ILUZIJÆ

komedija Pjera Korneja

O predstavi

PJER KORNEJ (1606. – 1684.) i njego­vo vre­me
1606. - 6. juna, Pjer Kor­nej je rođen u Rua­nu (Nor­man­di­ja), u dobro­sto­je­ćoj gra­đan­skoj poro­di­ci. U Engle­skoj izve­de­ni Kralj Lir i Mag­bet. Rođen Rem­brant.
1615. – 1622. - Kor­nej poha­đa jezu­it­sku ško­lu u Rua­nu.
1616. - Umi­ru Šek­spir i Ser­van­tes.
1617. - Luj XIII Bur­bon­ski biva kru­ni­san.
1618. - Izbi­ja Tri­de­se­to­go­di­šnji rat na tlu Nemač­ke.
1622. - Riše­lje posta­je kar­di­nal, rođen Moli­jer.
1624. - Kor­nej zavr­ša­va stu­di­je pra­va i posta­je advo­kat­ski pri­prav­nik u ruan­skoj skup­šti­ni.
1629. - Kor­ne­je­va kome­di­ja Meli­ta biva posta­vlje­na u Pari­zu. Posta­vlja je tru­pa Šar­la Le Noa­ra i pred­sta­va doži­vlja­va veli­ki uspeh kod publi­ke. Mla­dom Kor­ne­ju to dono­si ugled, a sla­va mu pri­ja.
1630. - Kor­nej piše tra­gi­ko­me­di­ju Kli­tan­dar.
1632. - Kome­di­ja Udo­vi­ca. Rođen Ver­mer.
1633. - Kome­di­je Gale­ri­ja u pala­ti i Pra­ti­lja.
1634. - Kome­di­ja Kra­ljev­ski trg. Tru­pa Šar­la Le Noa­ra (koja i dalje eks­klu­ziv­no izvo­di Kor­ne­je­ve dram­ske tek­sto­ve) dobi­ja zgra­du i posta­je stal­no pozo­ri­šte.
1635. - Mede­ja, prva Kor­ne­je­va tra­ge­di­ja. Osni­va se Fran­cu­ska aka­de­mi­ja. Fran­cu­ska se uklju­ču­je u Tri­de­se­to­go­di­šnji rat. Umi­re Lope de Vega. Kal­de­ron piše Život je san.
1636. - Kor­nej piše Komič­nu (Pozo­ri­šnu) Ilu­zi­ju.
1637. - Izve­de­na tra­gi­ko­me­di­ja Sid, Kor­ne­je­vo prvo remek delo. Pred­sta­va doži­vlja­va ogro­man uspeh, ali isto­vre­me­no pokre­će veli­ku pole­mi­ku i osu­du dela struč­ne jav­no­sti. Spor oko Sida mora­la je da reši Aka­de­mi­ja. Kor­nej dobi­ja osu­du Aka­de­mi­je.
1638. - Rođen Luj XIV.
1639. - Rođen Žan Rasin.
1640. – 1648. - Ženi se Mari­jom De Lam­pe­ri­jer sa kojom će ima­ti šesto­ro nasled­ni­ka. Veo­ma plo­dan peri­od za Kor­ne­jev dram­ski opus. Piše tra­ge­di­je – Hora­ci­je (prva veli­ka Kor­ne­je­va čista tra­ge­di­ja), Sina, Poli­jekt, Pom­pe­je­va smrt, Rado­gun­da, Teo­do­ra, Hera­kli­je kao i kome­di­je Lažlji­vac i Nasta­vak Lažljiv­ca.
1643. - Dobi­ja nov­ča­nu pomoć dvo­ra.
1647. - Kor­nej konač­no, tek iz tre­ćeg poku­ša­ja, biva iza­bran za čla­na Aka­de­mi­je.
1648. - Vest­fal­skim mirom okon­čan je Tri­de­se­to­go­di­šnji rat.
1651. - Tra­ge­di­ja Niko­med.
1659. - Tra­ge­di­ja Edip, koju piše po narudž­bi­ni svog novog pokro­vi­te­lja Fukea, doži­vlja­va ogro­man uspeh. Moli­jer stu­pa na pozo­ri­šnu sce­nu Fran­cu­ske koma­dom Sme­šne pre­ci­o­ze.
1661. - Kor­nej doži­vlja­va veli­ki uspeh tra­ge­di­jom sa maši­na­ma pod ime­nom Zlat­no Runo. Moli­jer piše i izvo­di Ško­lu za žene. Lavi­na napa­da i pole­mi­ka obru­ši­la se na Moli­je­ra zbog ove kome­di­je. Poči­nje peri­od sve­vla­šća Luja XIV.
1663. - Tra­ge­di­ja Sofo­ni­zba biva mu bru­tal­no napad­nu­ta i podi­že se veli­ka pole­mi­ka oko nje. Sa dru­ge stra­ne, Kor­nej sa svo­jim bra­tom (tako­đe u to vre­me cenjim dram­skim piscem) istu­pa pro­tiv Moli­je­ra i pri­dru­žu­je se napa­di­ma na njego­vu Ško­lu za žene. Kor­nej posta­je uži­va­lac izda­šne nov­ča­ne pomo­ći Luja XIV.
1664. - Tra­ge­di­ja Oton. Na pozo­ri­šnom nebu Pari­za poja­vlju­je se Rasin tra­ge­di­jom Teba­i­da. Kor­nej i Rasin biće ljuti supar­ni­ci sko­ro do kra­ja Kor­ne­je­vog živo­ta. Poči­nje afe­ra oko Moli­je­ro­vog Tar­ti­fa.
1665. - Rasin doži­vlja­va prvi veći uspeh tra­ge­di­jom Alek­san­dar. Moli­jer piše Don Žua­na.
1669. - Kor­nej uče­stvu­je u neko­li­ko ras­pra­va i pole­mi­ka. Obja­vlju­je sti­ho­va­nu i pro­znu ver­zi­ju pre­vo­da Moli­tve sve­te devi­ce. Rasi­nov Bri­ta­nik. Tre­ća ver­zi­ja Moli­je­ro­vog Tar­ti­fa naj­zad pro­la­zi cen­zu­ru i doži­vlja­va tri­jumf na sce­ni.
1670. - Kor­ne­je­va heroj­ska kome­di­ja Tit i Bere­ni­ka izve­de­na je nede­lju dana nakon Rasi­no­ve tra­ge­di­je Bere­ni­ka. Rasin odno­si nedvo­smi­sle­nu pobe­du kod publi­ke. Moli­jer piše Gra­đa­ni­na ple­mi­ća.
1673. - Umi­re Moli­jer nepo­sred­no posle izvo­đe­nja svog Uobra­že­nog bole­sni­ka. Rasin piše Mitri­da­da. Prva fran­cu­ska ope­ra koju pri­ka­zu­ju Lili i Kino.
1674. - Posled­nji Kor­ne­jev komad, tra­ge­di­ja Sure­na.
1675. - Kor­ne­ju pre­sta­je da sti­že kra­ljev­ska finan­sij­ska pot­po­ra. Povla­či se sa sce­ne. Miri se sa Rasi­nom sa kojim nika­da nije sta­jao naj­bo­lje.
1680. - Pod kra­lje­vim patro­na­tom, Moli­je­ro­va tru­pa spa­ja se sa pozo­ri­štem Bur­gonj i tako nasta­je čuve­na Fran­cu­ska kome­di­ja (Come­die-Fran­ca­i­se).
1684. - Pjer Kor­nej umi­re u Pari­zu.
1685. - Rasin izri­če jav­ni hva­lo­spev svom pokoj­nom supar­ni­ku u Fran­cu­skoj aka­de­mi­ji.
Izvor: Jovan Popov, Hro­no­lo­ški pre­gled pišče­vog doba, živo­ta i dela.


REČ DRAMATURGA
U Kor­ne­je­vom dram­skom opu­su pre­pli­ću se dva žan­ra – barok i kla­si­ci­zam. Njego­ve rani­je dra­me, izme­đu osta­lih i Komič­na Ilu­zi­ja, ima­ju odli­ke baro­ka u kom pre­o­vla­da­va for­ma naspram sušti­ne koju Kor­nej sti­li­zu­je i nagla­ša­va, a tek kasni­je se posve­ću­je svo­jim zna­čaj­ni­jim tra­ge­di­ja­ma sa ele­men­ti­ma kla­si­ci­stič­ke poe­ti­ke. Sam zaplet dra­me Komič­na Ilu­zi­ja sve­den je na efe­kat pozo­ri­šta u pozo­ri­štu, kao i kon­stant­ne ilu­zor­no­sti kojom se bri­še gra­ni­ca izme­đu stvar­nog i nestvar­nog. Pode­liv­ši dra­mu na tri odvo­je­ne rad­nje, Kor­nej izvo­di postu­pak mise en abyme koji je karak­te­rističan za barok­nu este­ti­ku. Figu­ra čarob­nja­ka, pri­vi­đe­nja, oži­vlje­ni mrtvi, više­stru­ki dekor kao i hiper­bo­li­sa­ni juna­ci tako­đe spa­da­ju u barok­ne ele­men­te. U pred­sta­vi Ilu­ziæ vidlji­vo je slu­že­nje tim ele­men­ti­ma doda­ju­ći još jed­nu novu, savre­me­ni­ju pri­ču koja se bavi pri­ja­telj­stvom i kole­gijal­no­šću, odno­som glum­ca i redi­te­lja, ali i glum­ca i publi­ke, kao i stva­ra­njem umet­no­sti u kri­zi. Kor­ne­jev junak je odlu­čan, slo­bo­dan i ener­gi­čan. Njego­vi zaple­ti su često komič­ni, a raz­lo­zi sukoba među juna­ci­ma sit­ni­ča­vi. Suko­bi glav­nih juna­ka su suko­bi samog Kor­ne­ja – poje­dinac/drža­va, čovek/zakon, indi­vi­dua/dru­štvo. Stih kojim piše je heroj­ski alek­san­dri­nac, uvek rimo­van dva­na­e­ste­rac. Ljubav u Kor­ne­je­vim koma­di­ma je uzvi­še­na, pre­u­ze­ta iz vite­ške kul­tu­re sred­njeg veka, a juna­ci sa pro­stim opa­ska­ma obič­no osta­ju pra­znih ruku. Jovan Hri­stić u svom tek­stu Erot­ska i etič­ka geo­me­tri­ja Pje­ra Kor­ne­ja navo­di da je Kor­nej prvi dram­ski pisac koji se uda­ljio od Ari­sto­te­la pre­tvo­riv­ši saža­lje­nje i strah u divlje­nje koje je dosledno spro­vo­dio u svo­jim tra­ge­di­ja­ma. Odnos saža­lje­nja i stra­ha je pred­sta­vljao poi­sto­ve­ći­va­nje s juna­kom koji je nama sli­čan, a divlje­nje ose­ća­mo pre­ma neko­me ko nam nije sli­čan, ko je daleko bolji, uzvi­še­ni­ji i savr­še­ni­ji od nas, ko je, ukrat­ko, dale­ko od nas.
Hri­sti­na Mitić


NIKO­LA ZAVI­ŠIĆ
pozo­ri­šni redi­telj i dizaj­ner sve­tla
Rođen 1975. u Beloj Crkvi u Bana­tu. Magi­stri­rao na Pozo­ri­šnom fakul­te­tu Aka­de­mi­je lepih umet­no­sti u Pra­gu (DAMU), na Kate­dri za reži­ju u alter­na­tiv­nom i lut­kar­skom pozo­ri­štu, 2003. godi­ne. Bavi se pozo­ri­šnom reži­jom, pisa­njem, dra­ma­tur­gi­jom i dizaj­nom sve­tla. Iskustvo koje je dobio radeći kao asi­stent A. J. Weissbard-a dizaj­ne­ra sve­tla, na ope­ri Osud Leo­ša Jana­če­ka u režiji Rober­ta Vil­so­na, u Narod­nom pozo­ri­štu u Pra­gu 2002. godine traj­no ga usme­ra­va ka istra­ži­va­nju upo­tre­be sve­tla u pozo­ri­štu. Reži­rao je u pozorištima u Srbi­ji, Slo­ve­ni­ji, Crnoj Gori, Bosni i Her­ce­go­vi­ni, Hrvat­skoj, Rusi­ji, Češkoj, Nemač­koj i Holan­di­ji. Pozorišta za decu:
Malo pozo­ri­šte „Duško Rado­vić“, Pozo­ri­šte luta­ka „Pino­kio“, Narod­no pozo­ri­šte u Uži­cu, Grad­sko pozo­ri­šte u Pod­go­ri­ci,  Dječ­je kaza­li­šte Bran­ka Miha­lje­vi­ća u Osi­je­ku, Kaza­li­šte luta­ka Zadar, Kaza­li­šte Viro­vi­ti­ca, Kra­sno­jar­ski Tea­tar Kukol (Kra­sno­jarsk, Rusi­ja),  Tea­tar Kukol „Gul­i­ver“ (Kur­gan, Rusi­ja). Pozorišta za odra­sle: Diva­dlo Ponec (Prag, Češka), Oerol festi­val (Ter­če­ling, Holan­di­ja), Grand The­a­tre Gro­nin­gen (Holan­di­ja), Bitef tea­tar, Ate­lje 212, SNP, JDP, Narod­no pozo­ri­šte Subo­ti­ca,  Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gradu, Slo­ven­sko ljud­sko gle­da­li­šče (Celje, Slo­ve­ni­ja), HNK Osi­jek (Hrvat­ska). Osva­jao mno­ge nagra­de za svo­je pred­sta­ve: Festi­val Zlat­ni lav, Umag (Hrvat­ska); Susre­ti pro­fe­si­o­nal­nih pozo­ri­šta Voj­vo­di­ne; Susre­ti pro­fe­si­o­nal­nih lut­kar­skih pozo­ri­šta Srbi­je; TIBA festi­val; Festi­val pozo­ri­šta za dje­cu, Kotor (Crna Gora); Festi­val ASSI­TEJ-a Hrvat­ske, Čako­vec (Hrvat­ska); Festi­val antič­ke dra­me STO­BI (Make­do­ni­ja); TEA­TAR fest, Banja Luka, BiH; Dani kome­di­je, Jago­di­na itd.


ILU­ZIJÆ
ilu­zi­ja ilu­zi­je
Pozo­ri­šte je kom­pli­ko­van meha­ni­zam. Pro­ces nastan­ka pozo­ri­šne pred­sta­ve je stva­ra­nje nove i žive ener­get­ske struk­tu­re. Tre­ba uskla­di­ti mno­go titra­ju­ćih duho­va. Tre­ba ih usme­ri­ti ka zajed­nič­kom cilju, ka smi­slu. Dakle, može da se kaže da je pozo­ri­šte alhe­mi­ja, magi­ja. O pozo­ri­štu kao magič­nom mestu, koje je spo­sob­no da stva­ra utva­re i pri­ka­ze koje do tog tre­nut­ka na tom mestu nisu posto­ja­le govo­ri i Pjer Kor­nej u svo­joj kome­di­ji „Komič­na ilu­zi­ja“ ili kako se tako­đe može pre­ve­sti – „Pozo­ri­šna ilu­zi­ja“. U samom naslo­vu nam pisac daje ključ, defi­ni­ci­ju svo­je teze – da je tea­tar veli­ka opse­na u kome je sve mogu­će, da smo ušav­ši u pro­stor za igru već pri­hva­ti­li ide­ju o igri samoj, o tome da smo, kao publi­ka sa jed­ne stra­ne i mi deo te igre u kojoj namer­no i svo­je­volj­no pri­sta­je­mo da veru­je­mo da je to što gle­da­mo stvar­no, da ti ljudi sa sce­ne nisu oni sami već da (upra­vo zbog nas) pred­sta­vlja­ju nekog dru­gog. To je ilu­zi­ja na koju pri­sta­je­mo jer nam je duh željan igre, željan pre­va­re, željan ilu­zi­je, opse­ne, željan pro­do­ra u dru­ge sve­to­ve, dimen­zi­je koji ne posto­je. U kraj­njoj lini­ji, svi želi­mo da kon­tro­li­še­mo makar mali deo vre­me­na ispred nas, da veru­je­mo da od našeg men­tal­nog pro­ce­sa ipak nešto zavi­si, ako ništa dru­go onda taj zajed­nič­ki čin koji se odi­gra­va, odno­sno pozo­ri­šna pred­sta­va. Pred­sta­va koja je pred vama otkri­va i otvo­re­no se igra sa tom ilu­zi­jom na više nači­na. Ona je pošla od Kor­ne­ja i njego­ve „Komič­ne ilu­zi­je“ ali je nasta­vi­la svoj put stva­ra­ju­ći sop­stve­ni svet sop­stve­ne ilu­zi­je, svet koji se tiče upra­vo glu­ma­ca pred vama i autor­skog tima koji je pred­sta­vu stva­rao danas i ovde, u okol­no­sti­ma koje radi­je ne bih pomi­njao, zbog njiho­ve jezi­ve sva­ko­dnev­no­sti. Dovolj­no je reći da već godi­nu dana ne živi­mo ni ona­ko nenor­mal­no kako smo do tada žive­li, već sada opte­re­će­ni još i pan­de­mi­jom nepo­zna­tog viru­sa kao da mno­go­stru­ko manje zna­mo bilo šta i o sebi i o živo­tu i o tome šta se to uop­šte oko nas deša­va. Ovo zvu­či kao tema nekog horor ili nauč­no-fan­ta­stič­nog roma­na. Nije. To živi­mo. Sva­ko­ga dana. Već dovolj­no dugo da je posta­lo nor­mal­no. A nije. Apsurd­no je. Pot­pu­no van pame­ti. Naša „ILU­ZIJÆ“, ilu­zi­ja ilu­zi­je, poku­ša­va da nam uz pomoć Kor­ne­ja i njego­vih liko­va pome­ri per­cep­ci­ju i une­se nas u dru­gu dimen­zi­ju, u kojoj važe dru­ga­či­ja pra­vi­la i rit­mo­vi, a koja je pre sve­ga otvo­re­na i vedra, raz­i­gra­na i suma­nu­ta, vrca­va i brza, ali sa ipak dosled­nom dozom vese­le melan­ho­li­je.                                                                              

Niko­la Zavi­šić

Premijerno izvođenje

Premijera, 22. mart 2021 / Scena „Raša Plaović“


Prevod Jovan Popov 
Režija, scenografija i dizajn svetla Nikola Zavišić 
Kostimografija Bojana Nikitović i Suna Kažić
Kompozitor i dizajn zvuka Anja Đorđević
Dramaturgija Hristina Mitić*
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret Tamara Pjević
Producenti Nemanja Konstantinović i Milorad Jovanović
Video rad Filip D. Mikić

Premijerna podela:
Reditelj i Klendor Nikola Vujović / Ivan Bosiljčić
Glumac i Matamor Miloš Đorđević 
Glumica i Izabela Sena Đorović 
Glumica i Liza Anastasia Mandić 
Glumac, Pridaman i Žeront Zoran Ćosić 
Glumac, Dorant i Adrast Nemanja Stamatović
Glumac i Alkandar Bogdan Bogdanović  

Asistent reditelja Rastislav Ćopić
Asistenti scenografa Jasna Saramandić i Marija Mandić
Inspicijent Sanja Ugrinić Mimica
Sufleri Danica Stevanović i Marija Nedeljkov
Internacionalna praksa, režija Julia Levai (Budimpešta / London)
Julija Levai je učesnik u programu Umetničke rezidencije Evropske pozorišne konvencije (ETC) u okviru programa ENGAGE koji je sufinansiran sredstvima iz programa Kreativna Evropa Evropske Unije.
Internacionalna praksa, dizajn zvuka Uroš Jovanović (Utreht)
Producent na praksi Milica Topalović
* Apsolvent dramaturgije FDU na praksi

Zahvaljujemo punog srca na prijateljskoj pomoći:
Dejanu Kragulju, snimatelju zvuka
Filipu D. Mikiću, video umetniku
Ivanu Rankoviću, sopran-saksofonisti i klarinetisti
Mini Strugar, dizajnerki i producentkinji zvuka

Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Dejan Radenković
Majstor tona Dejan Dražić
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Galerija