Централа за хумор
Пре Другог светског рата глумци и добри пријатељи Јован Танић и Александар Аца Цветковић уживали су велику наклоност за своје бројне и значајне улоге у Народном позоришту у Београду. И критика и публика била је одушевљена да их гледа како у Нушићевим комадима, тако и у Шекспировим трагедијама., Када је Београд 1941. пао под окупацију, Јован и Аца одлучили су да остану на сцени и лета 1942. године придружују се комичном позоришту - „Централа за хумор“.
Ексцентрични Танић и рефлексивни Цветковић пронашли су утеху од рата баш на сцени, у хумору и комедији. Народу је био потребан смех – само од априла до августа те године кроз њихово позориште прошло је чак 150.000 људи.
Ипак, све време, остао је терет питања: Како наставити да будеш на позорници у тренутку страшне кризе и ситуације у земљи?
Њихове колеге и пријатељи Жанка Стокић, Љубинка Бобић, Мирко Милисављевић и Никола Поповић били су стављени пред исти чин – да ли играти?
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Клише о историји која се понавља, на овим просторима, одавно је престао да буде клише и постао образац по коме живимо или преживљавамо. Да ли је менталитет та, нека, непромењива константа која нас тера у потрагу за вођама, за диктатурама, опресијама, устанцима, издајама међу најближима? Да ли су крива та нека, овде вечито занимљива, времена или смо криви ми?
У једном таквом „занимљивом“ времену, пред крај Другог светског рата, у друштву које се неповратно мењало у нешто ново, свако је тражио своје место и грабио (често и буквално) могућност да у новонасталој ситуацији профитира. Тада, као и сада, дојучерашњи принципи, припадност политичкој оранизацији или одређеној друштвеној групи – све се мењало преко ноћи. Јер, ако историју пишу победници, ваља бити на страни победника. Свако одступање од елементарног морала, правда се вечитом прагматичношћу – тако то иде.
У тим превирањима, неминовно, све оно лично, давно закопано, никад опроштено, фрустрирајуће, јадно и ситно – све избија на површину. Своде се давно направљени рачуни. Људи постају потказивачи својих ближњих, брат удара на брата, кум на кума, а у позоришту – глумац глумцу постаје вук.
Надмоћно се процењује свачија исправност, ставља се у први план сопствена неоспорна правичност. У жару грађења новог, немилосрдно се обрачунава са старим. Ко не слуша ратну песму (или ко, као Цветковић и Танић, пева док други ратују), мораће да слуша олују.
Прошло је много година откако су Аца, Јован и остали били у овој згради и ходали истим овим ходницима којима ми идемо, док покушавамо да склопимо све коцкице у потрази за њиховом причом. Ко зна, можда ће за осамдесет година неко скупљати делиће приче о нама. А до тада...
Иво Андрић је, у сличним мутним временима, написао: „Сада, кад сам видео, чуо, осетио и упознао и једно и друго, време је да потражим треће место. Скровито а узвишено место, где се не урла и не пева, где се стичу конци и услови живота и смрти, где се не жели и не чека, него се седи над нађеним и дочеканим, над непрегледном и непролазном реком живота, целог живота, у размишљању, без жеље и помисли да се обухвати, заустави или заграби.“
Посвећено Цветковићу, Танићу, Жанки, Боби и Мирку, који сад на том трећем месту седе мирни „над нађеним и дочеканим“,
И мојој мами, која им се недавно придружила.
Реч драматурга, Јефимија Секуловић
„Централа за хумор“ Ђорђа Косића саткана је кроз сећања два главна лика и глумца Јована Танића и Александра Цветковића. Структура сећања са собом носи амбивалентну хронолошку димензију, која диктира динамику између драмског и комичног у комаду, тиме пoткрепљујући своју симболику и постављајући нам питање – шта је требало учинити у том тренутку?
Аутор нас наводи тактилно да осетимо пунокрвност ликова који су заиста постојали и морали да у страху бирају позорницу или мрак – пун стомак или рат. Он, наравно, никако не одступа од истине и контроверзног питања уметничке етике, али и не заборавља да су многи глумци забављали публику у „Централи“ или „Народном позоришту“ током рата, а 27. новембра 1944. године, Танић и Цветковић били су стрељани. Без суђења – због „Централе за хумор“ и под наводном оптужбом за сарадњу са окупатором.
И тако најзад, свршен је пут!
Снови, љубав и бол и ласке
Прошли, минули. Туробни кут
данас је: „свет што значе даске“.
Тек ноћу у сну долазе сенке
Младости, као дуси из скаске;
И бледе страшне очајне маске
Витлају луде тревенке.
- Јован Танић, Јубилеј
