Вести

У Београду је 7. јануара преминула прослављена оперска уметница и педагог Бисерка Цвејић, мецосопран.

Бисерка Цвејић је у својој солистичкој каријери исписивала странице оперске уметности широм света и сарађивала са најзначајнијим оперским кућама и уметницима а касније су то наставили њени ученици.

Први наступ на сцени, имала је 1950. године на сцени Народног позоришта у Београду. Од 1951. до 1961. била је чланица Опере Народног позоришта у Београду.

Детињство и рану младост проводи у Лијежу, Белгија, где спонтано започиње с певањем, које ће је касније усмерити до највишг нивоа у оперској уметности, истакао је у уводном делу биографије о госпођи Цвејић, др. сц. Слободан Елезовић, проф. 

Школује се и дипломира певање у класи проф. Јосипа Ријавца, истакнутог оперског тенора и педагога, у Београду, где и дебитује, и развија се примарно на оперској сцени, у окриљу дуге и суставне пажње маестра Оскара Данона, снажним одјеком свога особитог гласа, мецосопрана, који је уједначених регистара и односа центра, обујма средишњег положаја, те симетричних смерова с опсегом високог и ниског регистра. 

Та природна вредност, висококултивисаног односа у емисији тона, у лакоћи изведбе најзахтевнијих вокално-техничких претпоставки, акцелерирали су настајање креација у профилирању највећих мецосопранских улога, нарочито из опуса италијанских, француских и руских композитора, те с посебним нагласком на остварења из опуса српских композитора.

Уметност Бисерке Цвејић се темељи на инвентивној синтези вокалне технике, у пуној функцији интерпретативне снаге вокалне и психолошке одреднице тумаченог лика у координатама драматуршких заданости дела.

Тиме се у целом богатом оперском опусу велике уметнице,  профилира галерија протагонистичких ликова у музичким драмама, које је снагом своје особности пуне емоционалних набоја, Бисерка Цвејић узносила на највише нивое музичких и музичко-сценских постигнућа.

Све се то одвијало на великим домаћим, јужнословенским сценама, као и на многобројним иностраним концертним и оперским, те особито на највећим светским оперским сценама, током интензивних уметничких сезона активног и динамичног креативног живота у свету врхунских достигнућа оперске уметности.

Од 1959. до 1979., Бисерка Цвејић је солисткиња бечке Државне опере, где постаје и Kammersangerin, 1979.
 
Од 1961. до 1968., године је континуирано солисткиња Метрополитен опере у Њујорку.

У међувремену се креације Бисерке Цвејић распростиру музичко-уметничким простором и посебно оперским сценама, од  миланске Скале,  лондонског Kовент Гардена, московског Бољшој театра, Театра „Kиров“ у Ст. Петерсбургу, Театра Kолон у Буенос Ајресу, Театра Сан Kарло, у Напуљу,  па Опере  у Риму,  Паризу, Арене у Верони, Берлину, Токију... до завршнице оперског уметничког пута и низа опроштајних представа ,1979.

Вердијева Амнерис, у „Аиди“, Еболи, у „Дон Kарлосу“, Ацучена, у „Трубадуру“, Улрика, у „Маскенбалу“, Прециозила, у „Моћ судбине“, Мадалена у „Риголету“, Бизеова Kармен, у „Kармен“,  Далила, у опери „Самсон и Далила“, Kамија Сен-Санса, Лаура у Понкијелијевој опери „Ђоконда“, Марина у „Борису Годунову“, М.П. Мусоргског, Kончаковна у „Kнезу Игору“, А. Бородина, тек су неке од највећих Бисеркиних светских креација, које је проносила најславнијим оперским позорницама, уврштавајући у свој календар наступа и домаће сцене, уз највеће светске, па је често било могуће Бисерку слушати у Загребу, између наступа у Бечу и Милану, у Сплиту, након  Лондона, а уочи Москве, на сцени у Београду, у ХНK „Иван пл.Зајц“ у  Ријеци, непосредно пре наступа у Њујорку, Буенос Ајресу, Токију... 

Бисерка Цвејић пева на великом свечаном концерту, у Њујорку, којим се затвара сцена старе Метрополитен опере, која је утицајно живела од 22. октобра, 1883., до 16. априла, 1966., када је опроштајни концерт, Gala Farewell, био окупио најјаче и највеће снаге оперског света тог доба. 

Потом је Бисерка Цвејић и у првој представи, након свечаног отварања новог МЕТ-а, у Линколн центру у Њујорку, као Лаура у Понкијелијевој „Ђоконди“, с Ренатом Тебалди  и  Франком Kореллијем, као протагонистима оперске вечери, 22.  септембра, 1966.

Била је Бисерка и Амнерис у Вердијевој „Аиди“, на стотој изведби тога дела у великој веронској Арени августа, 1968., када је добила једнодушне стручне похвале за укупну интерпретативну снагу и емисију тона са свим претпоставкама оптимума у афирмацији Вердијеве вокалне деонице и техничко-извођачких услова за пуноћу опсега и обујма вокалних вредности оперског лика.

Завршетком своје блиставе оперске уметничке каријере, Бисерка Цвејић се посвећује вокалној педагогији, већ 1980.

Од тада, велике успехе уметница остварује својом вокално-педагошком делатношћу, особитих методичких приступа којима хармонично развија вокалну технику, интерпретативне заданости вокалне деонице изабраног оперског лика, културе покрета,  „говора тела“, склада  мимике, гесте, динамике и ритма сценског покрета уз музичку тј. музичко-сценску димензију лика, с нагласцима на вредности психолошког профила који етапно развија до нивоа зреле  презентације на оперској сцени, с већ насталом плејадом својих студената од којих су неки освојили и највеће оперске сцене данашњег света, па успешно негују стазе на којима је бриљирала и њихова професорка Бисерка Цвејић.

Сахрана је одржана 13. јануара на Новом гробљу у Београду.

Нека јој је вечна слава.