ИЛУЗИЈÆ

комедија Пјера Корнеја

О представи

ПЈЕР КОРНЕЈ (1606. – 1684.) и њего­во вре­ме
1606. - 6. јуна, Пјер Кор­неј је рођен у Руа­ну (Нор­ман­ди­ја), у добро­сто­је­ћој гра­ђан­ској поро­ди­ци. У Енгле­ској изве­де­ни Краљ Лир и Маг­бет. Рођен Рем­брант.
1615. – 1622. - Кор­неј поха­ђа језу­ит­ску шко­лу у Руа­ну.
1616. - Уми­ру Шек­спир и Сер­ван­тес.
1617. - Луј XIII Бур­бон­ски бива кру­ни­сан.
1618. - Изби­ја Три­де­се­то­го­ди­шњи рат на тлу Немач­ке.
1622. - Рише­ље поста­је кар­ди­нал, рођен Моли­јер.
1624. - Кор­неј завр­ша­ва сту­ди­је пра­ва и поста­је адво­кат­ски при­прав­ник у руан­ској скуп­шти­ни.
1629. - Кор­не­је­ва коме­ди­ја Мели­та бива поста­вље­на у Пари­зу. Поста­вља је тру­па Шар­ла Ле Ноа­ра и пред­ста­ва дожи­вља­ва вели­ки успех код публи­ке. Мла­дом Кор­не­ју то доно­си углед, а сла­ва му при­ја.
1630. - Кор­неј пише тра­ги­ко­ме­ди­ју Кли­тан­дар.
1632. - Коме­ди­ја Удо­ви­ца. Рођен Вер­мер.
1633. - Коме­ди­је Гале­ри­ја у пала­ти и Пра­ти­ља.
1634. - Коме­ди­ја Кра­љев­ски трг. Тру­па Шар­ла Ле Ноа­ра (која и даље екс­клу­зив­но изво­ди Кор­не­је­ве драм­ске тек­сто­ве) доби­ја згра­ду и поста­је стал­но позо­ри­ште.
1635. - Меде­ја, прва Кор­не­је­ва тра­ге­ди­ја. Осни­ва се Фран­цу­ска ака­де­ми­ја. Фран­цу­ска се укљу­чу­је у Три­де­се­то­го­ди­шњи рат. Уми­ре Лопе де Вега. Кал­де­рон пише Живот је сан.
1636. - Кор­неј пише Комич­ну (Позо­ри­шну) Илу­зи­ју.
1637. - Изве­де­на тра­ги­ко­ме­ди­ја Сид, Кор­не­је­во прво ремек дело. Пред­ста­ва дожи­вља­ва огро­ман успех, али исто­вре­ме­но покре­ће вели­ку поле­ми­ку и осу­ду дела струч­не јав­но­сти. Спор око Сида мора­ла је да реши Ака­де­ми­ја. Кор­неј доби­ја осу­ду Ака­де­ми­је.
1638. - Рођeн Луј XIV.
1639. - Рођен Жан Расин.
1640. – 1648. - Жени се Мари­јом Де Лам­пе­ри­јер са којом ће има­ти шесто­ро наслед­ни­ка. Вео­ма пло­дан пери­од за Кор­не­јев драм­ски опус. Пише тра­ге­ди­је – Хора­ци­је (прва вели­ка Кор­не­је­ва чиста тра­ге­ди­ја), Сина, Поли­јект, Пом­пе­је­ва смрт, Радо­гун­да, Тео­до­ра, Хера­кли­је као и коме­ди­је Лажљи­вац и Наста­вак Лажљив­ца.
1643. - Доби­ја нов­ча­ну помоћ дво­ра.
1647. - Кор­неј конач­но, тек из тре­ћег поку­ша­ја, бива иза­бран за чла­на Ака­де­ми­је.
1648. - Вест­фал­ским миром окон­чан је Три­де­се­то­го­ди­шњи рат.
1651. - Тра­ге­ди­ја Нико­мед.
1659. - Тра­ге­ди­ја Едип, коју пише по наруџ­би­ни свог новог покро­ви­те­ља Фукеа, дожи­вља­ва огро­ман успех. Моли­јер сту­па на позо­ри­шну сце­ну Фран­цу­ске кома­дом Сме­шне пре­ци­о­зе.
1661. - Кор­неј дожи­вља­ва вели­ки успех тра­ге­ди­јом са маши­на­ма под име­ном Злат­но Руно. Моли­јер пише и изво­ди Шко­лу за жене. Лави­на напа­да и поле­ми­ка обру­ши­ла се на Моли­је­ра због ове коме­ди­је. Почи­ње пери­од све­вла­шћа Луја XIV.
1663. - Тра­ге­ди­ја Софо­ни­зба бива му бру­тал­но напад­ну­та и поди­же се вели­ка поле­ми­ка око ње. Са дру­ге стра­не, Кор­неј са сво­јим бра­том (тако­ђе у то вре­ме цењим драм­ским писцем) исту­па про­тив Моли­је­ра и при­дру­жу­је се напа­ди­ма на њего­ву Шко­лу за жене. Кор­неј поста­је ужи­ва­лац изда­шне нов­ча­не помо­ћи Луја XIV.
1664. - Тра­ге­ди­ја Отон. На позо­ри­шном небу Пари­за поја­вљу­је се Расин тра­ге­ди­јом Теба­и­да. Кор­неј и Расин биће љути супар­ни­ци ско­ро до кра­ја Кор­не­је­вог живо­та. Почи­ње афе­ра око Моли­је­ро­вог Тар­ти­фа.
1665. - Расин дожи­вља­ва први већи успех тра­ге­ди­јом Алек­сан­дар. Моли­јер пише Дон Жуа­на.
1669. - Кор­неј уче­ству­је у неко­ли­ко рас­пра­ва и поле­ми­ка. Обја­вљу­је сти­хо­ва­ну и про­зну вер­зи­ју пре­во­да Моли­тве све­те деви­це. Раси­нов Бри­та­ник. Тре­ћа вер­зи­ја Моли­је­ро­вог Тар­ти­фа нај­зад про­ла­зи цен­зу­ру и дожи­вља­ва три­јумф на сце­ни.
1670. - Кор­не­је­ва херој­ска коме­ди­ја Тит и Бере­ни­ка изве­де­на је неде­љу дана након Раси­но­ве тра­ге­ди­је Бере­ни­ка. Расин одно­си недво­сми­сле­ну побе­ду код публи­ке. Моли­јер пише Гра­ђа­ни­на пле­ми­ћа.
1673. - Уми­ре Моли­јер непо­сред­но после изво­ђе­ња свог Уобра­же­ног боле­сни­ка. Расин пише Митри­да­да. Прва фран­цу­ска опе­ра коју при­ка­зу­ју Лили и Кино.
1674. - Послед­њи Кор­не­јев комад, тра­ге­ди­ја Суре­на.
1675. - Кор­не­ју пре­ста­је да сти­же кра­љев­ска финан­сиј­ска пот­по­ра. Повла­чи се са сце­не. Мири се са Раси­ном са којим ника­да није стa­јао нај­бо­ље.
1680. - Под кра­ље­вим патро­на­том, Моли­је­ро­ва тру­па спа­ја се са позо­ри­штем Бур­гоњ и тако наста­је чуве­на Фран­цу­ска коме­ди­ја (Come­die-Fran­ca­i­se).
1684. - Пјер Кор­неј уми­ре у Пари­зу.
1685. - Расин изри­че јав­ни хва­ло­спев свом покој­ном супар­ни­ку у Фран­цу­ској ака­де­ми­ји.
Извор: Јован Попов, Хро­но­ло­шки пре­глед пишче­вог доба, живо­та и дела.


РЕЧ ДРАМАТУРГА
У Кор­не­је­вом драм­ском опу­су пре­пли­ћу се два жан­ра – барок и кла­си­ци­зам. Њего­ве рани­је дра­ме, изме­ђу оста­лих и Комич­на Илу­зи­ја, има­ју одли­ке баро­ка у ком пре­о­вла­да­ва фор­ма наспрам сушти­не коју Кор­неј сти­ли­зу­је и нагла­ша­ва, а тек касни­је се посве­ћу­је сво­јим зна­чај­ни­јим тра­ге­ди­ја­ма са еле­мен­ти­ма кла­си­ци­стич­ке пое­ти­ке. Сам заплет дра­ме Комич­на Илу­зи­ја све­ден је на ефе­кат позо­ри­шта у позо­ри­шту, као и кон­стант­не илу­зор­но­сти којом се бри­ше гра­ни­ца изме­ђу ствар­ног и нествар­ног. Поде­лив­ши дра­му на три одво­је­не рад­ње, Кор­неј изво­ди посту­пак mise en abyme који је карак­те­ристичан за барок­ну есте­ти­ку. Фигу­ра чароб­ња­ка, при­ви­ђе­ња, ожи­вље­ни мртви, више­стру­ки декор као и хипер­бо­ли­са­ни јуна­ци тако­ђе спа­да­ју у барок­не еле­мен­те. У пред­ста­ви Илу­зиæ видљи­во је слу­же­ње тим еле­мен­ти­ма дода­ју­ћи још јед­ну нову, савре­ме­ни­ју при­чу која се бави при­ја­тељ­ством и коле­гијал­но­шћу, одно­сом глум­ца и реди­те­ља, али и глум­ца и публи­ке, као и ства­ра­њем умет­но­сти у кри­зи. Кор­не­јев јунак је одлу­чан, сло­бо­дан и енер­ги­чан. Њего­ви запле­ти су често комич­ни, а раз­ло­зи сукоба међу јуна­ци­ма сит­ни­ча­ви. Суко­би глав­них јуна­ка су суко­би самог Кор­не­ја – поје­динац/држа­ва, човек/закон, инди­ви­дуа/дру­штво. Стих којим пише је херој­ски алек­сан­дри­нац, увек римо­ван два­на­е­сте­рац. Љубав у Кор­не­је­вим кома­ди­ма је узви­ше­на, пре­у­зе­та из вите­шке кул­ту­ре сред­њег века, а јуна­ци са про­стим опа­ска­ма обич­но оста­ју пра­зних руку. Јован Хри­стић у свом тек­сту Ерот­ска и етич­ка гео­ме­три­ја Пје­ра Кор­не­ја наво­ди да је Кор­неј први драм­ски писац који се уда­љио од Ари­сто­те­ла пре­тво­рив­ши сажа­ље­ње и страх у дивље­ње које је доследно спро­во­дио у сво­јим тра­ге­ди­ја­ма. Однос сажа­ље­ња и стра­ха је пред­ста­вљао пои­сто­ве­ћи­ва­ње с јуна­ком који је нама сли­чан, а дивље­ње осе­ћа­мо пре­ма неко­ме ко нам није сли­чан, ко је далеко бољи, узви­ше­ни­ји и савр­ше­ни­ји од нас, ко је, украт­ко, дале­ко од нас.
Хри­сти­на Митић


НИКО­ЛА ЗАВИ­ШИЋ
позо­ри­шни реди­тељ и дизај­нер све­тла
Рођен 1975. у Белој Цркви у Бана­ту. Маги­стри­рао на Позо­ри­шном факул­те­ту Ака­де­ми­је лепих умет­но­сти у Пра­гу (ДАМУ), на Кате­дри за режи­ју у алтер­на­тив­ном и лут­кар­ском позо­ри­шту, 2003. годи­не. Бави се позо­ри­шном режи­јом, писа­њем, дра­ма­тур­ги­јом и дизај­ном све­тла. Искуство које је добио радећи као аси­стент A. J. Weissbard-a дизај­не­ра све­тла, на опе­ри Осуд Лео­ша Јана­че­ка у режији Робер­та Вил­со­на, у Народ­ном позо­ри­шту у Пра­гу 2002. године трај­но га усме­ра­ва ка истра­жи­ва­њу упо­тре­бе све­тла у позо­ри­шту. Режи­рао је у позориштима у Срби­ји, Сло­ве­ни­ји, Црној Гори, Босни и Хер­це­го­ви­ни, Хрват­ској, Руси­ји, Чешкој, Немач­кој и Холан­ди­ји. Позоришта за децу:
Мало позо­ри­ште „Душко Радо­вић“, Позо­ри­ште лута­ка „Пино­кио“, Народ­но позо­ри­ште у Ужи­цу, Град­ско позо­ри­ште у Под­го­ри­ци,  Дјеч­је каза­ли­ште Бран­ка Миха­ље­ви­ћа у Оси­је­ку, Каза­ли­ште лута­ка Задар, Каза­ли­ште Виро­ви­ти­ца, Кра­сно­јар­ски Теа­тар Кукол (Кра­сно­јарск, Руси­ја),  Теа­тар Кукол „Гул­и­вер“ (Кур­ган, Руси­ја). Позоришта за одра­сле: Дива­дло Понец (Праг, Чешка), Оерол фести­вал (Тер­че­линг, Холан­ди­ја), Grand The­a­tre Gro­nin­gen (Холан­ди­ја), Битеф теа­тар, Ате­ље 212, СНП, ЈДП, Народ­но позо­ри­ште Субо­ти­ца,  Народ­но позо­ри­ште у Бео­граду, Сло­вен­ско људ­ско гле­да­ли­шче (Цеље, Сло­ве­ни­ја), ХНК Оси­јек (Хрват­ска). Осва­јао мно­ге награ­де за сво­је пред­ста­ве: Фести­вал Злат­ни лав, Умаг (Хрват­ска); Сусре­ти про­фе­си­о­нал­них позо­ри­шта Вој­во­ди­не; Сусре­ти про­фе­си­о­нал­них лут­кар­ских позо­ри­шта Срби­је; ТИБА фести­вал; Фести­вал позо­ри­шта за дје­цу, Котор (Црна Гора); Фести­вал ASSI­TEJ-а Хрват­ске, Чако­вец (Хрват­ска); Фести­вал антич­ке дра­ме СТО­БИ (Маке­до­ни­ја); ТЕА­ТАР фест, Бања Лука, БиХ; Дани коме­ди­је, Јаго­ди­на итд.


ИЛУ­ЗИЈÆ
илу­зи­ја илу­зи­је
Позо­ри­ште је ком­пли­ко­ван меха­ни­зам. Про­цес настан­ка позо­ри­шне пред­ста­ве је ства­ра­ње нове и живе енер­гет­ске струк­ту­ре. Тре­ба ускла­ди­ти мно­го титра­ју­ћих духо­ва. Тре­ба их усме­ри­ти ка зајед­нич­ком циљу, ка сми­слу. Дакле, може да се каже да је позо­ри­ште алхе­ми­ја, маги­ја. О позо­ри­шту као магич­ном месту, које је спо­соб­но да ства­ра утва­ре и при­ка­зе које до тог тре­нут­ка на том месту нису посто­ја­ле гово­ри и Пјер Кор­неј у сво­јој коме­ди­ји „Комич­на илу­зи­ја“ или како се тако­ђе може пре­ве­сти – „Позо­ри­шна илу­зи­ја“. У самом насло­ву нам писац даје кључ, дефи­ни­ци­ју сво­је тезе – да је теа­тар вели­ка опсе­на у коме је све могу­ће, да смо ушав­ши у про­стор за игру већ при­хва­ти­ли иде­ју о игри самој, о томе да смо, као публи­ка са јед­не стра­не и ми део те игре у којој намер­но и сво­је­вољ­но при­ста­је­мо да веру­је­мо да је то што гле­да­мо ствар­но, да ти људи са сце­не нису они сами већ да (упра­во због нас) пред­ста­вља­ју неког дру­гог. То је илу­зи­ја на коју при­ста­је­мо јер нам је дух жељан игре, жељан пре­ва­ре, жељан илу­зи­је, опсе­не, жељан про­до­ра у дру­ге све­то­ве, димен­зи­је који не посто­је. У крај­њој лини­ји, сви жели­мо да кон­тро­ли­ше­мо макар мали део вре­ме­на испред нас, да веру­је­мо да од нашег мен­тал­ног про­це­са ипак нешто зави­си, ако ништа дру­го онда тај зајед­нич­ки чин који се оди­гра­ва, одно­сно позо­ри­шна пред­ста­ва. Пред­ста­ва која је пред вама откри­ва и отво­ре­но се игра са том илу­зи­јом на више начи­на. Она је пошла од Кор­не­ја и њего­ве „Комич­не илу­зи­је“ али је наста­ви­ла свој пут ства­ра­ју­ћи соп­стве­ни свет соп­стве­не илу­зи­је, свет који се тиче упра­во глу­ма­ца пред вама и аутор­ског тима који је пред­ста­ву ства­рао данас и овде, у окол­но­сти­ма које ради­је не бих поми­њао, због њихо­ве јези­ве сва­ко­днев­но­сти. Довољ­но је рећи да већ годи­ну дана не живи­мо ни она­ко ненор­мал­но како смо до тада живе­ли, већ сада опте­ре­ће­ни још и пан­де­ми­јом непо­зна­тог виру­са као да мно­го­стру­ко мање зна­мо било шта и о себи и о живо­ту и о томе шта се то уоп­ште око нас деша­ва. Ово зву­чи као тема неког хорор или науч­но-фан­та­стич­ног рома­на. Није. То живи­мо. Сва­ко­га дана. Већ довољ­но дуго да је поста­ло нор­мал­но. А није. Апсурд­но је. Пот­пу­но ван паме­ти. Наша „ИЛУ­ЗИЈÆ“, илу­зи­ја илу­зи­је, поку­ша­ва да нам уз помоћ Кор­не­ја и њего­вих лико­ва поме­ри пер­цеп­ци­ју и уне­се нас у дру­гу димен­зи­ју, у којој важе дру­га­чи­ја пра­ви­ла и рит­мо­ви, а која је пре све­га отво­ре­на и ведра, раз­и­гра­на и сума­ну­та, врца­ва и брза, али са ипак дослед­ном дозом весе­ле мелан­хо­ли­је.                                                                              

Нико­ла Зави­шић

Премијерно извођење

Премијера, 22. март 2021 / Сцена „Раша Плаовић“


Превод Јован Попов 
Режија, сценографија и дизајн светла Никола Завишић 
Kостимографија Бојана Никитовић и Суна Kажић
Композитор и дизајн звука Ања Ђорђевић
Драматургија Христина Митић*
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Сценски покрет Тамара Пјевић
Продуценти Немања Константиновић и Милорад Јовановић
Видео рад Филип Д. Микић

Премијерна подела:
Редитељ и Kлендор Никола Вујовић / Иван Босиљчић
Глумац и Матамор Милош Ђорђевић 
Глумица и Изабела Сена Ђоровић 
Глумица и Лиза Анастасиа Мандић 
Глумац, Придаман и Жеронт Зоран Ћосић 
Глумац, Дорант и Адраст Немања Стаматовић
Глумац и Алкандар Богдан Богдановић  

Асистент редитеља Растислав Ћопић
Асистенти сценографа Јасна Сарамандић и Марија Мандић
Инспицијент Сања Угринић Мимица
Суфлери Даница Стевановић и Марија Недељков
Интернационална пракса, режија Јулиа Леваи (Будимпешта / Лондон)
Јулија Леваи је учесник у програму Уметничке резиденције Европске позоришне конвенције (ЕТЦ) у оквиру програма ENGAGE који је суфинансиран средствима из програма Креативна Европа Европске Уније.
Интернационална пракса, дизајн звука Урош Јовановић (Утрехт)
Продуцент на пракси Милица Топаловић
* Апсолвент драматургије ФДУ на пракси

Захваљујемо пуног срца на пријатељској помоћи:
Дејану Kрагуљу, сниматељу звука
Филипу Д. Микићу, видео уметнику
Ивану Ранковићу, сопран-саксофонисти и кларинетисти
Мини Стругар, дизајнерки и продуценткињи звука

Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Дејан Раденковић
Мајстор тона Дејан Дражић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду

Галерија