ДАМА С КАМЕЛИЈАМА

ДАМА С КАМЕЛИЈАМА
Верди-Шурев
Диригент Ангел Шурев је за кореографа Лидију Пилиленко обрадио Сен-Сансову оперу Самсон и Далила, користећи одломке и из неких других композиција француског мајстора, с тим што је за хорске нумере задржан хор на сцени. Кореограф Лидија Пилипенко је сматрала да тема Диминог романа Дама с камелијама заслужује и балетски израз, уз музику Вердијеве Травијате која је свима добро позната и увек радо слушана. За ову прилику обраду је преузео Ангел Шурев, који је стриктно поштовао Вердијеву партитуру, тако да, сем три сасвим кратке модулације, у целовечерњем балету нема никаквих примеса. Коришћен је одломак из Вердијевог Реквијема тако да се улога прерађивача ограничила на инструментацију. Редослед и распоред појединих музичких нумера остварени су у најтешњој сарадњи кореографа и обрађивача. Шурев је изузетно вешто спојио делове у нову драматуршки условљену целину, задржавајући у потпуности све музичке елементе, сем инструментације која је и певачке деонице поверила инструментима. Неки одломци се не понављају, неки делови су пребачени из чина у чин, тако да слушаоци Вердијеве Травијате добијају готово целу музику опере у новом руху, а гледаоци балета генијалну Вердијеву партитуру за музичку базу игре. (...)
Повећавањем састава оркестра у дувачима, укупни звук је постао засићенији, богатији и раскошнији. Природно је да инструменти који доносе мелодијски материјал певачких деоница буду изабрани према карактеру музике. Слушаоци ће бити изненађени обиљем солистичких делова у појединим инструментима. Поставља се оправдано питање: да ли је мајсторску партитуру опере требало прерађивати? Ако то значи обогаћење за балетски израз и проширење музичке базе за игру и покрет, интервенција нам се чини оправданом и сврсисходном. Ништа није извитоперено, ампутирано, насилно раздвојено и поново склопљено. Прекрасне ауторове мелодије ништа нису изгубиле од своје инспирисаности, свежине, очаравајуће привлачности. Транскрипције ће увек имати заштитнике и кудитеље.
Константин Винавер

ЛИДИЈА ПИЛИПЕНКО
Уметничка личност првакиње балета и кореографа Лидије Пилипенко, највећим делом је везана за Балет Народног позоришта у Београду. После специјализације у Лондону код Нинет де Валоa и бриљантне каријере примабалерине београдског Балета, нагло и убедљиво избија међу водеће кореографе у земљи. На музику домаћих композитора поставила је балете Бановић Страхиња и Јелисавета Зорана Ерића у Београду, a Вечити младожења и Избирачица Зорана Мулића у Новом Саду. За представу Бановић Страхиња на Бијеналу у Љубљани 1981. године, награђена је као кореограф. Такође је награђена за кореографије целовечерњих балета Јелисавета и Вечити младожења. Са ансамблом Балета Народног позоришта ради и представу Самсон и Далила, на музику Камија Сен-Санса, за отварање балетске сезоне после реконструкције зграде 1989. године — за коју је добила Награду Народног позоришта. Њени балети Васкрсење на музику II симфоније Густава Малера и Дама с камелијама на музику Ђузепеa Вердија, били су светске праизведбе. Балете Љубав чаробница Мануела де Фаље и Шехерезаду Николаја Римског-Корсакова поставља 1994, а Жену, на музику Сергеја Рахмањинова, 1998. године. У оквиру програма Крај XX века...? у Народном позоришту 1999. поставља два једночина балета: Слике, према оригиналној партитури А. Шенберга „Преображена ноћ“, и Кавез на музику Г. Малера (премијерно обновљен 2007). Охридску легенду Стевана Христића поставља 2000. године, а њен балет Песник Чајковски на музику П. И. Чајковског, бива проглашен за најбољу представу сезоне 2003/04. у Националном театру. Са истим ансамблом 2008. поставља још једну светску праизведбу — балет Нечиста крв, према сопственом либрету инспирисном делима Борислава Станковића и спопственој компилацији музике домаћих аутора — Стевана С. Мокрањца, Петра Коњовића, Василија Мокрањца и Стевана Христића. Са подједнаким успехом радила је и на телевизији и филму, у мјузиклу (Прича о коњу, Мој дечко, Цигани лете у небо, Волим своју жену, Престаће ветар...), као и у операма (Кармен, Аида, Слепи миш итд). Добитник је Награде за животно дело (2001), Награде „Димитрије Парлић“ (2004) и Националног признања за допринос култури (2007). Директор Балета Народног позоришта у периоду: 1992—1993. и 1997—2000.

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
Овај познати италијански композитор (1813—1901), исказао је таленат за музику још у раној младости. Зарађивао је за живот свирајући оргуље и у Милану почео са писањем првих опера. Његова опера Оберто (1839) са успехом је изведена у миланској Скали и од тада датира његова сарадња са издавачем Ђулијом Рикордијем. Следећа опера, Један дан власти (1840), била је потпуни промашај, а потом умиру његове две мале ћерке и супруга. Из очајања излази компонујући оперу Набуко (1842), којом је постигао велики успех, а уследила је подједнако успешна Ломбардијци (1843). Током следеће деценије је компоновао по једну хит оперу сваке године. Одбијао је да се приклони у италијанској опери тада преовлађујућој структури — колажу отворених сцена са убаченим аријама, дуетима и тријима — и почео је да конципира оперу као низ сцена, интегрисаних и уобличених у чинове. Приче у којима приватни и јавни живот ликова долазе у сукоб, усавршио је кроз низ ремек-дела међу којима су: Риголето (1851), Трубадур (1853), Травијата (1853), Дон Карлос (1867) и Аида (1871). И сам ватрени националиста, био је сматран и великом националном фигуром још неуједињене Италије. Након компоновања Реквијема (1874) се повукао, али када га Рикорди, да би преправио оперу Симон Боканегра, упознаје са италијанским песником Аригом Боитом, као продукт њиховог узајамног поштовања настају још две чувене опере Вердијевог познијег доба: Отело (1886) и Фалстаф (1890).

Aлександар Дима Син

ДАМА С КАМЕЛИЈАМА
(одломци)
Сећао сам се да сам често сретао Маргариту Готје на Јелисејским пољима, куда је ревносно долазила свакога дана у малим плавим затвореним колима у која су била упрегнута два дивна дората, и да сам тада запазио на њој отменост коју је још увећавала њена заиста изузетна лепота...
Немогуће је било видети љупкију лепоту од Маргаритине. Била је сасвим мала, као да ју је њена мати, како би рекао Мисе, створила таквом да би је могла брижљиво уобличити... Коса црна као угаљ, природно, а можда и вештачки таласаста, делила се изнад чела у две широке траке и губила иза главе откривајући јагодице ушију, на којима су блистала два дијаманта, сваки у вредности од 4 до 5 хиљада франака...
Маргарита је присуствовала свим премијерама и проводила свако вече на представама или баловима. Сваки пут када се приказивао какав нов комад, човек је могао бити сигуран да ће је видети, са три ствари без којих никада није излазила и које су увек биле на огради њене ложе у партеру: с лорњоном, врећицом бомбона и букетом камелија. Никада Маргариту нису видели с другим цвећем до с камелијама. Зато су је код госпође Баржон, њене цвећарке, напослетку прозвали Дама с камелијама, и тај јој је надимак остао... Знао сам, осим тога — као и сви они који се крећу у извесном друштву у Паризу — да је Маргарита била љубавница најотменијих младих људи, да је она о томе отворено говорила. Била је елегантно обучена: носила је муслинску хаљину сву украшену воланима, четвртаст кашмирски вео чији су углови били извезени златом и свиленим цветовима, шешир од италијанске сламе и само једну гривну од дебелог златног ланца, какве су тада улазиле у моду... У почетку свог боравка у Буживалу, Маргарита није могла сасвим да раскрсти са навикама, и тако је у кући непрестано било славље: све њене пријатељице долазиле су да је  посете. Избегавала је све што би могло подсетити на средину у којој сам је срео. Никада жена нити сестра нису показивале према мужу или брату љубав и пажњу какву је она према мени показивала. „Та мислиш ли ти да ја упоређујем кола и накит са твојом љубављу? Ти ћеш платити моје дугове, уновчићеш своју имовину и издржаваћеш ме најзад. А колико ће све то трајати. Два или три месеца, а онда ће бити одвише касно да започнемо живот који ти предлажем, јер би онда ти добијао све од мене, а то частан човек не може да прими; док ти сада имаш осам до десет хиљада франака прихода, од тога можемо да живимо. Ти си независан, ја сам слободна, млади смо; тако ти неба, Армане, не враћај ме у живот којим сам некада била присиљена да живим.“
„Дете моје, немојте тумачити у рђавом смислу оно што ћу вам рећи. Схватите само да у животу постоје понекад нужности свирепе по срце, али којима се треба повиновати. Мој син нема имања, а спреман је ипак да вам уступи наследство које му је остало од мајке.“
Испричао сам читаоцу оно што сам сазнао. То ми је била дужност. Понављам да је Маргаритин живот био изузетан, јер да је обичан, не би га вредело ни испричати.

Превод Живојина Живојиновића