Vesti

Svetski dan pozorišta - 27. mart obeležava se i u Srbiji različitim programima, kao i tradicionalnim čitanjem poruke uoči izvođenja predstava, isto kao i u teatrima širom sveta.

Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.

Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta.

Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem i od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.

Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.

Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima.

Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962. godine.

Autor ovogodišnje poruke je režiser, dramski pisac i pozorišni pedagog sa Kube, Karlos Seldran.
M.B.

Poruka Karlosa Seldrana:

„Pre nego što sam kročio u pozorište, moji učitelji su već bili tamo. Sagradili su svoje kuće i svoje poetike na ostacima sopstvenog života. Mnogi od njih su nepoznati ili ih jedva pamte: radili su u tišini, u poniznosti svojih probnih sala i prepunih gledališta, da bi potom, nakon mnogo godina rada i izvanrednih uspeha, polako napustili svoja mesta i nestali“, započinje Seldran svoju poruku.

Kada je, kako kaže, shvatio da je njegov poziv i sudbina da nastavi njihovim stopama, takođe je uvideo da od njih nasleđuje dirljivu i jedinstvenu tradiciju: da živi u sadašnjosti i da jedino očekivanje treba da mu bude da dosegne prozirnost neponovljivog trenutka, u kojem se susreće s drugim bićem u tami pozorišta, zaštićen pukom istinitošću gesta i reči koja nešto otkriva.

„Moja pozorišna domovina su ti trenuci susreta s gledaocima koji iz večeri u veče dolaze u našu salu, iz najrazličitijih delova mog grada, da bi bili s nama, da bismo podelili tih nekoliko sati, nekoliko minuta. Pomoću takvih, jedinstvenih trenutaka gradim svoj život. Prestajem da budem ja, više ne patim zbog sebe i ponovo se rađam da bih uvideo šta znači stvarati pozorište – proživeti trenutke čiste, efemerne istine, znati da je to što govorimo i radimo, tamo, pod scenskim svetlom, istinito i da odražava naše najdublje i najintimnije biće“, ističe Seldran.

„Moja pozorišna zemlja, kojoj moji glumci i ja pripadamo, satkana je od tih trenutaka u kojima zaboravljamo na maske, retoriku, strah da budemo to što jesmo i pružamo jedni drugima ruke u tami“, dodao je.

Pozorišna tradicija je, smatra, horizontalna i niko ne može da tvrdi da je teatar na bilo koji način u centru sveta, u određenom gradu ili u nekom privilegovanom zdanju.

„Pozorište, kako ga ja doživljavam, prostire se po nevidljivim geografskim prostorima koji jednim činom objedinjuju pozorišnu umetnost i živote onih koji je stvaraju. Svi pozorišni umetnici umiru zajedno sa svojim neponovljivim trenucima lucidnosti i lepote, svi nestaju na isti način, ne ostavljajući iza sebe ništa što bi ih sačuvalo ili proslavilo“, ističe Seldran.

Veliki pozorišni stvaraoci, stoji dalje u poruci, znaju da im ne vredi nikakvo priznanje kada se nađu pred tim zadatkom koji je u korenu njihovog posla, a to je stvaranje istinskih trenutaka, nedorečenosti, snage, slobode, usred najveće neizvesnosti.

„I nadživeće ih samo podaci o njihovom radu ili fotografije i video snimci na kojima će biti zabeležena tek bleda ideja toga što su uradili. Ali tim snimcima će uvek nedostajati nemi odgovor publike koja u datom trenutku uviđa da to što se dešava pred njenim očima ne može biti preneto niti sagledano van tog prostora, da istina koju tamo zajedno doživljavaju predstavlja istinsko životno iskustvo, na trenutak prozračnije i od samog života“, napisao je Seldran.

Uvideo je, kako ističe, da je pozorište zasebna zemlja, jedna velika teritorija koja obuhvata čitav svet, te ne mora da se udalji niti da ode sa mesta na kojem se nalazi, ne mora da trči niti da se pomera.

„Stoga iz svoje prividne nepomičnosti radiš da bi stvorio najveće od svih putovanja, da bi ponovio Odiseju, putešestvije argonauta. Ti si nepomični putnik koji neprestano ubrzava gustinu i čvrstinu svog stvarnog sveta. Ti putuješ ka trenutku, ka trenu, ka neponovljivom susretu koji se odigrava pred onima koji su slični tebi. Ti putuješ ka njima, ka njihovom srcu, ka njihovoj subjektivnosti. Putuješ kroz njih, dopireš u njihove emocije, u njihove uspomene koje budiš i pokrećeš. Tvoje putovanje je vrtoglavo i niko ne može da ga izmeri niti spreči“, napisao je Seldran.

„Niko nije u stanju da odredi njegov pravi obim; to je putovanje kroz maštu tvojih ljudi, seme koje je posađeno u najudaljeniju od svih zemalja- građansku, etičku i ljudsku savest tvojih gledalaca. Zbog toga ne odlazim, ostajem kod kuće, među svojim bliskim prijateljima, prividno miran, i radim danonoćno, jer znam tajnu vrtoglave brzine“, poručio je Seldran.