ВУЦИ И ОВЦЕ

комедија Александра Николајевича Островског

О представи

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Ово је ремек-дело. То је посластица за редитеља. Реч је о класици, дисциплини која је занемарена у нашем позоришту. Ретко се ради Островски, али ретко се ради и Шекспир, Молијер, Софокле, Стерија... Зашто? Зато што је захтевно. Потребно је пуно енергије, талента, врхунска подела. Стварати уметнички театар на великим делима класичне литературе, то представља огроман редитељски изазов. Данас се више раде савремени комади на тему свакодневице са нарочитим освртом на актуелну политичку ситуацију. Још уколико нема приче ни ликова, па то се ради жмурећки (смех). У нашем театру све је мање добро играних класичних комада и обавеза националног театра је да игра великане и њихова ремек-дела, онолико колико можемо и како можемо. Од тога не треба одустајати. Јефтина забава се увукла у наш театар, и зато је важно да играмо класике и то класике који показују колико лепоте, колико духовитости постоји у књигама које, заправо, нико и не чита. Ја волим духовито позориште, правио сам га са огромним задовољством, правићу га и даље.

 Ја, кад прочитам неки класични комад, имам радост откривања оних места који указују на непроменљивост људске природе. То је енергија коју ћу пренети на своју екипу и тај тренутак представља покретање једног креативног процеса. Тај процес, уколико позориште стоји иза редитеља и пројекта, на крају резултира лепим представама. Ја сам са великим задовољством и великим успехом радио две верзије „Шуме” – у Југословенском драмском позоришту и Новом театру у Будимпешти. Направио сам две потпуно различите представе. Од овог комада заиста очекујем много зато што је свака улога и свака ситуација бриљантно написана. Тај квалитет је, наравно, и велика обавеза за све нас који радимо представу. Потребно је много глумачке вештине, много смисла за понирање у комплексне психолошке ситуације и, наравно, потребна је заједничка игра коју је доста тешко добити. Надам се да ће нам то поћи за руком.
  Островски пише комаде из голог живота. Писао је и мелодраме – „Олуја“, „Девојка без мираза“, „Таленти и обожаваоци“.... Посматрао је љубав са различитих позиција. Заљубљени су увек страдали, бивали манипулисани, покрадени, осрамоћени, понижавани, али су увек праштали и поново бивали злоупотребљени. То су људи - овце, омађијани љубавним слепилом и неумeреном страшћу подавања и препуштања похлепи и пожуди људи – вукова. Вукови су робови своје глади која их мучи и изједа.

У великој кризи маске падају и показује се право људско лице. Островски са много сарказма констатује да иза маски угледних грађана стоје, буквално, звери. Зато је комад назвао „Вуци и овце”… Људски род постоји од памтивека у поделама на старије и млађе, мушкарце и жене, вернике и безвернике, богате и сиромашне, писмене и неписмене, луде и нормалне, простаке и отмене....али постоји једна подела старија и важнија, можда, од свих ових подела. То је управо та подела на вукове и овце. Ова подела не познаје ограничења, она живи и међу пријатељима и међу љубавницима, савезницима и клановима, бандама, партијама, ова подела не познаје расе ни нације, историјске периоде ни културе, опредељења ни припадности. То је подела над поделама. Вечна и неуништива и прати сваки људски живот. Нема тог човека који је проживео на свету, а да није био или вук или овца, или понекад вук, а чешће овца.
Већина нас смо овце, с тим што с времена на време навучемо вучију кожу кад је то неопходно. Најчешће у самоодбрани. Вуци, којих је много мање, су већином у овчијој кожи, мимикрирани. Само неки од њих, они најдоминантнији се бахате и размећу својим очњацима. Показују нама – стаду, своје очњаке свакодневно. То би била моја идеја те алегорије о вуковима и овцама. Али, парадокс је у томе што овце најчешће воле да буду овце и не опиру се у моменту када их черече очњаци вука. То је оно што је у људској природи непроменљиво

Потпуно је невероватна чињеница колико у породичним односима, љубавним односима, па и у оним најсуптилнијим пословним односима постоји идеја о експлоатацији, идеја о употреби, идеја о пљачки. То је фасцинантно. Ми живимо у уверењима да је блискост коју остваримо са породицом, пријатељима, или у браку, гаранција поштовања и љубави. Занимљиво је како Островски веома духовито, саркастично и тачно у то сумња и доказује супротно. Дакле, ти најближи, једни другима раде о глави. Тај парадокс, тај апсурд ми је позоришно веома инспиративан и покушаћу то да извучем у први план – скривене, тајновите зле намере које најближи имају једни према другима.

Изводи из интервјуа који је са редитељем Егоном Савином водио Микојан Безбрадица


AЛЕКСАНДАР НИКОЛАЈЕВИЧ ОСТРОВСКИ

Aлександар Николајевич Островски сматра се најзначајнијим представником  реализма у руској драми деветнаестог века. Рођен је у Замоскворечју, богатом трговачком насељу у рејону Москве. По жељи оца, који је био успешан адвокат, уписао је право на Московском универзитету. Студије је напустио  већ на другој години и запослио се у Московском саветодавном суду као канцеларијски  службеник – писар. Суд, кафана, Замоскворечје и позориште, оцртали су круг животног искуства Александра Николајевича Островског и постали основни топоси његовог драмског дела. Класа предузетника, нових богаташа, трговаца и чиновника вишег ранга, ушла је са Островским у руску литературу и позориште. Први комад Слике породичне среће написао је 1847. године; већ са другим (Банкрот, 1850) Островски је стекао репутацију оштрог критичара друштвених феномена. Банкрот је царска цензура забранила, а писац је стављен под петогодишњи полицијски надзор и остао без државне службе. Упркос забрани, комад је постао познат захваљујући јавним читањима по московским клубовима и салонима, а познати критичар Н. А. Доброљубов написао је о њему чувени приказ „Зрак светла у царству мрака“. Банкрот је изведен тек после тринаест година, под називом Своји смо, нагодићемо се – најпре у Петрограду, а одмах затим и у московском Малом театру, и доживео огроман успех. 
Нико од великих писаца руске књижевности пре Островског није се дотакао теме новог имућног трговачког сталежа, сировог и грубог, грабљивог и шкртог, лишеног идеала својствених њиховим образованим суседима у градовима, али и завичајног шарма сељака од којих су и сами потекли; нико није писао о том сталежу обдареном сировом снагом и одлучношћу каква се не среће код култивисане аристократије. Островски је то неистражено подручје учинио својим литерарним забраном, и ту сместио радњу већине својих комада.  Био је веома плодан писац. Написао је четрдесет и седам  драма. Иако нема драмског писца у Русији чија дела нису забрањивана за штампање или извођење, никоме није, као Островском, забрањено чак 16 комада. Забрањен је чак и његов превод Шекспирове Укроћене горопади. (Осим Шекспира преводио је и Теренција, Сревантеса,  Голдонија.) 
Упркос сталним забранама, Островски је био један од најизвођенијих писаца свог времена, а доживео је и друштвено признање, још за живота.  У обновљеном Маријинском театру у Петрограду, на осликаном плафону је поред портрета Фонвизина и Гогоља – стајао и портрет Островског; признања је добијао и са највишег места – од императора Александра I, Александра II и Николаја I. Али није успео да оснује глумачку школу, у којој би се глумци оспособљавали за нови, реалистички стил глуме. Пред крај живота поверен му је посао прављења репертоара московских позоришта, што је практич­но значило – уметничко руковођење свим позориштима у граду. Островски се са ентузијазмом латио посла, схватајући то и као прилику да проведе темељите позоришне реформе, али било је прекасно:  Островски је имао само неколико месеци за остварење својих планова – умро је 1886. године. 
Познатија дела: Слике породичне среће, Банкрот или Своји смо, нагодићемо се, Сирота невеста, Не трпај се где ти није место, Сиротиња није грех, Васпитаница, Вуци и овце, Уносно место, Не живи како ти се хоће, Плаћати туђи цех, Олуја, Василиса Мелентјева, Козма Мињин, Димитриј Самозванац, Василиј Шујски, Луде  паре, Ватрено срце, Без кривице криви, И најмудрији наседне, Није сваки дан празник, Шума, Девојка без мираза, и друга. „Пролећна бајка“ Снежана, адаптирана је у либрето за оперу Николаја Рисмког Корсакова. 


ЕГОН САВИН
Егон Савин је  српски  и југословенски позоришни редитељ и редовни професор на Катедри за позоришну режију Факултету драмских уметности у Београду. 
Иза себе има преко седамдесет режија разноврсног драмског репертоара, од савремених домаћих аутора, које је режирао у неформалним трупама, до светских класика, у највећим националним театрима.Радио је широм бивше Југославије: Београд, Загреб, Нови Сад, Скопље, Сарајево, Подгорица, Ријека, Сомбор, Крушевац , Зрењанин... Представе Егона Савина су на гостовањима игране широм света: у Њујорку, Чикагу, Монтреалу, Торонту, Паризу, Бечу, Нансију, Милхајму, Визбадену, Цириху, Тел Авиву, Варшави, Прагу, Будимпешти, Трсту...
Добитник је, често и вишеструки, свих најзначајнијих позоришних награда за своје стваралаштво : Стеријине награде, награде „Бојан Ступица“, награде „Ардалион“, статуете „Ћуран“, статуете „Јоаким Вујић“, неколико награда за режију на фестивалу МЕС – Сарајево, Велике награде ЦНП, Златне медаље „Јован Ђорђевић“, Наградe за најбољу режију на Међународном фестивалу малих сцена – Ријека, Априлске награде Града Београда... 
У Народном позоришту у Београду  Егон Савин режирао је представе : Е. Ростан „Сирано од Бержерака“ (1991.),  Ј. Стерија Поповић „Кир Јања“ (1992.), Ј. Стерија Поповић „Покондирена тиква“ (1998.), И. Сингер „Демон“ (2000.), С. Шепард „Стање шока“(2001.), М. Селимовић „Дервиш и смрт“ (2008.), Б. Нушић „Покојник“ (2009.), Ж.Б.П. Молијер „Мизантроп“ (2012.), Љ.Симовић „Чудо у Шаргану“ (2015.), Г.Миленковић „Деведесете“ (2018.) .

Премијерно извођење

Премијера, 25. септембар 2021 / Велика сцена

Адаптација и режија Егон Савин
Сценограф Егон Савин
Костимограф Јелена Стокућа
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Избор музике Егон Савин
Продуцент у Драми Јасмина Урошевић
Инспицијент Сања Угринић Мимица
Суфлер Марија Недељков / Даница Стевановић
Асистент редитеља Настасја Аља Даничић
Асистент сценографа Јасна Сарамандић

Премијерна подела:
Меропија Давидовна Мурзавецка Олга Одановић
Аполон Викторович Мурзавецки, младић од 24 године, бивши заставник, братанац Мурзавецке Бојан Димитријевић
Глафира Алексејевна, сиромашна девојка, рођака Мурзавецке Соња Колачарић
Јевлампија Николајевна Купавина, богата млада удовица Анастасиа Мандић
Анфуса Тиховновна, њена тетка старица Данијела Угреновић
Михаило Борисович Лињајев, богати угојени господин педесетих година, почасни мировни судија Радослав Миленковић
Василије Иванович Беркутов, поседник, сусед Купавине, наочит мушкарац средњих година Александар Ђурица
Вукол Наумович Чугунов, бивши члан среског суда, око 60 година Небојша Кундачина
Клавдије Горецки, сестрић Чугунова, леп младић Бојан Кривокапић
Паун Савељич, главни лакеј код Мурзавецке Димитрије Илић

Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Небојша Костић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду
 

Галерија