рата, када је она постала дом новоформираног Југословенског драмског позоришта. Са крајем Првог рата поклопила се и Октобарска револуција, тј. период бежања великог броја Руса и припадника других народа пред комунистичком влашћу Совјетског савеза. Међу њима се налазио и знатни број уметника, од којих су се неки задржали у Београду. Тако у Народно позориште долазе професионални редитељи (најпре Јуриј Љвович Ракитин, а нешто касније брачни пар, некадашњи чланови Московског художественог театра, Вера Греч и Поликарп Павлов), сценографи и костимографи (Леонид и Римена Браиловски, Ананије Вербицки, Владимир Жедрински, Владимир Загородњук). Захваљујући њима, режија се издваја као посебна уметност у оквиру театра, а у глуму улазе реалистички принципи „уживљавања“ Станиславског. Сценографија и костими се праве наменски, за сваку премијеру (у складу са финансијским могућностима), доносећи на сцену стилове и правце који у то време владају у сликарству. И даље се игра класичан репертоар, као и савремени светски писци (Бернард Шо, Луиђи Пирандело, Џон Голсводри, Јуџин О'Нил...) али на велика врата на нашу сцену долази и такозвани булеварски репертоар, нарочито француски „лаки комади“, које је публика волела а због којих је критика бурно негодовала. Поред светских, може се слободно рећи да је, уз Стерију, Нушић, чија стваралачка зрелост пада у међуратне године – већ за живота постао домаћи класик. У доба своје стваралачке зрелости, у међуратном периоду, он је нека врста „кућног писца“ Народног позоришта: све своје комаде пише имајући у виду тај ансамбл, а често и сам, мимо сваког позоришног обичаја, учествује у поделама улога. Иако критика не дели то мишљење, он је публици без премца најомиљенији писац, сваки његов нов комад се с нестрпљењем очекује, постаје театарски догађај и обара рекорде у гледаности. Београд, сад већ европска метропола, без проблема своје омиљене представе гледа и по неколико десетина пута. Премијере су ређе, али су поставке знатно професионалније, модерније, квалитетније. Домаћи репертоар, поред српских, сада чине и текстови писаца из Словеније, Хрватске, Македоније (Милутин Бојић, Борисав Станковић, Иво Војновић, Милан Беговић, Иван Цанкар, Петар Петровић Пеција, Владимир Велмар Јанковић, Јосип Косор, Велимир Живојиновић Масука, Тодор Манојловић, Мирослав Крлежа, Ђура Јакшић, Миливој Предић и други, те прва жена-писац, Милица Јаковљевић познатија као Мир-Јам). Уз поменуте руске, ту су и наши школовани редитељи и глумци-редитељи: Михаило Исаиловић, др Бранко Гавела, Јосип Кулунџић, Витомир Богић, Драгољуб Гошић, Димитрије Гинић, Мата Милошевић, Радомир Раша Плаовић... У изванредном глумачком ансамблу се, поред поменутих глумаца-редитеља као и већ поменутих искусних глумаца који су каријере започели пре рата, издвајају Жанка Стокић, Мара Таборска, Деса Дугалић, Марица Поповић, Невенка Урбанова, Љубинка Бобић, брачни пар Александар и Зора Златковић, Миливоје Живановић, Виктор Старчић, Јован Гец, Божидар Дрнић...

Свакако треба поменути и нашег првог школованог костимографа, Милицу Бабић Јовановић, која потписује највећи број представе од 1931. до 1964. године, као и сликаре-сценографе Јована Бијелића, Станислава Сташу Беложанског, те нешто млађе Миомира Денића, Бојана Ступицу и Милицу Бешевић. Током немачке окупације Београда 1941–1944, Народно позориште наставља са редовном делатношћу, иако је о овоме мало писано а доскора се није ни говорило. Сва три ансамбла су, мада у знатно отежаним околностима и без неких чланова који су били у заробљеништву или у редовима бораца, играла представе свакодневно – у подневним или поподневним терминима, јер је на снази био полицијски час. Непосредно по ослобођењу града, на Сцени код Споменика своје представе игра Позориште Народног ослобођења – трупа формирана у редовима НОВ. Убрзо, међутим, на сцену се враћају ансамбли Народног позоришта, појачани неким од чланова партизанског позоришта, али под будним оком новоформиране народне власти. Првих година у репертоару преовлађују комади са јасном политичком поруком, одабирани, писани, и постављани под јасним утицајем „званичног“ стила – социјалистичког реализма, а примат су имали руски писци. Већ почетком педесетих година, утицај државе на рад позоришта се губи, и све се враћа природним, уметничким токовима: репертоар је поново састављен од комада светских и домаћих класика, почетком шездесетих на сцену се пробијају и савремени светски, авангардни комади, драма апсурда, антидрама... Савремено домаће стваралаштво је у пуном замаху, а нарочито се истичу дела Мирослава Крлеже, Борислава Михаиловића Михиза, Александра Поповића, Љубомира Симовића, Јована Христића, Велимира Лукића...

Написала и приредила Јелица Стевановић
Коришћени текстови Милице Јовановић, Александра Радовановића, Мирјане Одавић