Вести

Промоција фото-монографије Бранка Белића „Лица“, коју су заједнички објавили "Службени гласник" и "Независна издања", одржана је у понедељак 5. марта на Сцени „Раша Плаовић“.

Белић, дугогодишњи фотограф и уредник фотографије у недељнику НИН, аутор је неких од ремек дела српске фотографије: портрета Александра Дерока, Добрице Ћосића, Јована Ћирилова, Петра Омчикуса, Светлане Бојковић, Дејана Медаковића, Љубе Поповића...
Белић фотографише савременике на природном светлу, у тамним ентеријерима, у црно-белој техници, проналазећи индивидуалне и аутентичне изразе својих модела.
На промоцији су говорили Слободан Гавриловић, Тимоти Џон Бајфорд, Слободан Машић, Пуриша Ђорђевић и Матија Бећковић који је Белића назвао “дискретним и даровитим аутором”.
Бећковић је оценио да ова изузетна фото-монографија представља “један албум нашег века, оверен кроз објектив врсног мајстора”.
Обимна тројезична (српско-енглеско-француска) Белићева фото-монографија, на више од 700 страна обједињује 465 његових фотографија на којима су портрети значајних личности из културног и политичког миљеа. Уз фотографије, у књизи су објављени текстови Мирка Ловрића, Моме Капора, Драгивоја Срећковића, Стевана Станића, Ратка Божовића, Момчила Б. Ђорђевића, Јелице Роћеновић, Предрага Лазаревића, Горана Малића, Драгана Јовановића, Глигора Чемерског, Јована Ћирилова, Драшка Ређепа, Братислава Љубишића, Љубомира Ерића, Слободана Машића, Драгоша Калајића...
Пред нама су, записао је Момо Капор, портрети савременика, од којих многи нису међу живима, начињени од светла, сенке и дубоке таме ентеријера. Они овде побеђују време. Дим из Вибове луле, тренутак замишљености сликара Недељка Гвозденовића са блеском сликара Недељка Гвозденовића, са блеском светла у стаклу наочара, случајни покрет руке Рашка Димитријевића, све то, отето од времена, баш као и црна коса данас већ седог песника Миће Данојлића...
Човек без биографије, како је сам за себе једанпут рекао ћутљиви Бранко Белић, поновио је у фотографији сличан поступак као и Борисав Михаиловић Михиз својом „Аутобиографијом о другима”. Портрети његових савременика у тихим тамним ентеријерима говоре о његовој истрајности и непресушној радозналости да упозна и сними људе са њиховим тајнама иза портрета. Они су снимљени у тренуцима док ћуте, заустављени у времену при сусрету са објективом апарата коме верују.
Тај час, примећује Капор, много личи на тренутак исповести: клик и све је готово, враћамо се свакодневним пословима пошто смо оставили иза себе траг о свом постојању и тренутку у коме смо живели. И управо то осећање изузетне блискости са оним који фотографише и његовим објективом чини основну драж ових фотографија, на којима се одмарамо од боје, раскоши и обиља најразличитијих могућности које се пружају пред нама. Бранко Белић их све одбацује и враћа фотографију на саме њене почетке од Дагера и Надара, до драматичне игре светла и тмине Жоржа де ла Тура, венчавајући на тај начин уметност сликарског портрета са фотографским.
„Из велике заоставштине фотографских портрета препознају се најуспешнија дела. На њима су сачувани трагови суптилних релација између аутора и модела у процесу снимања. Сам чин експозиције веома је кратак у односу на општи проток времена, али сасвим довољан за трансформацију призора из природе у једну нову фотографску реалност богату документарним, социолошким, психолошким, поетским, симболичким, алегоријским и другим одликама. Ангажованим перципирањем, све ове квалификативе можемо ишчитавати у делима Бранка Белића. Дугогодишњом праксом он је култивисао осећај за ликовност која је примерена фотографском медију. Такође, он суверено влада светлом (том главном градивном супстанцом фотографије), што га ставља у ред врхунских уметника-фотографа. Користећи природно светло, потенцира индивидуалне карактеристике својих модела и даје богатија значења амбијентима догађаја“, написао је Мирко Ловрић
Према његовим речима, садејство креативне имагинације Бранка Белића са врхунским производом индустријске револуције (фотографски апарат ), резултовало је неким ремек-делима српске фотографске уметности.
Промоција ове јединствене фото-монографије представљала је део Уговора о пословној сарадњи који су 21. октобра 2010. године потписали управник Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић и директор „Службеног гласника“ Слободан Гавриловић.
М.Б.