Vesti

Srpsko pozorište iz Mađarske, gostovaće 3. marta (20,30) na Sceni „Raša Plaović“ sa predstavom Avala ekspres, u režiji Petra Miloševića.

U ovom komadu, (koji čine pesme - prepevi Tamaša Čeha i Geze Beremenjija, poznatih mađarskih umetnika, izvođača, kompozitora i glumca, sklopljene u ljubavnu priču), učestvuju Milan Rus, Gabor Lenđel, Tibor Ember, Mirko Milošević i Branimir Đorđev.

Reditelj Milošević podseća da je prošlo je dvadeset godina od premijere ove predstave. 

„U predstavi se pojavljuju dve važne reči sa slovom „X”. Jedna je express. Avala ekspres –, beogradski voz, koji je 1990. godine bio jedina veza između, ratom rascepljene Jugoslavije, i ostalog dela sveta. U vreme dolaska Avale ekspres na stanicu Keleti, peron je bio prepun ljudi, koji su čekali svoje rođake, prijatelje, ljubavi. Tako se 1996. godine, sam od sebe rodio naslov i samo je trebalo složiti pesme u neki odgovarajući red: stanica, miris mašinskog ulja, čekaonica“, kaže reditelj Milošević i dodaje: „Druga reč sa slovom „X” je „Keh”. Tamaš Čeh je imao svoj prvi nastup sa  legendarnom grupom „Keks“. Kako bismo rekli, prošlo je dva puta X (XX - iks). U to vreme je pevač pomenute grupe, Janoš Bakša Šoš, bio veoma popularan. Senzacionalno je bilo to, što je 1970. godine, baš on bio gost na pantljikama u sali za fizičko u Srpskohrvatskoj gimnaziji na Trgu Ruža (uz posredstvo Zorana Stevanovića i danas veoma popularnog pevača u Mađarskoj) i svirao na gitari, koju je kasnije poklonio Tamašu Čehu, pre nego što je emigrirao iz Mađarske“.

Milošević dodaje da se posle završenog fakulteta, 1976. godine, vratio na Trg Ruža u ulozi profesora i ističe da mu se u to vreme ceo život vrteo oko Tamaša Čeha.

„Slušao sam sa kasetofona njegove pesme i tekstove i ponekad ih puštao đacima. Oni su nekoliko pesama preveli na srpski i na hrvatski, (škola je u to vreme još uvek bila zajednička), što je bila odlična vežba za učenje jezika. Sećam se pesme pod nazivom Budapest, koju su uz muziku, u horu, pevali đaci Ia razreda. Kasnije, 1996. godine, od istih tih đaka napravili smo grupu Avala ekspres, a neki od njih su još uvek srž grupe: Milan Rus svira gitaru, Gabor Lenđel klavijature, Tibor Ember je  bubnjar, a noviju generaciju predstavlja Mirko Milošević, klavijaturista i Branimir Đorđev, vokal“, navodi reditelj Milošević.

Prema njegovim rečima, u sadašnjem izvođenju, pesme su grupisane na sledeći način – od početka koncerta do pesme pod nazivom Metro, glavna tema je Avala ekspres, a zatim sledi izmišljeni maturski sastanak 50. generacije Srpskohrvatske gimnazije koja se sastaje na Trgu Ruža.

Reditelj napominje da je, da bi raspoloženje bilo u srpskom duhu, dobio dozvolu od tekstopisca, Geze Beremenjija, da izmeni pojedina geografska imena i imena likova.

„Na jednom mestu oglašava se i jedna stara sentandrejska pesma, na arhaičnom slavenoserbskom jeziku. Ovom pesmom se uokviruje cela priča“, dodao je on.

Prvi koncert bio je 1996. godine; na srpskom jeziku pevane su pesme Tamaša Čeha i  Geze Beremenjija, koje je Petar Milošević preveo i adaptirao u muzičku priču sa svojim početkom i krajem.

Koncert je obnovljen 2016. godine da bi se obeležila dvadesetogodišnjca od prvog izvođenja.

Celokupna projekcija je rađena uz saradnju Srpskog pozorišta u Mađarskoj i porodice Tamaša Čeha.

Predstava će biti izvedena u okviru manifestacije "Nedelje mađarske kulture u Srbiji". 

Nakon Beograda, slede nastupi u Lazarevcu, Kraljevu, Nišu, a turneja će biti završena 7. marta u Kragujevcu, u Knjaževsko-srpskom teatru.
M.B. 

 

Tamaš Čeh, mađarski kompozitor, pevač, glumac, izvođač, scenski umetenik, rođen je 22. januara 1943. u Budimpešti.

Detinjstvo je proveo u Tordašru, gde je završio osnovnu školu. U svojim ranim godinama, mnogo je voleo da peva, posebno sa svojom bakom. Po njegovim rečima, u to vreme, celo selo je pevalo u slobodno vreme, a ljubav prema muzici je takođe bila ukorenjena.

U novembru 1956. ponovo se preselio u Budimpeštu. Završio je gimnaziju „Jožef Atila“ (sada gimnazija „Sveti Imre“). Svoju prvu gitaru dobio je kao maturski poklon i zatim je osnovao svoj prvi orkestar. Potom se upisao na Učiteljski fakultet u Egeru i kad je diplomirao, zaposlio se kao profesor u budimpeštanskoj srednjoj školi. 

Godine 1970. upoznao je Gezu Beremenjija, sa kojom je već posle jednog dana poznanstva, počeo da piše pesme. Jedna od njihovih pesama stigla je do filmskog režisera Mikloša Janče, koju je Tamaš izveo u filmu "Dok narod traži". Nakon toga, dobili su ponudu od Lasla Gurkoa, reditelja pozorišta „25“, koju su prihvatili u leto 1972. godine. To je bio prvi javni nastup Tamaša Čeha.

U to vreme muzičari su svirali u orkestrima, tako se Tamaš pridružio grupi i 1973. imao prvi celovečernji koncert sa Ištvanom Martom i Janošem Novakom. Koncert je dobio pozitivnu kritiku.

Septembra, 1973. pevao je naslovnu pesmu televizijske emisije „Cimbora“. 

Godine 1975. upoznao se sa Janošem Mašikom, sa kojim je hteo da napiše operu, ali su, ipak, napravili neku vrstu muzičkog pisma. Ovo je, po prvi put, bilo samostalno veče. Tada je rođen veliki album pod naslovom „Pismo mojoj sestri“, koji je doživeo veliki uspeh. Zbog reorganizacije pozorišta, Čeh je radije nastupao po klubovima i univerzitetskim pozornicama. Osamdesetih godina pridružio se novoformiranom teatru Jožefa Katone. Ovde je nastavio da svira u popularnim predstavama. 

U to vreme se oženio, dobio dete i osam godina nije pisao tekstove pesama. Pisanje stihova je preuzeo Deneš Čengej, sa kojim je ostvaren zajednički album.

U jesen, 1989. Čeh i Beremenji su ponovo počeli da rade zajedno, a 1990. godine su izdali novi album. Zatim su septembra 1992. imali premijeru predstave pod nazivom "Zapadna železnička stanica", koja je bila više monodrama nego muzička produkcija.

U martu 1993. dobio je Nagradu "Franc List".

U novembru 1996. bila je premijera produkcije „Noć punog mjeseca“ koja je godinu dana bila na repertoaru. Počeo je da organizuje svoje predstave u Teatru Barka sezone 1998/99.

U novembru, 1998. Budimpešta mu je dodelila odlikovanje počasnog građanina - Pro Urbe.

Početkom marta 2001. prikazan je dokumentarni film o Tamašu Čehu, u režiji Gergeja Fonjoa, a 15. marta Tamaš Čeh dobio Nagradu "Košut".

Godina 2004. bila je za njega zaista produktivna;posle nove samostalne večeri objavio je CD.

U avgustu 2006. godine održao je svoj poslednji koncert na trgu Bakač, na kom je nastupio sa Janošem Mašikom.

Godine 2008. objavio je svoj poslednji božićni album pod nazivom "Velika radost".

Aprila 2009. godine, imenovan je za počasnog građanina u Bakonjbelu.

Preminuo je 7. avgusta u svom domu, ulici Bele Bartoka.

Opraštanje od ovog velikog umetnika bilo je na groblju Farkašreti. Na večan put su ga ispratile reči Geze Beremenjija i muzika orkestra „Ökrös”. Na čuvenom budimskom trgu Gelert podignut mu je spomenik.  

Geza Beremenji, mađarski dramski pisac, filmski režiser i dobitnik Nagrade "Košut".

Od 2012. godine direktor je pozorišta „Talija“ u Budimpešti.

Od 1970. godine, on i Tamaš Čeh bili su nerazdvojni u zajedničkom stvaralaštvu.
Rođen je kao Geza Vetro, a kasnije preuzima prezime Beremenji, po majčinom ocu.

Godine 1970. diplomirao je na ELTE fakultetu, na Odseku za italijanski i mađarski jezik. Radio je u filmskom studiju "Panonija" kao dramaturg sinhronizacije.

Od 1978. godine je slobodan umetnik i sarađuje sa pozorištima u Mađarskoj.

Godine 1995. režirao je u Pozorištu Sigligeti u Solnoku.

Od 1997-2006. godine, radi u Pozorištu Heveši Šandor u Zalaegersegu kao umetnički direktor u kojem postaje doživotni član.

Član je i Mađarske Akademije nauka i umetnosti. 

Geza Beremenji napisao je veliki broj romana, novela i drama. Poznat je kao tekstopisac pesama. Tamašu Čehu je napisao tekstove za veliki broj pesama koji su objavljeni u knjigama: „Istočna i Zapadna železnička stanica“, „Pun mesec“.

Pisao je i pesme za čuvene mađarske glumice Doroći Udvaroš i Juliju Bašti i za glumca Đerđa Čerhalmija.

Cela Mađarska, već godinama, peva njegove pesme „Veliko putovanje“, (na muziku Lasla Deša i Gabora Presera), „Na proputovanju“ i „Pada sneg“.

Poznat je i kao pisac filmskih scenarija za filmove: „Eldorado“, „Turneja“, „Hídember”. 
Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada; osim Nagrade "Košut", dobio je i Nagradu "Jožef Atila" i Nagradu "Balaž Bela".

Petar Milošević, pesnik, pisac, istoričar književnosti i profesor, rođen je u srpskoj porodici iz Kalaza, malog mesta pored Sentandreje. Pohađao je Srpskohrvatsku gimnaziju, gde je posle studija izvesno vreme, radio kao profesor srpske književnosti i jezika.

Od 1980. radi na Slavističkoj katedri budimpeštanskog Univerziteta Lorand Etveš, a 2011. stiče titulu univerzitetskog profesora.

Jedan je od vodećih autoriteta sveukupne srpske zagranične literature. Napisao je brojne studije, analize iz oblasti srpske, hrvatske i mađarske istorije književnosti. Autor je mnogobrojnih prikaza o delima i stvaralaštvu književnika, navedenih nacionalnih literatura.

Petar Milošević je jedan od osnivača Zadužbine Jakova Ignjatovića, osnovane 1988. godine u Budimpešti.

Od 1991. osam godina je bio urednik „Srpskih narodnih novina“. Pored sedam beletrističkih i desetak književno-teorijskih dela i antologija, napisao je i četiri scenska komada, kao i veliki broj studija i kritika.

Posebno upečatljiv doprinos, Milošević već decenijama daje u časopisnoj produkciji mađarskih Srba. Najpopularnija dela: „Storija srpske književnosti“, „London, Pomaz“, „Mi že Sentandrejci“, „Bitka za Sulejmanovac“, „Tinja Kalaz“. Scenska dela: „Avala express“, „Čudo u Tekelijanumu“, „Vujičić blues“ i „Edit Pjaf“.

Nesumnjivo, reč je o osobenom stvaraocu, ne samo u okviru književnosti Srba u Mađarskoj, nego i u savremenoj srpskoj književnosti uopšte.

Pored brojnih nagrada, dobio je i međunarodnu Nagradu "Branko Radičević" za ukupan književni rad.