Vesti

Posle višegodišnje pauze, nekadašnji solista Opere Narodnog pozorišta u Beogradu – bas Velizar Maksa Maksimović (84) , u devetoj deceniji života ponovo je zapevao na matičnoj sceni na kojoj je tokom veoma uspešne karijere ostvario veliki broj zapaženih uloga.
Povratak je usledio iznenada, spletom nepredviđenih okolnosti. Naime, dvojica mladih solista, koji već duže vreme u alternaciji pevaju ulogu kućevlasnika Benoe u Pučinijevim „Boemima”, razboleli su se, pa je direkcija Opere odlučila da pozove gospodina Maksimovića i zamoli ga da „uskoči” u pomenutu rolu.
Svi koji su ga poznavali, bili su ubeđeni da poziv neće biti odbijen. I bili su, naravno, u pravu. Znali su da je reč o umetniku koga pored mnogih karakternih osobina, posebno krase visoka profesionalnost i kolegijalnost. Jer, Maksa, kako ga mnoge kolege i prijatelji zovu iz milošte, posebno se izdvaja po tome što je tokom karijere dobio čak oko 150 pohvala za „uskakanja“ kako bi, da se izrazimo pozorišnim rečenikom, spasavao predstave Opere Narodnog pozorišta
Zahvaljujući tom još jednom njegovom divnom gestu, ovoga puta spašeni su pomenuti „Boemi”, koji su te večeri, 25. januara, izvedeni 49. put.
Na taj način, Velizar Maksimović, rođen 1933. godine u Badovincima, selu u Mačvi, ponovo je posle više od decenije osetio magiju scene.
– Izuzetno sam zadovoljan svojim nastupom. Dejan (Savić) je to sjajno vodio, on je odličan dirigent, tako da nije bilo nikakvih problema, iako su „Boemi“ veoma teška opera za dirigovanje. Kolege, kao i svi oni ljudi iza scene, dočekali su me na najlepši mogući način. Publika, takođe. Zaista, poneo sam najlepše utiske sa te predstave – kaže, u izjavi za sajt „Narodnog pozorišta“, gospodin Maksimović koji je na matičnoj sceni poslednji put pevao pre desetak godina, u „Evgeniju Onjeginu“ Petra Iljiča Čajkovskog.
Kada je stigao poziv iz direkcije Opere, nije se dvoumio nijednog trenutka da li da prihvati ponudu ili ne, iako je imao svega 48 sati da spremi ulogu.
– Moramo uvek da budemo spremni. To je naš život. Kod nas nema odmora, dokle god smo živi. Glas se prvi rađa i zadnji umire. Pokojni kolega Žarko Cvejić, koji je, takođe, često uskakao u razne predstave, govorio je: „Kad kuća gori, treba je spasavati“. Tom njegovom mišlju, nosio sam se i ranije, pa i sada. Nisam postavljao nikave uslove, samo sam rekao: „Tu sam“. Note sam dobio u ponedeljak uveče, a predstava je bila na repertoaru dva dana kasnije, u sredu. U garderobu sam stigao tačno dva sata pre početka predstave, kao i uvek. Bez obzira na to što su napolju bili loši vremenski uslovi. To je, prosto rečeno, jače od mene. Na predstavu se uvek dolazi, minimum, dva sata ranije. Znao sam ovu ulogu na srpskom, ali ne i na italijanskom. Zaboravilo se, znate, godine su u pitanju. Nije to meni bio problem kad sam bio mlad, ali već sada, u ovim godinama... Fali mi malo fosfora – kaže kroz smeh Maksimović koji je Benou pevao i na premijernom izvođenju 21. juna 2000. godine, pod dirigentskom upravom Bojana Suđića, i u režiji Predraga Protića.
Sa određenom dozom sete, prisetio se i doba kada je postao član ansambla Opere Narodnog pozorišta, 1953. godine.
- To je bilo lepo vreme. Puno entuzijazma, malo para, a puno volje da se preskoči, čak i Mesec – priča nam gospodin Maksimović koji je penzionisan na kraju sezone 1990/ 1991, a posle toga nastavio je još punih 16 godina da peva kao honorarni saradnik u Operi.
Kaže da će se i ubuduće, ako bude trebalo da uskače u neku od predstava, veoma rado odazvati svakom pozivu.
– Samo da budem živ i zdrav. Za sve ostalo nema problema – poručio je Velizar Maksimović koji je tokom karijere ostvario veoma zapažene uloge, naročito u italijanskom repertoaru, od kojih se posebno izdvaja Žorž Žermon, u Verdijevoj „Travijati”, sa 132. nastupa.
Publika ga pamti i kao Grofa Lunu u „Trubaduru”, Rigoleta u „Rigoletu”, Amonasra u „Aidi”, Figara u „Seviljskom berberinu”, Belkorea u „Ljubavnom napitku”, Tonija u „Pajacima”…
Takođe, pevao je i značajne uloge u predstavama „Faust”, „Karmen”, „Španski rat”… (francuski repertoar), „Julije Cezar”, „Čarobna frula”, „Karmina burana”… (nemački repertoar), „Boris Godunov”, „Pikova dama”, „Ivan Grozni”… (ruski repertoar), „Kaća Kabanova“, „Prodana nevesta“... (češki repertoar), „Koštana“, „Ero s onoga svijeta“, „Pokondirena tikva“, „Gorski vijenac“... (jugoslovenski repertoar).
Osvojio je brojne nagrade među kojima se posebno izdvajaju Treća nagrada mladih jugoslovenskih pevača, (Zagreb 1959), Prva nagrada mladih jugoslovenskih pevača, (Beograd 1961/ 1962), Nagrada za bas (Vervije u Belgiji 1961/1962), dve pozorišne nagrade za operu „Moć sudbine“ (Fra Melitone) i „Čarobna frula“ (Papageno), Povelja Narodnog pozorišta 1990. godine...
Gospodin Maksimović je učestvovao i u raznim koncertnim manifestacijama, a 15. godina uspešno se bavio i pedagoškim radom u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“.
Mikojan Bezbradica