Vesti

Jedno od najboljih nemačkih i evropskih pozorišta Dojčes teatar iz Berlina gostovaće 30. maja na Sceni „Raša Plaović“ (20,30) sa dramom „Neustrašive – kao i sve slobodne djevojke“, po tekstu Tanje Šljivar i u režiji Salome Dastmalči.

Predstava će biti odigrana u okviru Sporazuma o saradnji između dve Kuće, koji su u Berlinu, 14. februara ove godine, potpisali v.d. upravnice Narodnog pozorišta Ivana Vujić i direktor Dojčes teatra Ulrih Kuon.

Biće to prvo gostovanje ovog renomiranog teatra u Narodnom pozorištu, posle pauze od 17. godina, kada su, u novembru 2002, na Velikoj sceni, izveli komad Gotholda Efraima Lesinga „Emilija Galoti“, u režiji Mihaela Talhajmera.

 Svoj dosad najsloženiji i, po svemu sudeći, najupečatljiviji dramski tekst „Neustrašive – kao i sve slobodne djevojke“, Tanja Šljivar gradi inspirisana nedavnim stvarnim događajem – slučajem kada je, u jednom gradiću u Republici Srpskoj, nakon boravka na školskoj ekskurziji zatrudnelo sedam trinaestogodišnjih devojčica.

Pošto su o tome izneli mišljenje crkva, država, škola i mediji – autorka odlučuje da, kako napominje, podari glas samim protagonistkinjama, tačnije, iracionalnoj energiji mladosti: kroz uzbudljive fragmente, višeznačne retrospekcije i začudna višeglasja predstavlja se sukob načela života (porođaj) i načela slobode (izbor abortusa), a rediteljka Dastmalči funkcionalno izoštrava ovu potragu za identitetom, prevodeći igru na nivo kolektivnog rituala protkanog dirljivim dokumentarnim improvizacijama glumaca u asketski ustrojenom prostoru.

Uloge tumače Peter Šteden (Ana), Eren Gindar (Ena), Livija Marlene Volf (Ina), Marte Miler-Litken (Ona), Kenoa Nort-Harden (Una), Emi Biter (Lea) i Bruno Libler (Mia).

Dramaturškinja je Birgit Lengers, scenografiju i kostim uradila je Paula Velman, a koreografiju Nilufar Šahisavandi.

Predstava traje sat i po vremena; prevod je obezbeđen.
M.B.

 

Tanja Šljivar

Dramska spisateljica, rođena u Banjoj Luci (Republika Srpska, BiH), 1988. Diplomirala i završila master iz dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti Beograd, a u Gisenu (Nemačka) završila master iz primenjenih pozorišnih studija. Autorka šest celovečernjih drama: Pošto je pašteta?, Grebanje ili Kako se ubila moja baka, Ali grad me je štitio, Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali, Kao i sve slobodne djevojke, Režim ljubavi. Drame su joj objavljene u pozorišnim časopisima, različitim antologijama, izvedene i javno čitane u profesionalnim pozorištima u Bosni i Hercegovini (Bosansko narodno pozorište Zenica), Srbiji (Atelje 212, Narodno pozorište Užice), Hrvatskoj, Poljskoj, Austriji, Španiji, Albaniji i Nemačkoj (Dojčes teatar Berlin, Šaušpilhaus Štutgart). Piše i objavljuje kratke priče, radio drame, filmske scenarije i teatrološke studije. Za dramsko pisanje osvojila je nekoliko nagrada, među kojima Nagradu „Borislav Mihajlović Mihiz” za ukupno dramsko stvaralaštvo (2011), Sterijinu nagradu za tekst savremene drame Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali (2016), MESS market award za tekst Kao i sve slobodne djevojke (2016). Nominovana za Retzhofer Dramapreis u Austriji. Drame su joj prevedene na desetak jezika. Učestvovala u književnim rezidencijalnim programima u Gracu, Beču i Prištini.Bila je član Žirija 63. Sterijinog pozorja 2018. godine. Trenutno je vršilac dužnosti direktorke Drame Narodnog pozorišta u Beogradu.

Salome Dastmalči

Rođena je u Berlinu. Studirala je glumu na Akademiji umetnosti  u Bernu (2002–2006), nakon čega je više od godinu dana provela na turneji sa Vratiti pošiljaocu Helene Valdman. Godine 2010. je, između ostalog, igrala Katarinu u bazelskoj adaptaciji Demona i učestvovala u predstavama Plavo, plavo more u Hajmathafen Nojkelnu i Kurkinje u Balhaus Ostu. Kao autorka i rediteljka debitovala je predstavom Moje srce je puno mržnje – i meni se to dopada, koja je bila na repertoaru HAU 3. Godine 2011. igrala je u predstavi Krvoproliće u različitosti u Balhaus Nojninštrase, gde je izvedena i njena druga autorska predstava Trči, brate, trči (2012), dok je u ovom pozorištu sa „akademijom autodidakta” radila na projektu LUDAK!, koji je nominovan za učešće na Pozorišnim susretima mladih (2013). Godine 2014. je uradila predstavu sa tinejdžerima An! koja je učestvovala na Festivalu mladih u Zofiensele. U toku 2014. redovno je nastupala na knjiženim večerima pod nazivom Proza odnosa, zajedničkom projektu Fondacije „Fridrih Ebert” i Teatra „Maksim Gorki”. Od 2012. drži radionice glume i sarađuje pretežno sa Šaubine i Berliner ansamblom. Neretko pozajmljuje svoj glas audio knjigama, kao što je to učinila u Glasovima iz Irana. Saradnju sa Junges DT-om započela je u sklopu Jesenjeg kampa 2016, nakon čega su usledila još dva zajednička projekta u kojima je bila rediteljka: Kao i sve slobodne djevojke Tanje Šljivar i školska predstava Moj prilično neobičan drug Valter Sibile Berg.

 

                                                                                                  Kritika

Tempirane bombe budućnosti

Bila je to školska ekskurzija sa posledicama. Godine 2014. u Bosni i Hercegovini sedam trinaestogodišnjakinja sa petodnevnog školskog izleta vratilo se sa iznenađenjem – sve do jedne u drugom stanju. Vest o kolektivnom začeću doživela je veliki odjek u javnosti, preplavila svetsku štampu i izazvala mnogobrojne diskusije o seksualnom obrazovanju, zaštiti i, naravno, tobožnjem moralnom deficitu društva. Svako se našao prozvan da kaže šta misli, samo je sedam devojčica ostalo nemo. U svom komadu Kao i sve slobodne djevojke Tanja Šljivar daje im glas, a rediteljka Salome Dastmalči lica i tela. Četiri ženska i tri muška, između 15 i 19 godina starosti. Stavlja ih u belu, još uvek neispisanu prostoriju. U neutralnu kutiju (scenografija i kostim Paula Velman), koja na prvi pogled ne deluje onoliko uzdržano koliko u stvari jeste. Po zidovima more haštagova. Simbol samopredstavljanja i iskazivanja sopstvenog, ali i kolektivnog mišljenja, javne osude i globalnog stuba sramote. Skroz nazad polukružno udubljenje, aluzija na crkveni oltar. Ni osuđujuće oko javnosti nije daleko.

Kreće akcija: horski nastup, nemilosrdni glas prekoravajućeg kolektiva, koji se nezaštićenoj individui približava isuviše blizu. Ali i pojedinci, koji se slušateljkama, primateljkama poruka odraslih, obraćaju uglavnom s visine. Iako zvuče dobronamerno, i oni instrumentalizuju, koriste trudnoće kao argument u borbi protiv nemorala (jer jedini cilj seksa jeste razmnožavanje) i pobačaja. I oni diktatorski, ne ostavljajući prostor za bilo kakav prigovor, definišu komunikaciju kao jednosmernu ulicu. „Niko nas nikada nije pitao“, žali se jedna od njih sedam, „Pitajte me!“, zahteva, samo da bi bojažljivoj gledateljki, koja na njen zahtev zaista i odgovara, uzela reč iz usta. No vreme za postavljanje pitanja je prošlo. Sada je red došao na njih, sada one odlučuju sa kim će, kako i o čemu da razgovaraju, kako će da se predstave i ko će da budu. Pitanje zašto je došlo do kolektivne trudnoće lebdi u prostoru, no na njega se ne odgovara. Ono ostaje pitanje bez odgovora i kao takvo ukazuje na neracionalno klasifikovanje, na one koje se ne pokoravaju razumu odraslih i koje odbijaju da im daju objašnjenja – što samo po sebi nije ništa drugo do vrhunski čin pobune.

Sedam devojčica uglavnom nastupaju zajedno, u grupi, onako kako ih i javnost doživljava. To je slaba strana večeri. Čak i kada istupaju pojedinačno i jedna drugoj nagoveštavaju svoje lične priče, one govore ispred grupe i deluju zamenljivo, neindividualno, što će reći predstavljene su isto kao i od roditelja, lekara, crkve, i društva – kao anoniman kolektiv. Mala estetska greška inače jakih sat i po vremena. Jer energija, bezuslovnost i direktnost kojom sedmoro glumica i glumaca zahtevaju svoje pravo da kažu šta misle i žive kako žele, ne ostavljaju ravnodušnim. Kada vide pozitivne rezultate testa za utvrđivanje trudnoće devojčice obuzima radost, obasjava svetlost, to je momenat nakon kojeg ih više niko neće ni ignorisati, ni iskorišćavati. Bar one tako misle. A i inače, u toku cele predstave čuje se uvek odgovarajući ton: živahni razgovori mladih adolescentkinja u školskom dvorištu, samouverenost kao rezultat pronalaska sopstvenog (iako kolektivnog) Ja – kao u fenomenalnoj catwalk – sceni sa bebi-stomačićima oko pojasa – tinejdžerska sanjarenja o boljoj budućnosti, tiha, zrela, pronicljiva samopromatranja.

Tenor je razigran, trudnoća je avantura, malj, koji otvara vrata koja vode u svet odraslih. No društvo ne spava. Atmosfera se polako menja, osmesi na licima se smrzavaju, tela postaju sve ukočenija, lica sve ozbiljnija. Sedam devojčica na sebi ima crvene kombinezone, koji pomalo podsećaju na uniforme zatvorenika u Gvantanamu. Crveno kao izazov, ali i stid, simbol društvene osude. Devojčice i dečaci – prisustvo oba pola podseća na univerzalnost počinioca, ali i na odgovornost očeva, koji se rado izmiču – uvek se iznova pribijaju jedno uz drugo, traže blizinu drugoga, toplinu grupe, stvaraju žive slike zajedničkog očaja i otpora. Možda devojčice zajedno (još uvek) i nisu dovoljno jake da bi se oduprle nadmoćnijem spoljašnjem svetu (na kraju sve do jedne abortiraju). No nešto su ipak postigle: pronašle su svoj glas, svoj (kolektivni) identitet, svoju snagu, onu izričito žensku, u tom patrijarhalnom svetu. „Mi smo tempirane bombe budućnosti. Eksplodiraćemo“, kažu, mirno i sigurno, nakon što, bar naizgled, ubiju svoju budućnost. „Ništa nam se nije desilo“, tvrde na samom kraju. Što se ne bi reklo i za status kvo koji ih okružuje.  

Saša Kriger (Stage and Screen, 4. 5. 2018)

 

 

Niko ih nikada nije pitao

(…) U predstavi se ne traže ni uzroci, ni objašnjenja. U predstavi se fokusira na mladalačku lakomislenost, na naivnost, ali i na frustraciju s kojom devojčice moraju da se nose. Umesto da dobiju pomoć i podršku, bivaju odbijene. Jedna ginekološkinja čak odbija da im vodi trudnoću. „Zabrinjavajuće je da devojčice od trinaest godina imaju seks!“ i „Zar vam duva kroz glavu” su rečenice koje lebde u vazduhu. Tenor – „Mi, odrasli, moramo da zaštitimo decu od zla” vodi ka isključenju devojčica iz društva i njihovom žigosanju. S druge strane, i same devojčice su euforične, „U našim majčinskim utrobama mi nosimo budućnost!”, filozofiraju o prvom putu, o instagramu, simptomima trudnoće, pobačajima i društvenim utopijama – uvek sa određenom dozom humora.

Mlade glumice i glumci s neverovatnim uspehom uspevaju da stvore balans između različitih duševnih stanja. Iako u komadu ima i ozbiljnih i tihih momenata, dominiraju glasne, nejasne deonice. Postavlja se pitanje da li je to odgovarajući način za približavanje jedne takve teme publici, ili bi možda bilo bolje da se stvari prišlo s nešto manje humora.

(…) Istina je da zahvaljujući muzičkim prilozima i maltene parodijskim razgovorima predstava veoma brzo prolazi. Ipak, neka pitanja, koja su tek dotaknuta, mogla bi da budu i konkretnije obrađena. No možda je upravo to ono što je autorka Tanja Šljivar ovom predstavom i želela da postigne: osećaj nedorečenosti i nesigurnosti. U kojoj meri čovek uopšte može biti siguran u svoje moralne principe? Kakav je društveni diskurs o seksualnosti kod tinejdžera, da li je podesan?

Jer i same tinejdžerke, kada pri kraju komada kažu „Mi smo tempirane bombe budućnosti!”,  primećuju svoj uticaj na konzervativne društvene konstrukte.

Mirjam Ratman (TAZ, 18. 4. 2018)

 

 

Orgija autonomije

Školska ekskurzija sa posledicama. Kada od njih sedam, čak šest dobije pozitivne rezultate testa za utvrđivanje trudnoće, trinaestogodišnjakinje u crvenim kombinezonima počinju ushićeno da se kreću po beloj prostoriji. U komadu Tanje Šljivar Kao i sve slobodne djevojke, one u tom svom iz perspektive odraslih skandaloznom stanju vide priliku za ličnu emancipaciju.

Autorka u svom nagrađivanom delu niti objašnjava, niti problematizuje pojavu tinejdžerske trudnoće. Umesto toga, ona binu stavlja na raspolaganje devojčicama, tom nezrelom, kolebljivom kolektivu. Prava provokacija za sve one kojima je do morala, uverljive priče i, naravno, reda. 

Anarhistična snaga grupe javlja se postepeno, između rečenica. Nastaje čitav jedan horizont nerazuma, poetičan i slobodan, granica između njega i uobičajenih, razumom iscrtanih predela sve je jasnija. Iako je orgija autonomije na mahove isuviše uredno iskoreografisana, njena subverzivna snaga i dalje je vidljiva. Pitanje kako i zašto su devojčice ostale trudne, izgubilo je smisao.

Rediteljka Salome Dastmalči uradila je dobar posao: Ena, Ana, Una, Ina, Ona, Mia i Lia igraju se i sanjare, uživaju u svojoj moći, razmatraju opcije koje im stoje na raspolaganju i sprovode svoju zamisao u delo. Devojčice imaju šta da kažu. Na kraju krajeva, ipak one u svojim oplođenim utrobama nose budućnost jednog malog grada.

Ana Opel (Ziti, 17. 4. 2018)