ТУРАНДОТ

опера Ђакома Пучинија

О представи

Копродукција: Народног позоришта у Београду и Опере и театра Мадленианум

 

ЂАКОМО ПУЧИНИ (1858 — 1924)
Рођен 1858. у Луки, Ита­ли­ја, Ђако­мо Пучи­ни је поти­цао из дуге лозе про­фе­си­о­нал­них музи­ча­ра. Имао је само пет годи­на када му је умро отац, оргу­љаш и хоро­во­ђа цркве Сан Мар­ти­но. Посао оргу­ља­ша и хоро­во­ђе оба­вљао је његов стриц, како би се оси­гу­ра­ло да Ђако­мо може да пре­у­зме ту уло­гу када буде довољ­но стар како би одр­жао тра­ди­ци­ју музи­ча­ра поро­ди­це Пучи­ни који су се на том месту нала­зи­ли већ 124 годи­не. Пучи­ни­ја је охра­бри­ло да се посве­ти пози­ву ком­по­зи­то­ра то што су нека њего­ва цркве­на дела и кан­та­та наи­шли на пози­ти­ван при­јем. Аида, Вер­ди­је­ва опе­ра коју је гле­дао са 18 годи­на, тако­ђе га је инспи­ри­са­ла. Сти­пен­ди­је које је добио од деда стри­ца и кра­љи­це Мар­га­ри­те Савој­ске омо­гу­ћи­ле су му да сту­ди­ра на Милан­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му од 1880-1883. Пучи­ни није марио за град­ски живот, али је он ути­цао на његов рад. Његов боем­ски живот као сиро­ма­шног сту­ден­та, који је делио стан са још два умет­ни­ка, касни­је је добио свој музич­ки израз у опе­ри Бое­ми (баш као што је писац Анри Мур­гер нашао инспи­ра­ци­ју у сво­јим мла­да­лач­ким годи­на­ма када је био сиро­ма­шни писац те су њего­ве при­че послу­жи­ле као мотив за опе­р­ски либре­то). Иако је био сла­бо пове­зан са покре­том вери­зма, који је тежио ства­ра­њу при­род­ни­јег и увер­љи­ви­јег опер­ског позо­ри­шта, Пучи­ни се није устру­ча­вао да ком­по­ну­је исто­риј­ске кома­де или да иско­ри­сти егзо­тич­не лока­ци­је. У Тоски је опи­сао сна­жну мело­дра­му сме­ште­ну у Рим у вре­ме Напо­ле­о­на. За Мадам Батер­флај ода­брао је аме­рич­ку при­чу сме­ште­ну у Јапан, за Туран­дот, при­чу о хлад­ној прин­це­зи у древ­ној Кини.Пучи­ни је дожи­вео почет­ни неу­спех са Мадам Батер­флај (1904), али га је вера у дело наве­ла да га пре­пра­вља све док га љуби­те­љи опе­ре нису при­хва­ти­ли. Овај почет­ни неу­спех га је при­вре­ме­но спре­чио да ства­ра нове ком­по­зи­ци­је, али посе­та Њујор­ку га је под­ста­кла да напи­ше сво­је прво „модер­но“ дело – Кћи Запа­да. Први свет­ски рат иза­звао је сле­де­ћи вели­ки пре­кид у Пучи­ни­је­вом ства­ра­лач­ком живо­ту. Непри­ја­тељ­ства су заком­пли­ко­ва­ла њего­ве пре­го­во­ре да напи­ше опе­ре­ту за изво­ђе­ње у Бечу, који је сада био на непри­ја­тељ­ској тери­то­ри­ји. Уме­сто тога, опе­ре­та је поста­ла лага­на опе­ра Ласта­ви­ца, поста­вље­на у Мон­те Кар­лу и хлад­но доче­ка­на у Метро­по­ли­тен опе­ри као „сми­рај гени­ја“. Пучи­ни ника­да није повра­тио мла­да­лач­ку сла­ву и роман­тич­ну спон­та­ност, али је наста­вио да озбиљ­но ради, шире­ћи сво­је види­ке. Као стра­стве­ни пушач, обо­лео је од рака грла и 1924. одве­ден је у Бри­сел на лече­ње код спе­ци­ја­ли­сте. Иако је опе­ра­ци­ја била успе­шна, Пучи­ни­је­во срце је отка­за­ло и он је убр­зо пре­ми­нуо. У вре­ме сво­је смр­ти, радио је на нај­ам­би­ци­о­зни­јој од свих сво­јих опе­ра, Туран­дот, засно­ва­ној на Шиле­ро­вој роман­тич­ној адап­та­ци­ји фан­та­зи­је Кар­ла Гоци­ја, вене­ци­јан­ског сати­ри­ча­ра из 18. века. У Туран­до­т по први пут даје више простора хору, и бога­ти­ју разно­вр­сност орке­стру чиме је пока­зао да је упо­знат са Петру­шком Стра­вин­ског и дру­гим савре­ме­ним пар­ти­ту­ра­ма. Умро је у 65. годи­ни. Током свог живо­та напи­сао је укуп­но 12 опе­ра.

приредио Јован Тарбук


СТЕФАНО РОМАНИ, диригент
Стефано Романи је већ више од двадесет година диригент у Опери у Ровигу, уједно је међународно признат обоиста и диригент. На светској сцени је присутан већ више од тридесет година наступајући на камерним, концертним и оперским сценама широм света. Град Ровиго му је 2004. године доделио награду „Сан Франческо“ као водећем културном раднику за његова уметничка достигнућа. Дипломирао је на Конзерваторијуму „Франческо Венезе“ у Ровигу у класи професора Франка Волпа. Каријеру обоисте је започео веома млад. Сарађивао је с оркестрима у Италији, међу којима су: Оркестар Миланске скале, Оркестар Театра Ла Фениче у Венецији, Регионални оркестар Тоскане, Камерни оркестар Падове и Венета, Оркестар „Тосканини“ из Парме, Оркестар „Помериђи музикали“ из Милана, итд. Наступао је са познатим диригентима и солистима: Ј. Басмет, Л. Харел, М. Типо, М. Хорн, К. Ричарели, Р. Блејк, У. Уги, А. Спећи, С. Акардо, М. Брунело, П. Маг, М. Кампори, Ђ. Синополи, Ђ. Феро, Е. Инбал, К. Пендреки, Р. Бонинг, Б. Кампанела, М. Кампори, М. Арена, Д. Ренцети, и други.
Већ двадесет година се с великим успехом бави дириговањем, највише оперског репертоара, и дириговао је на многим истакнутим и престижним сценама у свету, међу њима су: Сан Карло у Напуљу, Национално позориште Марибора (Словенија), Народно позориште у Београду, Народно позориште у Скопљу (Македонија), Национална опера у Тбилисију (Грузија), Национални театар Казана, Филхармонија Кавказа (Русија), Бољшој театар у Минску (Белорусија), Бејрутска опера (Либан), Национални театар у Хаифи (Израел), Оперски фестивал у Савонлини (Финска), Хангжу Шијан (Кина), Театар Чендуа и Хјамена, Уметнички центар у Сеулу (Кореја), Национални театар у Манаусу (Бразил), Национално позориште Шарлот (САД), Фестивал Пучини у Торе дел Лаго, Театар Доницети у Бергаму, Театар Ла Фениче у Венецији, Савона театар, Опера у Ровигу, Храм у Трапани, Древни театар у Таормини, Политеама театар у Палерму, Театар „Вердуре“ у Палерму, „Молфета“ театар, Витербо општински театар, Театар у Ливорну, Општински театар у Ферари, Општински театри у Горици, Тревизу, Вићенци, Базану, Театар „Виторио Венето“, Казино театар у Сан Рему (Италија), Опера у Атини (Грчка), итд.
Његови наредни ангажмани су: балет на музику В. А. Моцарта; Чимарозина дела у Театру Сан Карло у Напуљу; затим Маскањијева Кавалерија Рустикана, у режији К. Ричарели, на Оперском фестивалу у Таранту; Пучинијева Мадам Батерфлај, у режији П. Маестринија у СНГ Марибор; као и Набуко и Риголето, на Фестивалу у Казану, Русија.
Већ осам година је уметнички секретар Филхармонијског оркестра Венете, а од 2009. до 2016. је био уметнички директор Опере у Ровигу.


МАРИО ПАВЛЕ ДЕЛ МОНАКО је опер­ски режисер, срп­ско-ита­ли­јан­ског поре­кла, рођен 1993. годи­не у Риму. Потиче из музичке породице опер­ских певача и опер­ских режисера. У Бео­гра­ду завршава гим­на­зи­ју и одсе­к за кла­вир у сред­њим музичким школама „Коста Манојловић“ и „Мокра­њац“, и одсек за соло пева­ње у Mузич­кој шко­ли „Др Воји­слав Вучковић“. Годи­не 2012. упи­су­је сту­ди­је опер­ске режије на престижном државном Бечком Уни­вер­зи­те­ту за музику и извођачке умет­но­сти (Universität für Musiк und Dar­stel­len­de Kunst Wien) у кла­си Рета Никле­ра, који му на самом почетку сту­ди­ја, пове­ра­ва аси­стен­ци­ју режије у опе­ри Дон Ђова­ни В. A. Моцар­та.  За вре­ме сту­ди­ја режира опе­ре Плашт (Ђ. Пучи­ни), Фјо­рен­тин­ска тра­ге­ди­ја (А. Фон Землин­ски), Отми­ца из сара­ја (В. A. Моцарт) и Вер­тер (Ж. Масне). Рад на опе­ра­ма са раз­ли­чи­тих под­не­бља усло­вио је (поред срп­ског) и висо­ко позна­ва­ње немач­ког, ита­ли­јан­ског и енгле­ског јези­ка. Сту­ди­је завр­ша­ва 2017. годи­не са највећим успе­хом и стиче титу­лу маги­стра умет­но­сти (Magi­ster Arti­um). Исте годи­не доби­ја спе­ци­јал­ну награ­ду свог Уни­вер­зи­те­та за изу­зет­на постигнућа током сту­ди­ја (Würdi­gung­spre­is MDW) уз посе­бан акце­нат на диплом­ску режију опе­ре Вер­тер (Ж. Масне). Након рада на опери Тру­ба­дур (Ђ. Вер­ди) на фести­ва­лу у Салц­бур­гу  са Аном Нетреб­ко у глав­ној улози, одлази за Немачку (Вирц­бург), где при­хва­та петогодишњи уго­вор у позоришту Main­fran­ken The­a­ter Würzburg. Поста­вио је на сцену две опе­ре за младе: Colas der Magi­er (В. A. Моцарт), бази­ра­ну на опе­ри Басти­јен и Басти­је­на, као и свет­ску пра­и­звед­бу опе­ре Sieg­fried, der kle­i­ne Drachentöter (A. Sie­ber). У сезо­ни 2021/2022. поста­вио је опе­ру Капу­ле­ти и Мон­те­ги (В. Бели­ни).


РЕЧ РЕДИТЕЉА
Усуд. Ерос и агапе. Породица, традиција и избор. Трансгенерацијски бол и изазови његовог присуства унутар људског ума. Од свог настанка, последња Пучинијева опера, “Турандот”, остала је уписана у светској позоришној ризници као један од најзахтевнијих и најспектакуларнијих наслова у оквирима оперске извођачке уметности, који је прожет бајковитим мистицизмом Далеког истока.  Поред свог интригантног приступа описивања људског стања, ово дело такође истражује и помера саме границе музичке виртуозности, као и границе њене визуалне израде.

Одговоре на три загонетке: Нада, Kрв, и Турандот су гледаоцу и слушаоцу достављена налик интроспективном огледалу, које поред свог комуникационог чвора између Турандот и Kалафа, пре свега покушавају да комуницирају са нама - публиком. Са нашег становишта, ова два главна лика представљају хомогену психолошку масу једне једине особе - вечите флуктуације јина и јанга.
Ова прича, налик једном сну, покушава да задре у најдубље сегменте наше подсвести и да нас стимулише ка тражењу одговора на питања, као што су: Шта чинимо када постанемо оно што смо прво битно хтели да уништимо? Да ли рађање сваког новог степена наше свести захтева смрт претходног? И дали су истинска вера и нада суштински катализатор наше и туђе трансформације?


САДРЖАЈ

I ЧИН
Туран­дот, ћер­ка цара Алтоу­ма, доне­ла је указ да ће се уда­ти само ако про­сац пле­ме­ни­те крви успе да реши три заго­нет­ке. Ако не успе, пла­ти­ће животом. Послед­њи кан­ди­дат, пер­сиј­ски принц, тре­ба да буде погу­бљен са изла­ском месе­ца. У мете­жу испред пала­те, сле­пи човек пада на земљу, а њего­ва сапут­ни­ца, Лиу, дози­ва помоћ. Пома­же им Калаф, који пре­по­зна­је у том човеку његовог дав­но ишче­злог оца, Тимура, прог­на­ног вла­дара њего­ве земље. Калаф, у прогнанству попут свог оца, познат је само као Непо­зна­ти принц. Лиу наста­вља да пома­же Тиму­ру, чак и у про­гон­ству, јер јој је се годи­на­ма рани­је, како обја­шња­ва, Калаф насме­шио. Народ нестр­пљи­во чека­ју погу­бље­ње. Када принц од Пер­си­је уђе, гоми­ла је изне­на­да дир­ну­та и моли прин­це­зу да га поми­лу­је. Поја­вљу­је се Туран­дот и ћутљи­вим покре­том без има­ло оклевања потвр­ђу­је прин­че­ву казну. Калаф је одмах зади­вљен њеном лепо­том. Тимур и Лиу поку­ша­ва­ју да убе­де опчи­ње­ног Кала­фа да се удаље, али он је одлучан да се обзна­ни као про­сац. Три мини­стра цар­ског дома­ћин­ства, Пинг, Панг и Понг, упо­зо­ра­ва­ју га да је то лудост, али без­у­спе­шно. У послед­њем поку­ша­ју Лиу га моли да их послу­ша, али Калаф игно­ри­ше њене мол­бе и све­ча­но уда­ра у гонг, озна­ча­ва­ју­ћи да је спре­ман да одго­во­ри на иза­зов за руку Туран­до­т.
 
II ЧИН
Пинг, Панг и Понг се при­пре­ма­ју за евен­ту­ал­но вен­ча­ње или сахра­ну. Они раз­го­ва­ра­ју о сво­јој несре­ћи од када је Туран­дот ста­са­ла за уда­ју, набра­ја­ју­ћи мно­ге пле­ме­ни­те про­сце које је заде­си­ла зле­ху­да суд­би­на и сећа­ју­ћи се живо­та у сво­јим род­ним про­вин­ци­ја­ма. Посто­ји ли заи­ста неко чија страст може да ото­пи леде­но срце Туран­до­т? Опре­зни су у сво­јим нада­њи­ма. Све­ти­на се оку­пља да чује три заго­нет­ке. Туран­дот је осми­сли­ла овај начин како би осве­ти­ла сво­ју рођа­ку из дав­ни­на, Лоу-Линг, која је била заро­бље­на, сило­ва­на, а затим уби­је­на од стра­не пљач­ка­ша-осва­ја­ча. Она нуди Кала­фу послед­њу при­ли­ку да оду­ста­не, али он оста­је чврст у сво­јој одлу­ци. Прво пита­ње гла­си: „Шта се рађа сва­ке ноћи и уми­ре сва­ке зоре?“ Калаф тач­но одго­ва­ра „Нада“. Пома­ло зате­че­на, Туран­дот поста­вља сле­де­ћу заго­нет­ку: „Шта бук­ти топло као пла­мен, а није пла­мен?“ Калаф окле­ва, а онда одго­ва­ра „Крв“. Вид­но узне­ми­ре­на, Туран­дот поста­вља послед­ње пита­ње: „Лед који вам даје ватру, шта то може бити?“ Калаф оду­го­вла­чи, а онда три­јум­фал­но узви­ку­је „Туран­дот!“ Народ сла­ви њего­ву побе­ду, али Туран­дот моли цара да је не да овом непо­зна­том прин­цу. Видев­ши њену узне­ми­ре­ност, Калаф одлу­чу­је да игра њену игру и нуди соп­стве­ну заго­нет­ку: „Ако пре јутра откри­јеш које име носим, даћу свој живот.“
 
III ЧИН
Ука­зом је наре­ђе­но да, под прет­њом смр­ћу, нико не сме да спа­ва док се не откри­је име Непо­зна­тог прин­ца. Калаф изра­жа­ва сво­је убе­ђе­ње да ће он бити једи­ни који ће откри­ти ту тај­ну. Пинг, Панг и Понг нуде било коју награ­ду, укљу­чу­ју­ћи да му омо­гу­ће без­бед­но бек­ство, ако им каже сво­је име. Пошто су виђе­ни са Кала­фом, Тимур и Лиу су заро­бље­ни, а на зах­тев Туран­до­т, Тимур тре­ба да буде мучен док не откри­је исти­ну. Лиу исту­па и каже да зна прин­че­во име, али да ће га чува­ти као сво­ју веч­ну тај­ну. Она згра­би вој­ни­ков бодеж и уби­ја се. Калаф заме­ра прин­це­зи њену окрут­ност, а затим је чвр­сто ухва­ти и хра­бро пољу­би. Сна­га и жеља за осве­том напу­шта­ју Туран­до­т. Калаф откри­ва свој пра­ви иден­ти­тет, ста­вља­ју­ћи тако свој живот у њене руке. Тру­бе наја­вљу­ју сви­та­ње зоре и оку­пља­ње дво­ра­на. Туран­дот се обра­ћа цару и наро­ду: „Откри­ла сам име незнан­ца — њего­во име је Љубав!“

Премијерно извођење

Премијера 23. децембра 2022.

Велика сцена

Oпера у три чина и пет слика
Либрето Ђузепе Адами и Ренато Симони, из истоимене сценске бајке Карла Гоција
Прво представљање у миланској Скали, 25. априла 1926.

Диригент Стефано Романи / Ђорђе Павловић
Редитељ Марио Павле Дел Монако
Сценограф Вилијам Орланди
Костимограф Вилијам Орланди
Кореограф Милош Кецман
Дизајнер светла Волфганг Фон Цубек
Стручна сарадница Ивана Драгутиновић Маричић
Извршни продуцент Вук Милетић
Продуцент Урош Ранковић

Премијерна подела:
Принцеза Турандот ЈАСМИНА ТРУМБЕТАШ ПЕТРОВИЋ / АНА РУПЧИЋ
Цар Алтоум ЕРМИН АШЋЕРИЋ* / АЛЕКСАНДАР ДОЈКОВИЋ
Тимур ДРАГОЉУБ БАЈИЋ / ИВАН ТОМАШЕВ / МИХАИЛО ШЉИВИЋ
Незнани принц – Калаф РОЗАРИО ЛА СПИНА / ЈАНКО СИНАДИНОВИЋ / ДУШАН ПЛАЗИНИЋ / НИКОЛА КИТАНОВСКИ
Лиу СНЕЖАНА САВИЧИЋ СЕКУЛИЋ / СОФИЈА ПИЖУРИЦА / АЛЕКСАНДРА СТАМЕНКОВИЋ
Пинг ВЛАДИМИР АНДРИЋ / ЉУБОДРАГ БЕГОВИЋ/ МИЛАН ОБРАДОВИЋ*
Панг ДАРКО ЂОРЂЕВИЋ / МЛАДЕН ПРОДАН*
Понг СТЕФАН ЖИВАНОВИЋ*/ СИНИША РАДИН
Мандарин МИЛАН ОБРАДОВИЋ* / АЛЕКСАНДАР СТАМАТОВИЋ
Принц од Персије ЕРМИН АШЋЕРИЋ*

по редитељској визији додат је лик Душа принцезе Лоу-Линг тумаче: Милица Јевић Дрндаревић / Олга Олћан, солисткиње Балета Народног позоришта у Београду
 

џелат Пу – Tин – Пао, штићенице принцезе Турандот
Хор и оркестар Народног позоришта у Београду


*Оперски студио „Борислав Поповић”

Шеф хора Ђорђе Станковић
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јанссенс
Превод титлова Анђела Арсић Миливојевић
Aсистент костимографа Вишња Жилић
Асистент сценографа и костимографа Франћеско Бонати
Асистент режије Марија Младеновић
Диригент бинске музике Ђорђе Станковић, Нина Фуштар*, Јелена Миљевић*
Бинску музику спремио проф. Милош Ђорђевић
Челеста Владимир Вања Шћепановић
Инспицијент Ана Милићевић / Бранислава Пљаскић/ Јована Гавриловић
Корепетитори Срђан Јараковић, Невена Живановић, Нада Матијевић, Владимир Вања Шћепановић, Александар Брујић 
Корепетитор хора Татјана Шчербак Шандоров
Суфлер Нина Фуштар

Асистент дизајнера светла Милан Коларевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Небојша Костић
Видео продукција Петар Антоновић
Статисти Народног позоришта под вођством Зорана Трифуновића
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду