Vesti

Ispraćaj za kremaciju nekadašnjeg prvaka Opere Narodnog pozorišta Aleksandra Đokića

održan je 15. oktobra na Novom groblju u Beogradu.

Pored kovčega prekrivenog cvećem, članovi porodice primali su saučešća, dok su kolege i prijatelji odavali poslednju počast priznatom umetniku i nekadašnjem v.d. direktora Opere Narodnog pozorišta koji je preminuo u Beogradu 10. oktobra, u 86. godini.

Opelo je održano uz pojanje članova Hora Opere Narodnog pozorišta i Hora Radio televizije Srbije. 

Datum komemoracije biće naknadno saopšten.

Đokić, operski i koncertni pevač i vokalni pedagog rodio se u Beogradu 18. oktobra 1933. godine.

Pevanje je učio u MŠ „Stanković“ u Beogradu (I. Đukić) i kod B. Pivničkog na MA (dipl. 1965). Usavršavao se kod Đ. di Stefana u Milanu (1970) i P. Bononija na Konzervatorijumu „Benedeto Marčelo“ u Veneciji (1973).

U Narodnom pozorištu u Beogradu prvo je bio član Hora (1960–61), pa solista i prvak (1961–92).

Tokom 1990. godine obavljao je funkciju v.d. direktora Opere.

Debitovao je 1960. kao Tamničar (Đ. Pučini, Toska), da bi ubrzo tumačio Crkvenjaka u istoj operi i Bartola (Đ. Rosini, Seviljski berberin).

Prema podacima Vladimira Jovanovića, Đokić je tokom karijere u 1500 predstava, u zemlji i inostranstvu, ostvario 60 basovskih, bas-baritonskih i baritonskih uloga komičnog i dramskog faha, dosežući najviše umetničke domete.

Samostalno i sa Narodnim pozorištem u Beogradu gostovao je na scenama i festivalima u zemlji i inostranstvu  (Beč, Berlin, Venecija, Barselona, Madrid, Moskva, Edinburg, Lozana, Atina, Bratislava, Brno, Insbruk), gde se, po oceni kritičara, isticao „glasom veoma lepe boje i zadivljujuće ujednačenosti u celom njegovom opsegu, mekim i nosivim tonovima, perfektnom vokalnom tehnikom i scenskom ubedljivošću“ (J. Blaho).

Povremeno je nastupao i posle penzionisanja (1992). Sa pozornice se definitivno povukao 22. februara 2000. godine (Đeronimo – Tajni brak D. Čimaroze, Kamerna opera „Madlenianum“, Zemun).

Na više od 100 koncerata i nastupa na radiju i televiziji, kod nas i u svetu, pokazao je istančan smisao za interpretaciju lida i basovskih solo deonica u vokalno-instrumentalnim delima Baha, Betovena, Papandopula i Baranovića.

Za Radio televiziju Beograd snimio je veći broj operskih arija i solo pesama i učestvovao u snimanju gramofonske ploče opere Koštana P. Konjovića, kao i njene televizijske produkcije.

Bio je profesor solo pevanja u Muzičkoj školi u Limasolu (Kipar, 1992–98), a od 1999. sa suprugom Olgom držao je časove pevanja u njihovom vokalnom studiju u Beogradu.

Nosilac je Zlatne plakete na X Jugoslovenskom operskom bijenalu u Ljubljani (1986); Nagrade Narodnog pozorišta u Beogradu (Atila, 1987) i Plakete Narodnog pozorišta u Beogradu za životno delo (1990).

Tokom duge i veoma bogate karijere ostvario je u Narodnom pozorištu brojne uloge od kojih se posebno izdvajaju: Đ. Verdi – Atila, Filip II (Don Karlos), Don Ruis Gomez de Silva (Ernani), Gvardijan (Moć sudbine), Zaharija (Nabuko); V. A. Mocart – Figaro (Figarova ženidba), Leporela (Don Žuan); Bazilio i Bartolo (Seviljski berberin); Dulkamara (G. Doniceti, Ljubavni napitak); Mefisto (Š. Guno, Faust); Sančo Pansa (Ž. Masne, Don Kihot); Galicki (A. Borodin, Knez Igor), Pimen (M. Musorgski, Boris Godunov).
M.B.