ПЕЛИКАН

драма Августа Стриндберга

О представи

ПЕЛИКАН

ПЕЛИКАН

20:30 · Сцена „Раша Плаовић”
Купи [ 203 ]
ПЕЛИКАН

ПЕЛИКАН

20:30 · Сцена „Раша Плаовић”
Купи [ 228 ]

АВГУСТ СТРИНДБЕРГ: КОНТРОВЕРЗНИ ОТАЦ САВРЕМЕНЕ ШВЕДСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Стриндбергов животни век (1849-1912) био је пун кривудања а често и потпуних заокрета, како на професионалном, тако и на приватном плану. Већ у младости Стриндберг показује интересовање за најразличитије теме. Најпре у граду Упсали уписује студије природних наука, да би се затим пребацио на проучавање језика. Током студија почиње да пише, а након успеха драме Одметник Краљ Чарлс XV му дарује новчану стипендију за наставак студија. Ипак, Стриндберг не само да не дипломира, већ у збирци кратких прича о свом студентском животу (Town and Gown) исмева Упсалу, универзитет и професоре. Након што (последњи пут) напушта студије, Стриндберг започиње каријеру новинара и новинског критичара у Стокхолму, а паралелно покушава да се етаблира као писац. Шире признање добија у својој тридесетој години делом Црвена соба, који се данас сматра првим шведским савременим романом. Након тога, Стриндберг постаје водећа фигура шведских радикалних интелектуалаца, а европско признање за свој рад добија после драма Отац (1887) и Госпођица Јулија (1888), капиталних дела натуралистичке књижевне струје, смера чија је основна идеја била брисање границе између живота и уметности, уклањање уметничких конвенција и продор истине у уметност, другим речима - представљање проблема савременог живота од којих су се позоришни трендови романтизма били удаљили. 
Свести Стриндбергово драмско дело на две споменуте драме била би грешка - овај изузетно плодан драмски писац написао их је преко шездесет. Ипак, занимљиво је да је само мали део свог живота посветио драмском писању, и то укупно нешто мање од десет година. Остало време Стриндберг је поклањао сликању, фотографским експериментима, а током 1890-их година - и алхемијских истраживањима. Након тешке психичке кризе коју доживљава, и коју описује у роману Инферно (1898), његове ауторске склоности се мењају, и он пише драмску трилогију Пут у Дамаск (1898), дело изузетног значаја за савремену драму, где натурализам уступа место симболизму и експресионизму (или пре, његовој претечи). Негде у овом периоду, Стриндберг, до тада заклети атеиста (а пре тога, пак, лутеран и деиста), почиње да се интензивно интересује за религијске и спиритуалне теме. У том периоду враћа се и писању историјских драма којима је започео каријеру драмског писца. Сада већ са карактеристичном амбивалентношћу, Стриндберг паралелно са историјским драмама размишља и о њиховој супротности. Схвата је да је за нову драму потребно ново позориште, интимнији однос сцене и гледалишта и зато, под утицајем Антоановог Слободног театра, оснива Први експериментални скандинавски театар, а потом и Интимни театар у Стокхолму, за који пише неколико камерних драма, жанр чији је назив осмислио и чији је пионир. Једна од написаних драма, и прва која је одиграна у Интимном театру, била је управо Пеликан. Недуго након отварања новог позоришта Стриндберг обољева од рака и умире - иако је био врло огорчен и критички настројен према родној Шведској и њеном народу, био је права звезда и упркос сопственим напорима да сахрану унапред организује тако да минимизује број присутних, процењује се да се на погребу појавило око 60 000 грађана који су одали последњу почаст писцу. 
Ваља споменути да је Стриндберга за живота пратила многострука контроверзност о којој се и данас распреда, а која се не тиче само његових алхемијско-мистичких склоности. Наиме, Стриндберг, који је био трипут ожењен, и двапут разведен (иако се и од последње жене разишао, само није дошло до формалног развода), имао је компликован однос према женском роду који је варирао од обожавања до мизогиније. У програмском тексту Женска права штампаном 1884. као предговор Браковима, Стриндберг иступа као рани заговорник права жена на гласање; а затим, другом приликом, у свом писменом обраћању законодавцима тражи да ипак изнова размотре еманципацију ових „полу-мајмуна“, „лудих преступница“ и „злих животиња“. Осим мизогиније, Стриндберг је био изразити антисемита, али је и овде долазило до преокрета, па се 1884. године оградио од свог антисемитизма чланком Моја мржња према Јеврејима у једним социјалдемократским новинама. Савремено интересовање за Стриндбергов проблематичан систем веровања и вредности може да се упореди једино са оним за његово опсежно и утицајно дело које се неретко сматра самим врхунцем књижевности деветнаестог века.
Стриндбергова значајнија дела, поред оних споменутих, су: драме Мајстер Олоф (1872), Плес смрти (1900), Игра снова (1901), Сабласна соната (1907); романи – Син служавке (1886), Легенде (1897), Инферно (1897), Исповест лудака (1876), збирка прича Женити се (1884, код нас преведена и као Бракови)…


„ИНТИМНО ПОЗОРИШТЕ“ АВГУСТА СТРИНДБЕРГА
Године 1907., пред крај живота, Стриндберг је основао Интимно позориште заједно са глумцем Августом Фалком. Намена позоришта била је јасна и директна – извођење Стриндбергових драма, и то у посебном амбијенту. У једном писму упућеном Фалку, Стриндберг објашњава услове у којима жели да изводи своје камерне драме (chamber plays), које, баш као и камерна дела музике, треба да одликује сведеност у извођачком саставу, коришћеним уметничким средствима, као и у самом позоришном амбијенту:
 „1. Нема алкохолног пића. 
2. Нема представа недељом.
3. Кратке изведбе, без прекида.
4. Нема позива за публику.
5. Само 160 седишта у аудиторијуму.
6. Нема суфлера. Нема оркестра, само музика на позорници. (…)“
Гледалиште Интимног позоришта дизајнирано је према узору на Kammerspiel Haus Макса Рајнхарта, једног од најистакнутијих редитеља позоришта на немачком језику са почетка 20. века. Било је претежно обојено тоновима тамно-зелене, а таваницу је прекривала завеса од жуте свиле која је стварала ефекат благог, дневног светла. Позорница је била необично мала за то време, 6-9 метара. Уместо заједничког ресторана који је био уобичајен део тадашњих позоришта и неизоставан простор социјализације, Стриндберг је публици наменио две одвојене просторије, једну за даме а другу за господу. Циљ свих ових одлука био је да се публика што више усредсреди на суштину доласка у позоришну зграду – што ће рећи, на гледање позоришне представе.
Позориште је отворено представом Пеликан уз позитивне реакције публике. Ипак, упркос успешном отварању, позориште се нашло у финансијским потешкоћама већ у фебруару 1908. и Фалк је морао да позајми новац од Принца Еугена, војводе од Наркеа, сликара, колекционара и мецене, који је раније присуствовао премијери „Пеликана“. Позориште је свеједно банкротирало 1910. године, али се није затворило све до Стриндбергове смрти 1912. године. 

Ђорђе Косић


УМЕСТО РЕЧИ РЕДИТЕЉКЕ – ИНТЕРВЈУ
(разговор са Ђурђом Тешић)

Ово ће бити ваша шеста режија у Народном позоришту. Сви претходни комади (Црно млеко, Базен (без воде), Државни службеници, Огвожђена и Успаванка за Вука Ничијег) написани су из пера страних и домаћих савременика. Сада сте се одлучили за класика, славног Августа Стриндберга, с којим сте се први пут „срели“ 2007. године у Бањалуци где сте с великим успехом поставили Госпођицу Јулију.  Дакле, после паузе од деценију и по, поново се враћате том драмском писцу кога често називају „оцем“ модерног позоришта и модерне мисли. Чиме вас је „освојио“ у Пеликану?
Рад на Стриндбергу заправо је првенствено био договор са мојим дугогодишњим колегом и пријатељем Борисом Комненићем. Желели смо да радимо Оца и дирекција драме Народног Позоришта на челу са директорком Драме, Молином Удовички Фотез, подржала је тај план. На жалост планови су се испоставили као крхки, али емоције нису. Изгубили смо Бориса, прерано и потпуно неприпремљено. Размишљајући како и куда даље дошла ми је у мисао идеја о Пеликану, ретко, заправо само једном играном код нас, комаду из његовог последњег опуса који је назвао Chamber plays (chamber – камера, комора, дакле камерни комади, имао је идеју да на сцену пренесе атмосферу музичких камерних састава) којих укупно има четири и које је писао пред сам крај свог уметнички и животно бурног стваралаштва. На жалост, код нас су преведена само два - комад Пеликан и значајно познатија Соната духова. Цео опус прожет је интимношћу у форми, дубоким, али једноставним заплетима, далекосежном перспективом људских односа и хуманости. Пеликан је пре свега породична драма која почиње смрћу оца. То је заправо продужени и узнемирујући обрачун деце са сопственом мајком након што је дугогодишња унутрашња политика заснована на лажи коју је она водила у оквиру класичне породице и грађанског брака дугог двадесетпет година раскринкана. На симболичком нивоу одсуство оца у драми Пеликан je заправо наставак драме Отац. Директорка драме, екипа сјајних талентованих младих људи коју чине Недим Незировић, Ива Милановић и Вучић Перовић, уз Вању Ејдус у улози собарице Маргарет, а на челу са Душанком Стојановић Глид у улози Елизе, и ја одлучили смо из велике љубави и поштовања да ову представу посветимо нашем изузетном глумцу и уметнику, Борису Комненићу. Осим личних мотива, сматрам веома важним сваку прилику да се бавим класиком, нарочито ауторима које су реткост на репертоарима домаћих позоришта, док млади људи можда никада нису ни имали прилике да их гледају. Такође  занимљиво ми је да након младалачког увида у Стриндбергово дело сада, из потпуно друге, зрелије перспективе имам могућност да осетим и протумачим тај луцидни, психолошки интроспективно дубоки, политички и друштвено активни, па чак и контрадикторни, самопреиспитујући  и продорни дух генија какав је био Стриндберг. Франц Кафка за Стриндберга каже: „Не читам Стриндберга зато да бих га читао, већ да се стиснем на његове груди. Он ме држи попут детета на својој левој руци. Ја седим тамо, као човек на неком кипу….”

За разлику од познатог Стриндберга, његов Пеликан је поприлично непознато дело на нашим позоришним сценама. Зашто данас треба играти овај комад?
Пре свега због теме потраге и потребе за истином. Мислим да живимо у свету у коме је јако тешко, чак немогуће доћи до истине у било којој сфери јавног живота.  Да ли је то политика или здравство или образовни систем – сасвим је једнако поље лажи и обмана. Имам утисак да уз помоћ интернета и друштвених мрежа свако може да нађе истомишљенике за лаж за коју се определи. Да нађе доказе и потврду за своје истомишљенике. Нисмо сви толико јаки да издржимо терор лажи (јер лаж је намерно скривање истине) и да у морално и психолошки поремећеном окружењу не одемо у самодеструкцију.
Пеликан је класична и специфична камерна драма препуна мистичности, сумњи и истина које се таложе у породичном кругу, симболике, сновиђења и истинске трагике до које долази у потрази за истином. Шта ће бити у фокусу вашег редитељског читања овог дела?
У Пеликану су видљива и уткана дубока Стриндбергова лутања прожета осећајем кривице због три, нажалост неуспешна, брака и сопствене изолације као и бављење мистицизмом и окултним наукама које су га довеле на ивицу разума. Ипак, успео је да своја лична искуства повеже са мистичним и заправо створи једну нову реалност која нам помаже да боље сагледамо унутрашњост људске егзистенције. Питање истине је прворазредно филозофско и уопште, животно питање. Најважније у драми Пеликан за мене јесте увид у оно што у нама производи лаж, у последице лажи и питање како се носити са осећањем да смо константно лагани од стране људи којима би требало апсолутно да верујемо, да су нам ауторитети, да утичу на нас и формирају наш однос према реалности? На психолошком, метафизичком па и политичком нивоу како се борити против лажи? За мене је Пеликан метафизичка драма са елементима психолошког трилера и драме апсурда. Појављује се и једна врста специфичног апсурдног хумора. Радњу сам сажела у једну ноћ, тачније цела драма догађа се од касног поподнева до дубоко у ноћ.
Поистовећујући се с пеликаном - птицом која, према легенди, храни своје младунце сопственом крвљу, мајка је своју децу заправо осудила на глад и хладноћу. Да ли је она, уопште, свесна своје монструозне себичности и окрутности?
Лик Елизе, мајке која је заправо све супротно од легенде о птици која својом крвљу храни младунце да би преживели тумачим као особу са граничним поремећајем личности. Елиза је нарцисоидна личност, жена која није дала љубав својој деци, коју су деца угрожавала, као неки неми сведоци њених завера и лажи, неваљала и непослушна осим кад су била понизна и зависна од њених механизама моћи. Она наравно није свесна својих поступака, таква структура личности при сваком давању и преузимању одговорности представља себе као огромну жртву. Елиза проналази идеалног партнера у лику Аксела, свог зета са којим има перверзан, тајни однос. Аксел је здраво покварен, меркантилан, луцидан и опасан човек који искључиво гледа интерес. Он не схвата дубину Елизиног поремећаја јер за њега не постоји духовни свет. У време када је комад настао, 1907. године, Фројд је тек на прагу својих револуционарних психолошких открића, људска душа је велики лавиринт и непознаница. Жалосно је што појединци данас, када постоје различити успешни видови помоћи и даље једнако излажу своје најближе великој патњи, а такође смо свесни да велики број јавних личности јавни простор заправо користи као поље за пражњење својих нарцисоидних и других психичких девијантности. 
Елиза све време обмањује своје рођаке, поткрада и вара свога мужа, штеди на деци… Тек на очевом самртном одру деца сазнају за страшну обману њихове мајке. Колико је за децу болно да живе са том истином? Треба ли увек говорити истину или је каткад боље лагати да се избегне истина која може нанети још веће зло?
Питање да ли треба говорити истину или не јесте највећи део сукоба између Фредрика и Герде, брата и сестре. Фредрик, незавршени студент права, љубитељ класичне музике, филозоф и суштински уметник дубоко је натопио своју душу алкохолом - мало због кашља, мало због хладноће - како он каже, а заправо због немогућности да каже истину, да открије све тајне и да мајку суочи са свим што им је учинила, због бола који му је нанела лажима. Њему је истина потребна, он тражи доказ за коначни обрачун. Фредрик није могао да дозволи да се зло наставља и уништиће га по цену свега. Са друге стране помало инфантилна, преосетљива, чиста Гердина душа жели да види лепшу страну сурове реалности, не жели да се пробуди из неке врсте сна јер се плаши да неће моћи да поднесе истину. Ипак истина проналази њу, и у мом доживљају и ономе што осећам као тачно - даје јој снагу за борбу! Због истине се и страда, али истина нам даје снагу за борбу.

(разговор водио Микојан Безбрадица)


О редитељки 

Ђурђа Тешић је рођена у Београду. Дипломирала позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 2002. године. Режирала је савремене домаће и стране комаде, као и домаће и светске класике на сценама Народног позоришта у Београду, Битеф Театра, Српског народног позоришта у Новом Саду, Атељеа 212, Београдског драмског позоришта, Малог позоришта Душко Радовић, Народног позоришта Републике Српске, Центра за културу Тиват, Позоришта и опере Мадленијанум, Народног позоришта Суботица, Народног позоришта Ниш, Народног позоришта „Стерија“ у Вршцу, Позоришта „Бошко Буха”.
У Народном позоришту у Београду до сада је режирала представе “Црно Млеко” Василија Сигарева, „Базен(без воде)“ Марка Рејвенхила, „Државне службенике” Роналда Харвуда, “Огвожђена” Горане Баланчевић и “Успаванка за Вука Ничијег” Ксеније Поповић и Бојане Мијовић.
За представу ”Господар Мува” 2010.године добила је Специјалну награду за нове позоришне тенденције на међународномТИБА фестивалу, а за представу „Овај ће бити другачији“ 2019. године добила је награду за режију Љубомир Муци Драшкић.
 

Премијерно извођење

Премијера 23. фебруар 2022 / Сцена „Раша Плаовић“

Превод Мирослава Буљан
Режија и адаптација Ђурђа Тешић
Драматург Ђорђе Косић
Сценограф и костимограф Зорана Петров
Композитор Владимир Пејковић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Сценски покрет Дамјан Кецојевић
Видео рад Јелена Митровић
Извршни продуцент Оливера Живковић
Продуцент у Драми Милош Голубовић

Премијерна подела:
Елиза, мајка удовица ДУШАНКА СТОЈАНОВИЋ ГЛИД
Фредрик, син, студент права НЕДИМ НЕЗИРОВИЋ
Герда, кћерка ИВА МИЛАНОВИЋ
Аксел, зет ожењен Гердом ВУЧИЋ ПЕРОВИЋ
Служавка Маргарет ВАЊА ЕЈДУС

Асистент сценографа и костимографа Јасна Сарамандић
Инспицијент Милош Обреновић
Суфлер Љубица Раковић
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Небојша Костић
Видео продукција Душан Спасић и Боривоје Андријевић

Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду