Vesti

Praizvedba novog komada Milene Marković „Livada puna tame“, u režiji Jovane Tomić, biće održana 13. novembra (20,30) na Sceni „Raša Plaović“

U ovoj drami, koja je pisana za izvođenje u Narodnom pozorištu, uloge su poverene Slobodanu Beštiću, Anastasii Mandić i Nadi Šargin.

Dramaturg je Dimitrije Kokanov.

Upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić, kazala je na konferenciji za novinare, održanoj 8. novembra u foajeu Druge galerije, da je veoma srećna što je Narodno pozorište konačno ostvarilo saradnju sa Milenom Marković za koju je istakla da je „jedna izuzetna ličnosti u umetničkom svetu i osoba brehtovskog tipa“. 

Ona je podsetila da je ovo prvi komad Milene Marković koji će biti igran u Narodnom pozorištu i istakla da je to „odavno trebalo da se dogodi“.

"Srećni smo i ponosni što je svoje delo poklonila Narodnom pozorištu", kazala je upravnica i ocenila da će nacionalni teatar, u repertoarskom smislu, ovom uzbudljivom predstavom načiniti izuzetan korak napred. 

Milena Marković je naglasila da je veoma srećna i uzbuđena što jedna izuzetna mlada rediteljka, kao što je Jovana Tomić, postavlja ovaj tekst.

„To je, za mene, određen znak mog trajanja. Znači, i dalje sam zanimljiva, jer kad neko ko je dosta mlađi od mene i pripada drugoj epohi, u svakom smislu, radi moj tekst, to mi daje nadu da ću da trajem“, rekla je Milena Marković i istakla da joj je bilo veoma važno da opiše strašne slučajnosti koje mogu da zauvek promene nečiji život.

„Te strašne slučajnosti se sabiraju u onaj trenutak slobode u kojem čovek nema pojma da li da krene levo ili desno, jer ne može da dokuči šta ga čeka tamo negde gde je krenuo. To pitanje je u osnovi egzistencijalističke filozofije. Predstava se bavi tamnom i svetlom stranom svega što nas okružuje. Verujem da kada neko govori, iz njega istovremeno govore i preci i potomci. Iz nekog muškarca ili žene istovremeno progovaraju tetke, babe, majke… Moj tekst ima i tu dimenziju kroz asocijacije na vrlo zahtevna scenska rešenja koja oživljavaju glumci. Predstava problematizuje vrlo konkretne ljudske sudbine, ali, s druge strane, šalje poruke o svemu što živimo danas“, kazala je Markovićeva.

Ona je ukazala da je naslov komada, zapravo stih Viljema Blejka iz pesme “Na livadi punoj eha”.

“Blejk je pisao da sve što vidimo ima i svoju skrivenu prirodu, da je ovaj svet pun prerušenih demona i anđela koji te mogu uzvisiti i satrti. Svaka životinja i biljka ima svoju svetlu i tamnu stranu. Svet je varljiv i okrutan, ali je u svojoj biti radostan i obnavljajući. Tako su ovaj tekst i predstava u biti obnavljajući i plementi, jer je srž tragedije, između ostalog, preobražaj čoveka”, naglasila je Milena Marković.

Zahvalivši se svojoj prethodnici Tanji Šljivar na ovom, kako je rekla, fantastičnom repertoarskom predlogu, v.d. direktorka Drame Molina Udovički Fotez istakla je da je „radost za svako pozorište, kad naš savremenik, pisac, ima praizvedbu na sceni“.

Takođe, izrazila je zadovoljstvo što je režija poverena darovitoj Jovani Tomić, ali je i posebno skrenula pažnju na fantastične kreacije troje glumaca.

„Ono što im je zajedničko, a pratim ih sve troje od početka, je to da ne prestaju da rade na sebi. Svaki put kreću ispočetka, od nule, i to svakako donosi jednu svežinu i kreativnost“, primetila je  Molina Udovički Fotez i poručila Mileni Marković da Narodno pozorište već od 14. novembra, dan posle premijere, čeka njen novi tekst. 

Jovana Tomić je naglasila da joj je veoma drago što joj se ukazala prilika da režira komad Milene Marković i otkrila da je već „na prvo čitanje“, jedna rečenica veoma snažno uticala na nju i „otvorila ključ za čitanje teksta“.

„Parafraziraću je, ali suština se odnosi na to koje je sve posledice, mit o romantičnoj ljubavi, imao za čovečanstvo. Zapravo, taj pojam, se preispituje kroz ceo komad u smislu da li je on danas moguć, u kojoj formi je moguć, da li mi, kao obični smrtnici, možemo da ga dosegnemo... Ta rečenica me je strašno pomerila i u pet minuta sam imala gomilu svojih osećanja, a nakon toga, shvatila sam da je to pravac režije ovog teksta. U tekstu imamo fragmentarnu strukturu, što znači da mi pratimo priču kroz vizuru dve mlade junakinje, to su Majka i Voljena, ali imamo i velike vremenske preskoke. Zapravo, dobijamo, nekako, highlight događaje u njihovim životima. Dešavaju se veliki protoci vremena, koji se ne vide na sceni, ali ih vidimo unutar likova“, ispričala je mlada rediteljka i istakla da je ostala odana scenskom pokretu kao jednom od najvažnijih elemenata njenog scenskog jezika.

Nada Šargin je ocenila da je ovaj višeslojan tekst „toliko dobro napisan“ i ukazala da ga tokom procesa proba uopšte nije bilo „nimalo lako uhvatiti“. 

„Onda shvatiš da je to, na neki način, kao da radiš Čehova. Ne možeš da mu uhvatiš repliku, treba ti vremena, puno promišljanja, osećanja... da bi došao do pravog rešenja koje je, u stvari, jednostavno. Ali, bar za mene, put do te jednostavnosti, bio je dug“, kazala je Nada Šargin koja je, između ostalog, podsetila da je tokom dosadašnje karijere već igrala u Mileninim komadima u pozorištu i na filmu. 

Slobodan Beštić, koji prvi put igra u nekom Mileninom komadu, primetio je da ona, kako je rekao, u najlepšem smislu voli muškarce „jer je tema odnos muškarca i žene“ i otkrio da mu je to mnogo pomoglo u procesu rada na ovoj predstavi.

Prema njegovom mišljenju, ovde je reč o univerzalnom tekstu koji može da se izvodi i van naše zemlje, jer polazi od veoma konkretnih situacija u muško-ženskim odnosima koje prepoznajemo u svakodnevnom životu. 

Anastasia Mandić je ukazala da je ovaj komad pun ljubavi, ali i smrti i pročišćenja i istakla da je on mogao biti napisan „samo ovako zato što Milena razume suštinu ljudske prirode“.

"Ona ima i svoju svetlu i svoju tamnu stranu. I kada se to zagrebe, to je ono što nas boli, što prepoznajemo i što moramo da pustimo da nam se dogodi u sceni”, rekla je Anastasia Mandić.

U autorskoj ekipi su i Selena Orb (kostimografkinja), Jasmina Holbus (scenografkinja), Luka Mejdžor (kompozitor), Maja Kalafatić (scenski pokret), Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor) i Anja Čuković (asistentkinja rediteljke).

Milorad Jovanović je izvršni producent, Miloš Golubović organizator, sufler je Gordana Perovski, a inspicijent Sandra Rokvić.

Jovana je osnovne diplomske i master studije završila na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Odseku pozorišne i radio režije.

Režirala je predstave Gospodin Biderman i piromani (Atelje 212), Kabare Nušić (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar), Lolita (Madlenianum), Bosonogi u parku (Narodno pozorište Subotica), If twice rotates the weather vane / Waiting for future  (Paolo Grasi), Izlaženje (Teatarmaher), Urnebesna tama (Atelje 212), Svaki put kao da je prvi (Kruševačko pozorište), Lisistrata (Narodno pozorište Subotica), Natan Mudri (JDP)... 

Dobitnica je prve nagrade Radio Beograda 2 na konkursu „Neda Depolo“ za radio-dramu.

Prvi put režira u Narodnom pozorištu u Beogradu.
M.B. 

 

Intervju sa rediteljkom Jovanom Tomić objavljen  2. novembra u 127. broju "Pozorišnih novina"

Komadi Milene Marković, pesnikinje i dramske spisateljice, su poput njene poezije koja duboko promišlja lično i intimno osećanje sveta. Šta, u tom smislu, publika može da očekuje od ovog teksta? Koja mu je tema?

Mene je već na prvo čitanje uzbudila, uznemirila i inspirisala rečenica iz teksta koja glasi: „Nauka će tek da utvrdi, kada se bude uspostavila potrebna vremenska distanca, koje je sve posledice, mit o romantičnoj ljubavi, imao za čovečanstvo.” Na uzorku tri generacije jedne porodice, što podrazumeva različite društvene, socijalne, kulturološke okolnosti, analizira se potreba i mogućnost pojedinca da makar na trenutak doživi i proživi ovaj mit.

Milena, kao neobična i jedinstvena pojava na srpskoj umetničkoj sceni, svojim rukopisom, između ostalog, izdvaja se jednim prefinjenim osećanjem za jezik, ali i nesvakidašnjim darom da uhvati duh vremena. Koliko „Livada puna tame”, u okviru analiza koje pominjete, odražava momenat u kojem živimo?

Baš zato što tekst obuhvata tri generacije jedne porodice, svako može da se identifikuje sa likovima i događajima. Pojedini motivi referišu na lokalni kontekst, ali je tematski okvir drame univerzalan, tiče se svakog od nas, i ticaće se, bez obzira na protok vremena ili geografsku lokaciju.

Ko su junaci priče, kakve su im sudbine, u kakve ideje veruju?

Likovi drame su svuda oko nas, to su prepoznatljivi karakteri koji su nam bliski, a sudbine i ideje su uslovljene kontekstom u kom žive, i iz kojeg su potekli. Uzbuljivo je mapirati koje se to karakteristike prenose sa roditelja na decu, analizirati težnju ka emancipaciji – u odnosu na  porodicu, sredinu, da li je to osuđeno na propast ili ne; svi živimo u određenim obrascima, nesvesno ponavljamo greške naših prethodnika ili se nasilno koprcamo da iz okvira izađemo, te da budemo novi, originalni, neponovljivi. Na kraju, tu je i faktor nepredvidljivosti, koji Milena u jednoj rečenici sublimira: „Zastrašujuće je, a pomalo i zabavno, kako ljudski život odrede veoma mala skretanja, naoko nebitna.”

Šta vas je, posebno, motivisalo da radite ovu predstavu?

Pored teme, inspirisao me je veliki izazov scenskog uprizorenja ovog teksta. Milenina poetičnost u sebi sadrži stilsko bogatstvo i žanrovski pastiš, gde se prepliću groteskno i melodramsko, nežno i brutalno, bizarno i ljudsko, svakidašnje. U tom smislu, ona nudi široko polje za razmaštavanje, kreaciju, humor, erotičnost, katarzu i još mnogo toga, a zadatak reditelja je da pomiri sve te svetove, negde da ih zauzda, negde da ih rasplamsa, ali da svi elementi rade za celinu.

Livada, u metaforičnom smislu, predstavlja, između ostalog, simbol prostranstva, zelenila, opuštanja i slobode. Zašto je puna tame?

Mislim da je ovo pitanje adekvatnije uputiti Mileni. Po mom mišljenju, najuzbudljivije u pozorištu i u životu su kontradiktornosti. Sve je sačinjeno od istih i sadržano u njima, tako da, naizgled lepi, idilični segmenti života, za šta je livada simbol, moraju u sebi sadržati mrak, i obrnuto - u svakom mraku ima nečeg lepog.

Mikojan Bezbradica