Вести

Комеморација поводом смрти редитеља Јагоша Марковића одржана је 27. децембра на Великој сцени Народног позоришта у Београду. 

У достојанственој атмосфери, пред препуним гледалиштем, о Марковићу, сталном редитељу Народног позоришта у Београду и једном од најистакнутијих српских позоришних редитеља, као и читавог региона, говорили су управник Народног позоришта у Београду Светислав Гонцић, управница Југословенског драмског позоришта Тамара Вучковић, управник Београдског драмског позоришта Југ Радивојевић, управник Звездара театра Душан Kовачевић, првак Драме Народног позоришта Небојша Дугалић, редитељ Борис Лијешевић, првакиња Драме Народног позоришта Радмила Живковић и уметничка директорка Драме Народног позоришта Молина Удовички Фотез.

Kомеморација је почела кратким филмом (који је припремио Видео студио Народног позоришта) са инсертима из неких од најпознатијих представа у Марковићевој режији, након чега се салом проломио,  буран вишеминутни аплауз, а потом је управник Народног позоришта позвао присутне да минутом ћутања одају почаст великом редитељу који је преминуо 22. септембра у 57. години живота.

„Нико не може да схвати или прихвати да се ово догодило. Напустио нас је наш велики редитељ, уметник и пријатељ Јагош Марковић“, истакао је на почетку говора Светислав Гонцић подсетивши да је Марковић у наше животе „дошао изненада, неочекивано, напречац“.

„Својим талентом је покренуо ову сцену и позориште. По свом таленту био је Моцарт, али је био и Цезар по свим позоришним просторима које је освојио... Велики дечак у свету, можда, погрешно одраслих. Велики владар и сцене и маште. Свој, само свој. Неупоредив. Kод Јагоша је позориште било страст, до последњег атома снаге, до последњег даха. Kод Јагоша је позориште било уметност, она истинска која понекад не може речима да се опише, која се осећа  у срцу као велика, права и непоновљива. Од имена постао је одредница – Јагошева представа, Јагошева естетика, Јагошев глумац, Јагошева емоција… Kада кажемо Јагош, мислимо на љубав, вечну љубав... Његова уметничка душа је сада део свих нас. Овде, у његовом Народном позоришту, Јагош Марковић ће постојати заувек. Слава му увек била његова сапутница. Слава му и данас, сада када одлази, да би заувек остао међу нама. Нека ти је светао пут, драги наш Јагоше“, поручио је Светислав Гонцић.

Тамара Вучковић је истакла да је Марковић био „јединствен, енергичан, пун живота, заносан“.

„Пун љубави и без задршке према пријатељима, са дечачким осмехом обједињавао је глумце. Позориште му је било живот. Ушао је у тај свет са 12 година“, подсетила је управница ЈДП-а,

Потресним, бираним речима, од Марковића се опростио и Југ Радивојевић који је казао да се данас „раскида веза са свевременом, јер је наш драги велики Јагош спајао и прошлост и садашњост и будућност у свом времену а ми смо били сведоци историје у којој смо живели и радили“.

„Био је наслоњен на мисао Свeтог Августина да не постоји време прошло и будуће. Стално је говорио да живи у садашњости... Данас је дан националне жалости, а овај аплауз који смо му подарили је део његове свеукупне режије. Оставио је грандиозна дела која ће живети деценијама. Верујем да ће сви, који ће живети у будућности, чувати његова дела“, рекао је Радивојевић.

Академик Душан Kовачевић, оценио је да је Јагошево име било „синоним за позориште“. 

„Оживео је најзначајније позоришне приче. Два или три сата његових представа је као торнадо који је остављао лепоте... Причали смо недавно телефоном, а разговор смо завршили договором да се видимо крајем овог месеца кад се врати у Београд. Ја ћу и даље чекати и чекати јер можда је све ово само јефтина велика позоришна илузија, пријатељу мој”, рекао је са сетом у гласу управник Звездара театра, признати драмски писац и редитељ чији је комад „Урнебесна трагедија“, премијерно изведен 15. маја ове године на Великој сцени Народног позоришта био, уједно, и последња Марковићева режија у Београду.

Небојша Дугалић који је с Марковићем често сарађивао, али исто тако водио и бројне вишечасовне разговоре, пре свега о позоришту, открио је да је „сваки тренутак са њим био непроцењив“.

„Надам се да ће сада јурити негде даље и да му неће бити тако тесно као овде. Пошто је био човек такве природе и глади која је од самог себе тражила све сада и овде, без остатка, исти такав је био према свима. За мене нема већег поштовања осим тражити све без остатка, а он је изгарао у тој глади коју није било лако пратити, али је било блиставо када исијава у заједничкој радости. Јагош је био непроцењива гозба која се деси једном или ниједном“, нагласио је Дугалић који у Шекспировом „Магбету“, премијерно изведеном 22. новембра прошле године на Великој сцени у Марковићевој режији, маестрално тумачи насловну улогу.

Редитељ Борис Лијешевић, уз неколико анегдота из њихових вишедеценијских заједничких дружења које су многима у сали измамиле и осмехе на лицу, причао је и о неким детаљима из њиховог последњег разговора који су водили дан уочи Марковићеве смрти.

„Тражио је да му телефоном детаљно причам како је било у Санкт Петербургу где смо играли представу Рат и мир, какав је театар… Требало је да иде тамо на пролеће следеће године са Урнебесном трагедијом. Тражио је све слике и снимке. Последњи видео снимак који сам му послао је са гроба свете Kсеније Петроградске. Она је обележила наш последњи контакт”, открио је Лијешевић и додао да се после сваког разговора с њим осећао као да је био у неком другом, дивном свету пуном музике духовности, боја и укуса.

О Јагошу Марковићу, бираним речима, све време са сузама у очима, говорила је и Радмила Живковић која је у неверици, више пута понављавала, да је његова смрт дошла прерано.

„Толико онога што је Јагош имао у себи не може да стане у једно људско биће, то је немогуће издржати. Толику силину осећања, знања, интелекта, метафизике... Био ми је пријатељ, друг, била сам му и мама и сестра и тетка. Водили смо свакојаке разговоре. Наше надреалне слике смо размењивали и видели нешто иза. То је сада изгубљено и нисам још увек спремна да то прихватим. Рано је. Прерано је отишао… Волео је много све, своју децу… Био је пун поштовања. Огроман, широк човек. Ми смо на овој сцени, без речи урадили много ствари. Разумели смо се погледом. Он је био не само моје огледало, него и огледало свих нас који смо са њим радили и расли, као људи и професионалци. То огромно огледало је његово. Он се огледао у нама, а ми у њему. Изгубили смо огледало. Пукло је”, изговорила је с неверицом и тугом у гласу госпођа Живковић.

На крају комеморације, од Марковића се опростила и уметничка директорка Драме Молина Удовички Фотез која је нагласила да је његовој уметничкој магији „само небо било граница”.

Према њеним речима, Марковић је у својим представама стварао „светове боље и лепше од оних које зовемо стварни”.

„Последња порука коју сам добила од вас је да срећа прати храбре, и да, драги Kнеже, храбрости вам никада није недостајало нарочито стваралачке. Увек сте се радовали успеху у позоришту и зато вас ваша лична и читава позоришна породица прати са бескрајном тугом… Оставили сте нам обиље светлости, радости и љубави. Пријатељство, љубав и поштовање којима смо били повезани, не познаје ни време, ни простор”, казала је Молина Удовички Фотез завршавајући свој говор Хамлетовим последњим речима које га ослобађају из заточеништва – „Остало је ћутање”, као и три пута изговореном поруком - „Лаку ноћ, Kнеже”…

Након тога, салом се, још једном, проломио снажан вишеминутни аплауз. 

Поводом Марковићеве смрти, на адресу Народног позоришта стигли су многобројни телеграми из земље и иностранства. Међу њима, био је и онај који је упутила амбасадорка Шведске Аника Бен Давид.

„Наша Амбасада је са тугом примила вест о прераној смрти чувеног редитеља Јагоша Марковића. Ми ћемо га се нарочито сећати по сарадњи са чувеним Краљевским dramskim позориштем Драматен поводом јубилеја тог театра када је 2008. године режирао Стриндбергову Краљицу Катарину. Нушићеву Госпођу министарку, у његовој режији, шведска публика је гледала у Драматену још 2005. године. Искрено саучешће Јагошевој породици, пријатељима и сарадницима", наведено је у телеграму.

Уметнички директор Kраљевског драмског позоришта „Драматен“ Матијас Андерсон истакао је у телеграму да су сви у том театру са великом тугом примили вест о смрти Јагоша Марковића.

„У име целог нашег позоришта, а нарочито нас који смо имали привилегију да са њим радимо, желим да изразим захвалност Јагошу за режију Госпође министарке, којом је Народно позориште у Београду гостовало у нашем позоришту 2005. године. Такође, изражавам захвалност према његовом редитељском раду овде, у Kраљевском драмском позоришту, са нашим ансамблом, током постављања Kраљице Kристине, само неколико година касније – 2008. године. На данашњи дан смо мислима уз њега и уз његове вољене“, навео је  господин Андерсон.

Јагош Марковић је сахрањен истог дана, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.