Вести

Поводом 80 година од рођења нашег великог уметника Живана Сарамандића, 2. априла на Великој сцени, одржан је концерт на којем су, у пратњи Оркестра, под диргентском управом Дејана Савића, и у режији Иване Драгутиновић Маричић, наступили прваци Опере Народног позоришта у Београду.

Програм, у вечери препуној емоција и сећања на драгог Жићу, како су га многи од милоште звали, почео је пригодним обраћањем његове супруге, примадоне Милке Стојановић, коју је публика у препуној сали поздравила снажним аплаузом, а након тога, емитован је видео снимак са Сарамандићевим маестралним извођењем арије Филипа из Вердијевог „Дон Карлоса“.

Званичан део концерта, отворен је увертиром из Вердијевог „Набука“, у извођењу чланова Оркестра.

У наставку, мецосопран Александра Ангелов извела је арију Далиле из „Самсона и Далије“ Камија Сен Санса, тенор Дејан Максимовић певао је арију Дон Хозеа из Бизеове „Кармен“, сопран Снежана Савичић Секулић представила се аријом Лучије из првог чина „Лучије од Ламермура“ Гаетана Доницетија, а баритон Миодраг Д. Јовановић аријом кнеза Игора из истоимене опере Александра Бородина.

Завршница првог дела концерта, у знак сећања на „кнеза међу басовима, краља и цара наше оперске сцене“, припала је сопрану Ани Рупчић и тенору Јанку Синадиновићу који су извели дует Мадалене и Шенијеа из опере „Андре Шеније“ Умберта Ђордана.

Други део концерта отворен је аријом Тоске, из истоимене Пучинијеве мелодраматичне и трагичне сторији о љубави, страсти, опсесији, али и тиранији, злу, корупцији и моћи, у извођењу сопрана Јасмине Трумбеташ Петровић, а потом, настављен, наступом баса Ивана Томашева који је певао арију Силве из опере „Ернани“ Ђузепа Вердија.

Славни италијански композитор био је заступљен и у наредном сегменту концерта на којем су мецосопран Наташа Јовић Тривић и, затим, сопран Сања Керкез извеле арију Улрике из „Бала под маскама“, односно арију Абигаиле из „Набука“.

Јанко Синадиновић, у завршници овог спектакла, певао је арију Каварадосија из „Тоске“, а концерт је окончан дуетом Леоноре и Луне из још једног Вердијевог ремек дела – „Трубадура“, у извођењу Јасмине Трумбеташ Петровић и Миодрага Д. Јовановића.

Одушевљена публика, међу којом су, између осталих, биле и примадоне Радмила Бакочевић и Бреда Калеф – Сарамандићеве блиске пријатељице и колегинице из чувене генерације солиста која је припадала периоду знаном као "златно доба" Опере Народног позоришта, поздравила је све уметнике, током поклона, вишеминутним бурним аплаузом.    

Концертмајстор је била Едит Македонска.

Сарамандић је рођен 2. априла 1939. године у Београду.

Због бомбардовања, 1941. године цела породица се сели у Аранђеловац, родни град његових родитеља.

Комплетна Живанова фамилија, и по очевој и мајчиној страни, била је веома музички обдарена и талентована, па је и он у раној младости закорачио у свет музике – још као ученик аранђеловачке Гимназије, оснива забавни оркестар, а био је и најистакнутији члан хора.

По повратку у Београд, као апсолвент Економског факултета (1962), добија позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је у то време био значајна културна институција.

Први корак на путу ка великим оперским улогама, било је школовање код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове, после чега полаже аудицију за пријем у Оперу Народног позоришта, 30. марта 1966, пред комисијом коју су чинила велика музичка имена: Мирослав Чангаловић, Оскар Данон, Бранко Пивнички...

Дебитовао је на отварању сезоне, 21. септембра 1966, у улози Краља Египта у Вердијевој „Аиди“, да би 14. фебруара 1968. био примљен у стални ангажман.

Током дуге и богате карије остварио је низ значајних улога басовског фаха у операма „Кнез Игор“ (Кончак, Галицки), „Моћ судбине“ (Гвардијан), „Фауст“ (Мефисто), „Набуко“ (Захарија), „Севиљски берберин“ (Дон Базилио), „Кнез од Зете“ (Иво Црнојевић), „Ернани“ (Де Силва), „Дон Карлос“ (Филип, Велики Инквизитор), „Порги и Бес“ (Краун), „Евгеније Оњегин“ (Кнез Грјемин), насловне улоге у операма „Борис Годунов“, „Иван Сусањин“, „Дон Кихот“...

Овај велики уметник, готово до аскетизма посвећен уметности, наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и Карнеги хола, те на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину...

Био је и врстан интерпретатор црначких духовних песама, а нарочито је био познат по својим интерпретацијама руских народних песама из репертоара Шаљапина, које је певао и у СССР-у, на више од 500 концерата.

Добитник је великог броја значајних награда као и Посебног признања за допринос култури Републике Србије.

На сцени је био до последњег даха – поред текућег репертоара, спремао се и за обнову „Дон Карлоса“ који је изведен 4. фебруара 2012. године, а неколико дана касније, 13. фебруара, требало је да поново наступи у соло-рециталу „Торжество Шаљапину“, који је годинама певао на Сцени „Раша Плаовић“.

Нажалост, смрт је била бржа - преминуо је 30. јануара у Београду, у 73. години.

Сахрањен је 2. фебруара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
М.Б.