ДЕЦА

опера у 17 песама на музику Ирене Поповић, по роману Милене Марковић

О представи

ДЕЦА

ДЕЦА

19:30 · Велика сцена
Купи [ 197 ]

Оригинални 'немир' стихова „Деце“ можда јесте и нека насушна потреба да се на реалност која се у њима појављује гледа барем из још неке перспективе, па зашто не и оперске која се и иначе често назива 'већом од живота'.  

Опера и реализам су непријатељи. Када реалистична ситуација постане певана, она прелази у сферу надреалног, често и гротескног. Певање подиже будност јер магично мења значење текста. И најозбиљнија ситуација, када је певана, балансира на литици смисла који се зачас може преобратити из озбиљности у комедију, из комедије у меланхолију, из меланхолије у гротеску итд.

Гласовна сфера „Деце“ је многострука, услојена и на моменте неухватљива. Песме као да су ношене ветром, оне осцилирају између 'обичних' гласова глумаца, школованих гласова певача, неочекиваних гласова оркестарских музичара који такође понекад певају, наивних гласова деце, квази-навијачких гласова мушког хора, црквеног појања свештеника, турбофолкерског запевања згрченог грла, дречавог женског фолклорног певања. Сви ти гласови се кроз оперу „Деца“ преламају и зрцале као одраз контекста (Београда који кроз роман суптилно провејава или бивше данас непостојеће земље Југославије), идентитета (Милене, деце, Ирене, жене, мајке, мушкарца као Другог) и у тој гласовној амбивалентности у великој мери лежи снага читавог дела.

Јелене Новак, Из музиколошке белешке


РЕЧ КОМПОЗИТОРА И РЕДИТЕЉА (извод)

У музици коју сам компоновала за „Децу“ покушала сам да пронађем боју колективног гласа тј. Милениног бића. Комплексност Миленине поезије и њена слојевитост ми је дала простор да тај колективни глас може бити и оперски, и обичан, да може бити и детињи и да може бити савршен у својој несавршеној боји. Гласови у „Деци“ су јединствен спој неспојивог и чини ми се самим тим добијамо један надглас који плови кроз просторе и који напросто одбија да буде дефинисан и ухваћен у замку класичне анализе. 

Миленина деца су слаба људска деца... покварена, уплакана, бесна, тетурава, дрхтава, скакутава, помамљена, омамљена, потуљена и сви хоће све... Вриштава људска деца...

У позицији када компонујемо за децу врло често улазимо у замку прилагођења музике и заиста мислим да је то погрешно. Кроз стихове које сам цитирала Милена управо пише о томе да то дете јесмо ми који смо то исто дете заборавили, сакрили, увили у неке лажне норме и кодексе понашања. Када пишем тј. компонујем о њима постајем то исто скакутаво и вриштаво дете, ослобођено, срећно... Сам чин стварања онда постаје игра и радост без икакве мистификације и тескобе и само желим да тај стваралачки вртлог никада не престане и траје стотину хиљаду милион дана и стотину хиљаду милион ноћи...


РЕЧ ДРАМАТУРГА (извод)

Процес драматуршког читања „Деце“ пре свега је био заснован на идеји читања женског гласа ауторке, оригинално постављеног у домен аутофикције. Драматуршки алати којима сам се служио су скраћивање и монтирање зарад реорганизације текстуалних површина у нове структуре намењене сценском извођењу. 

Опера „Деца“ тако не улази у домен репрезентације садржаја на традиционални начин, већ користи уписани глас ауторке као основну позицију са које се о одређеним садржајима говори. Текст Милене Марковић као упис њеног ауторског гласа (она свесно и намерно текст обликује говором из првог лица) употребљава се као траг њеног гласа који бива изведен од стране различитих извођача. На овај начин развија се процедура извођења њеног гласа уписаног у тексту роману-поеме, тај глас се фрагментира и компликује повећавањем броја оних који га изводе и манипулишу њиме поступком преузимања и његовим заступањем на сцени током трајања изведбе. На различитости извођача посебно се инсистира у самој изведби, од тога да ауторкин глас неретко постаје у изведби глас који преузима група, а тек повремено појединац односно појединка који никада нису строго одређени континуираном позицијом коју заступају, како би се избегла замка репрезентације саме ауторке на сцени. Транспарентност извођачких старосних, полних и родних разлика, потом истицање различитости певачке вештине којима извођачи тај глас преносе у овом оперском делу додатно усложњавају саму изведбу. 


РЕЧ КОРЕОГРАФА (извод) 

У околностима сценског простора где су музика и текст снажни означитељи, кључни изазов и моја „бунотвничка“ потреба да се тој доминацији као кореограф одупирем, односили су се на то како осмислити физичко кретање и Тело као равноправно средство интерпретирања горепоменутих мотива романа/либрета у константно динамичном дијалогу са музиком. Уследила су бројна истраживачка питања као на пример: какву врсту афекта производи оперско певање о пореклу са планине у модернистичкој форми идиличне пасторале? Како једноставна дечија игра из наших детињстава истовремено представља и животне изазове свих нас? Да ли хладни репетативни звук електронике може да нас емотивно додирне? Како сублимну оперску/музичку катарзу учинити гротескном, нежном, узнемирујућом, пријемчивом? Овако вишеслојан метод истраживања заједно са глумцима и певачима, довео је до изградње специфичног кореографског језика и композиције путовања кроз различите физичке пејзаже, афекте, драмске односе, гласове, звук и речи – који свеукупно отеловљују колективно у појединачном и појединачно у колективном. Постављени истовремено у структуру између других телесних колектива на сцени – камерног оркестра и дечијег хора – као и пред колективом аудиторијума јавног простора (позоришта), протагонисти овог сценског догађаја чине и отеловљују ’ритуални ексцес’ који нас води кроз времеплов актуелности заједничког прошлог, садашњег и будућег живота, уз подсетник да смо упркос свему и даље још увек само деца. 

Премијерно извођење

Премијера, 8. октобар 2022. / Велика сцена

Композиторка и редитељка Ирена Поповић
Либрето Димитрије Коканов    
Музичка драматургија Јелена Новак            
Драматургија представе Димитрије Коканов  
Кореографија Игор Коруга
Костимографија Селена Орб
Сценографија Мираш Вуксановић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Стручни сарадник редитеља Ана Григоровић
Корепетитор Иван Мирковић
Асистент композиторке/редитељке Никола Драговић        
Продуценти Вук Милетић, Милош Голубовић
Инспицијент Александра Роквић
Суфлер Љубица Раковић
Асистент костимографа Марко Јечменица
Инспицијент на пракси Ана Зорић

Играју
Нела Михаиловић
Сузана Лукић
Предраг Милетић
Вања Милачић
Павле Јеринић
Милена Ђорђевић
Бојана Стефановић
Бојана Бамбић
Драгана Варагић
Александар Вучковић
Миона Марковић
Теодора Спаравало
Јелена Благојевић
Владан Матовић

Певачи
Тамара Митровић, Искра Сретовић, Марко Костић

Камерни оркестар:
Никола Драговић концерт мајстор, виолина, бас гитара
Иван Мирковић, клавир
Александар Јован Крстић, флаута, саксофон
Владимир Гурбај, кларинет
Лука Спаравало, виолина
Александра Кијановић, виола
Павле Ракочевић, виолончело
Александар Петровић, контрабас
Вид Милошевић, удараљке
Тина Младеновић, мала харфа, клавир, електроника

Дечји хор „Надe“, хор води Биљана Сименовић

Дизајн светла Милан Коларевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Тихомир Савић и Перица Ћурковић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду