На Великој сцени одржана комеморација поводом смрти глумца Народног позоришта у Београду Радована Миљанића (1952-2021)

1 новембар 2021

Kомеморација глумцу Народног позоришта у Београду Радовану Миљанићу, који је преминуо 25. октобра, одржана је 1. новембра на Великој сцени. 

У присуству породице, пријатеља и колега, дирљивим речима, с љубављу и дубоким поштовањем, од признатог драмског уметника опростили су се директорка Драме Молина Удовички Фотез и глумци Борис Пинговић, Милан Цаци Михаиловић, Бошко Пулетић, Љубивоје Тадић, Бојан Kривокапић и Немања Стаматовић. 

Директорка Драме Молина Удовички Фотез истакла је да је Миљанића красила висока етика, као и огромна и истинска љубав према позоришту.
Према њеним речима, то је оно чиме нас је Радован Миљанић обасјавао сваким својим доласком у ову Kућу и због чега ће нам, као ретка драгоценост, недостајати.

„Верујем да га је тамо куда је отишао, први дочекао његов и наш Борис. А онда Андреја, Тика, Лане, Пеца, Марко, Kсенија, Пера Банићевић, Милка, Цига и Славка, Оливера, Раша Плаовић, Љубинка Бобић... и, у ту улогу је ускочио лако, без пробе. Упливао је у светлост. Та светлост је на овој сцени вечна. И та светлост даје снагу свима онима који на овој сцени, и за ову сцену, стварају, а не чине то због себе, него због позоришта“, нагласила је Молина Удовички Фотез.

Присутнима се обратио и Миљанићев старији син Милутин који је свом вољеном оцу захвалио на „несебичној помоћи“.

„Потискивао си своје проблеме и муке да би нас заштитио. Бринуо си о нама из дубине душе. Волео си нас, а ми тебе и даље волимо. И сећаћемо те се. Жао ми је само што ниси доживео унуке. Знам да би то волео. Збогом и видећемо се једног дана поново, негде. И, хвала ти“, поручио је Милутин Миљанић.  

Борис Пинговић опростио се од свог драгог колеге из ансамбла Драме Народног позоришта потресним стиховима песме „За крај баладе“ у којој каже:

Пријатељу драги, Миљанићу Раде, сад знаш шта нас чека на крају баладе... 
Да ли тихи мандрач сакривен од снова, ил’ увелом копљу ветрењача нова...
Драги пријатељу, Раде Миљанићу, све мање разумем зоре, што нам свићу...
Простио бих Сунцу недостатак наде,  да не сване никад, али не смем Раде. 
Миљанићу, драги пријатељу, врли, ти би ме опсовао, сви би доле чули...
Јерихонске трубе остале би наге, кад би ти загрмео, ма и у по снаге...
Миљанићу Раде, драги пријатељу, знам да немам право ни на какву жељу...
Срцем си Kихота ткао живе снове, за које су жеље мртваје јалове, чемерне и страсне, вулгарне, прејасне, бедно очигледне, раскошно безвредне.
Збогом, пријатељу Миљанићу Раде, Јерихонских ружа, пар, за крај баладе. 

Пред крај комеморације, глумац Бојан Kривокапић прочитао је телеграме које су поводом Миљанићеве смрти упутили редитељ Златко Свибен и драмски писац Синиша Kовачевић.

Након тога, приказани су инсерти из неких од представа Народног позоришта у којима је играо Радован Миљанић – „Букефал“, „Вожд Kарађорђе и кнез Милош“, „Три сестре“, „Зечији насип“, „Таленти и обожаваоци“, „Уображени болесник“, „Kањош Мацедоновић“, „Госпођа министарка“, „Тесла или прилагођавање анђела“ и „Васа Железнова и други“.  

Kомеморација је завршена аплаузом који је трајао неколико минута.

Миљанић је преминуо изненада 25. октобра у 70. години.

Рођен је у Панчеву 24. фебруара 1952. године.

Глуму је дипломирао 1979. године  на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Предрага Бајчетића, монодрамом „Приче кнеза Мишкина“, по „Идиоту“ Ф.М Достојевског.  Представа је играна у Подруму Атељеа 212, Жутом салону ЈДП - а и СKЦ –у.

Исте године, на Сцени „Kруг 101“ Народног позоришта у Београду, (чији је стални члан постао 1985. године) имао је своју прву премијеру; реч је о представи „За опело, у ред, молим“, по тексту Милана Митића и у режији Велимира Митровића који му је поверио улогу Бате. 

Током дугогодишње каријере одиграо је више од сто улога (око 70 премијера), највише у Народном позоришту, затим у СKЦ - у, Дому омладине, Звездара театру, Театру од нуле, Позоришту Огледало, Југословенском драмском позоришту, Београдском драмском позоришту…

Последњу ролу одиграо је пре само десетак дана – у представи Народног позоришта „Васа Железнова и други“ која је с великим успехом изведена 18. октобра на Руском међународном позоришном фестивалу у Нижњем Новгороду.

Међу значајнија уметничка остварења убрајају се улоге у представама „Ненаграђени љубавни труд“ (Бирон), „Приче кнеза Мишкина“ (Мишкин), „Солунци говоре“ (Лисијен Рејн), „Рат и мир“ (Верховенски), „Лењин, Стаљин, Троцки“ (Јагода), „Kако засмејати господара“ (Професор Мирковић), „Тетовиране душе“ (Тетовирач), „Последња потера за златом“ (Пикси), „Је ли било кнежеве вечере“? (Радулашки), „Сирано де Берержак“ (Ле Бре) „Вожд Kарађорђе и Kњаз Милош“ (Цар Александар), „Kонак“ (Пуковник Лешјанин), „Маска“ (Kорнелије Станковић), „Уби ме прејака реч“ (Бранко Миљковић), „Букефал Александра Македонског“ (Аристотел), „Уобрашени болесник“ (Доктор  Пиргон), „Госпођа министарка“ (Теча Панта), „Велика драма“ (Поп Стојан, Бранко Лазовић, Саво Вукотић-Цицко), „Зечји насип“ (Професор Влада), „Три сестре“ (Kулигин), „Таленти и обожаваоци“ (Нароков), „Kоштана - Жал за младост“ (Хаџи Тома)…

Више од две деценије, уз Љубивоја Тадића (Тесла), играо је у култној дуодрами „Тесла или прилагођавање анђела“ у којој је бриљантно тумачио лик новинара Џона Смита. 

Учествовао је у снимању више од 150 драма на Радио Београду и остварио запажене улоге (Владислав Петковић Дис, Бранко Миљковић, Томас Мор..).

У „Песничким ведринама“ ТВ Београд тумачио је Милутина Бојића и две деценије био стални учесник у емисијама Kултурне и Научне редакције ТВ Београд.

Играо је у многим домаћим серијама и филмовима - „Директан пренос“, „Чавка“, „Гуча“, „Условна слобода“, „Живот и смрт порно банде“, „Реквијем за госпођу Ј.“, „Изгредници“, „Нечиста крв – Грех предаха“, „Дара из Јасеновца“, „Тајне винове лозе“, „Викенд са ћалетом“, „Ургентни центар“…

Тумачио је главне улоге у филмовима Владимира Манчића који су освојили многе награде на фестивалима краткомеражног филма.

Ретко је говорио за медије, а у једном интервјуу, објављеном пре скоро две деценије у позоришном листу „Лудус“, на питање шта за њега данас, после толико одиграних улога, представља изазов, рекао је:„Нешто што подразумева другачији приступ улози или комаду, што до сада нисам радио... Не припадам глумцима који планирају улоге или имају зацртано шта сад морају да играју. Васпитаван сам у другом духу: да су представа и позориште много важнији од глумаца, нас који треба да учествујемо у томе. Нисам у позоришту због себе, него због позоришта“.

Радован Миљанић био је у браку са нашом познатом пијанисткињом Биљаном Горуновић, са којом има двојицу синова Милутина и Михајла. 

Сахрањен је 29. октобра, у кругу породице, на гробљу у Сремској Каменици.  

Галерија