Вести

Поводом сто година од почетка рада Опере Народног позоришта у Београду, 11. фебруара на Великој сцени, под диригентском управом госта из Румуније Адриана Морара, изведена је Пучинијева „Мадам Батерфлај“ („Госпођа лептирица“), исти наслов који је, на исти датум, пре тачно једног века, премијерно одиграо и новоформирани ансамбл наше престоничке опере. 

Насловну ролу певала је гошћа из Јапана Кикуко Тешима, у улози служавке Сузуки наступила је мецосопран Жељка Здјелар, поручника у америчкој морнарици Пинкертона тумачио је тенор Дејан Максимовић, америчког конзула Шарплеса баритон Миодраг Д. Јовановић, а ујака Бонза бас-баритон Александар Стаматовић.

У тој Пучинијевој опери о трагичној судбини једне јапанске гејше, њеној искреној и чистој љубави пуној чежње, разочарања и страдања, улоге су остварили и солисти Светлана Ловчевић (Кејт) Дарко Ђорђевић (Горо), Павле Жарков (Комисионарио) и Михаило Шљивић, који је први пут наступио као Јамадори, те дечак Леонида Бокан (Син Ћо Ћо Сан). 

Концертмајстор је била Едит Македонска, а шеф Хора Ђорђе Станковић. 

У представи је учествовао Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду.

Одушевљена публика, у препуној сали, наградила је комплетан ансамбл вишеминутним бурним аплаузом. 

Било је то 106. извођење „Мадам Батерфлај“ у овој продукцији чија је премијера одржана 15. децембра 1984. године у режији Дејана Миладиновића коју је, у међувремену, обновила Ивана Драгутиновић Маричић.

Сценографију је креирао Милета Лесковац, а костиме Светлана Чкоњевић.

Пре почетка опере, публици се обратио глумац Андреја Маричић који је нагласио да се извођењем ове представе обележава један век постојања Опере Народног позоришта.

У наставку је прочитао текст о историјату Oпере Народног позоришта чији је аутор професор и некадашњи солиста Опере Народног позоришта Владимир Јовановић.

„Када је на почетку сезоне 1919/20 званично основана Оpera као самостални сектор Народног позоришта у Београду и диригент Станислав Бинички постављен за њеног првог директора, упркос недостатку извођачких снага, већ 11. фебруара 1920. године одржана је премијера опере "Мадам Батерфлај", Ђакома Пучинија.

После ангажовања руских уметника-емиграната и првих наших школованих певача,у годинама између два светска рата, наша престоничка Опера била је углавном у сталном репертоарском, извођачком и музичком успону, настојећи да се извођењима „Саломе", „Бориса Годунова", „Четири грубијана", „Севиљског береберина" и других својих одличних представа што брже приближи оперским театрима Европе, који су до тада већ прешли развојни пут дуг више од два века.

Други светски рат је умногоме онемогућио успешан рад Опере поред осталог и због тога што је у немачком и савезничком бомбардовању Београда, зграда код Споменика била делимично срушена, а фундус декора, костима и реквизите у потпуности уништен.

Ипак захваљујући диригенту Оскару Данону, првом послератном директору београдске Опере и невиђеном ентузијазму свих извођача у условима када је Народно позориште било још увек без стакала, без грејања и када су се декор и костими правили чак и од падобранског платна, већ 17. Фебруара 1945-те одржана је премијера „Евгенија Оњегина", Петра Иљича Чајковског, а до завршетка сезоне 1944/45-те и премијере „Пајаца", „Боема", „Тоске", „Мадам Батерфлај" и „Продане невесте".

Послератни ''златни период'' Опере Народног позоришта почео је 1954 године њеним веома успешним концертним извођењем опере „Борис Годунов" у Базелу, Цириху и Женеви  и врло квалитетним снимањем за грамофонску компанију DECCA, седам капиталних оперских дела руских композитора 19 века „Борис Годунов", „Хованшчина", „Евгеније Оњегин", „Пикова дама", „Кнез Игор", „Иван Сусањин" и „Сњегурочка".

После 15 година трајања и 138 европских презентација на „београдски начин'' остварених музичко-сценских тумачења 14 опера из светске и 3 из југословенске баштине ''златни период'' београдске Опере је завршен 1969-те године њеном изванредном представом „Мазепа", Петра Иљича Чајковског на сцени позоришта Theater des Westens у западном Берлину.

Светска штампа је у то време са великим интересовањем пратила свих 36 гостовања београдског оперског ансамбла у најпознатијим европским оперским центрима као што су Милано, Беч, Рим, Париз, Берлин, Венеција, Мадрид и на најзначајнијим музичким фестивалима у Фиренци, Единбургу, Визбадену, Лозани и Атини.

Најеминентнији музички критичари истицали су уиграност и лепоту њиховог скупног наступања, изузетне солистичке креације, звучну надмоћност хора, атрактивност игре балетског ансамбла и професионално свирање оркестра.

По њиховом мишљењу Опера Народног позоришта је тих година успела да стане уз оперске театре у Европи који су већ имали изграђен сопствени извођачки стил и изразиту музичко-сценску физиономију и да да вредан репертоарски, извођачки и музички допринос светској оперској репродукцији, због чега се раздобље од 1954-те до 1969-те године с правом означава као извођачки зенит српске оперске уметности и културе.

Србија има мало установа културе попут Опере Народног позоришта у Београду која у континуитету траје читав један век и која је свих тих година успешно успостављала мостове који су нас спајали са културама свих народа света.

На сцени Опере Народног позоришта гостовали су: Фјодор Шаљапин, Џорџ Лондон, Ђуси Бјоерлинг, Елеанор Стибер, Галина Вишњевска, Мартина Аројо, Мичико Сунахара, Ана Мофо, Марио дел Монако, Ђузепе ди Стефано, Пласидо Доминго, Франко Корели, Пјеро Капучили, Тито Гоби, Ђан Ђакомо Гуелфи, Николај Ђауров, Боналдо Ђајоти, Елена Обрасцова, Ирина Архипова, Владимир Атлантов, и многи други.

Вечерашњом представом подсећамо на овај изузетно значајан јубилеј у српској култури и историји нашег националног театра и надамо се да ћемо у новом миленијуму наставити стазама славе наших великих претходника који су утрли пут нашој Опери:

Бахрије Нури-Хаџић, Милорада Јовановића, Жарка Цвејића, Станоја Јанковића, Меланије Бугариновић, Мирослава Чангаловића, Милице Миладиновић, Бисерке Цвејић, Радмиле Бакочевић, Милке Стојановић, Добриле Богошевић, Ђурђевке Чакаревић, Бреде Калеф, Душана Поповића, Александра Маринковића, Николе Митића, Звонимира Крнетића, Радмиле Смиљанић, Живана Сарамандића, Гордане Јевтовић, Крешимира Барановића, Оскара Данона, Душана Миладиновића, Богдана Бабића и других великана наше оперске сцене“, наведено је у тексту Владимира Јовановића.

Након тога уручени су букети цвећа примадонама Народног позоришта у Београду које су у овом Пучинијевом оперском ремек-делу некада певале насловну улогу - Радмили Бакочевић, Радмили Смиљанић и Вери Микић, као и актуелној директори Опере Јасмини Трумбеташ Петровић која и даље наступа у тој роли.  

Маричић је подсетио да су у овој представи, у насловној улози, наступале и примадоне Гордана Јефтовић Минов и Сузана Шуваковић Савић које су нас нажалост прерано напустиле, као и Вишња Павловић Дракулић која је оправдано била спречена да присуствује прослави овог јубилеја.

У оквиру свечаног програма, емитован је и кратак филм, аутора Петра Антоновића, о историјату Опере Народног позоришта у Београду.  

„Мадам Батерфлај“, (праизведена у миланској Скали 17. фебруара 1904. године) носи све оне карактеристике Пучинијевог музичко-драмског стила као што су интимна и топла лирика, изненадни, често брутални контраст, темпераментни изливи, узбудљиве градације, интересантно инструментирано мозаично музичко ткиво, интензивно оркестарско подвлачење драме и топла распеваност широм мелодијских линија, у смислу изразито италијанске оперске традиције.

Такође, ова опера је проткана и изванредно стилизованим елементима јапанског фолклора, који Пучинијевој партитури дају специјалну драж.

Либрето према истоименој драми Џона Лонга и Давида Беласкоа написали су Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза.

Премијера „Мадам Батерфлај“, која је 11. фебруара 1920. године, под диргентском управом Станислава Биничког, одржана у сали некадашњег Мањежа (у то време, због руиниране главне зграде, Народно позориште приказивало је све до 1922. представе у преправљеној сали некадашње школе за јахање, на чијем се месту данас налази зграда Југословенског драмског позоришта) имала је леп успех. Насловну улогу певала је Јелена Ловшинска, Сузуки је била Теодора Арсеновић, а Пинкертона је дочарао популарни Војислав Турински, који је представу и режирао. Занимљиво је напоменути да је сценографско решење ове представе урадио наш познати сликар Јован Бијелић.

Критика је истакла знатне вокалне могућности Јелене Ловшинске, али и глумачке способности осталих протагониста, који су коректно певали своје партије: Теодоре Арсеновић и, нарочито, дикцијски изврсног Војислава Туринског. 

Три дана после премијере, у „Политици“ је објављено писмо француског уметника Албера Рутијеа, који је случајно пролазио кроз Београд и присуствовао премијери:

„Премијера Мадам Батерфлај сакупила је у среду, у негдашњи Манеж, претворен у веома кокетно позориште, елиту београдског друштва. То музичко дело Пучинијево, које има светски успех, изведено је у свим тачкама на беспрекоран начин. Оркестар под вештом управом мајора Биничког, умео је да да, иако му је његов број ограничен, све финесе тих лепих музичких страница са једном уметношћу која чини част и отменоме шефу и музичарима под његовом управом“, написао је Рутије и додао да „што се интерпретације тиче, она је превазишла све наше наде“.

„Ми нисмо никад могли замислити да Београд има артистичке елементе који су у стању да се са успехом подухвате једне опере такве замашности, и можемо само искрено да честитамо г. Туринском и г. Ертлу и гци Ловшинској на дивним тренуцима које смо, благодарећи њима, провели. Г. Турински је лирски тенор, гипког и добро обојеног гласа, савршене дикције и артикулације, он влада сценом, исто као и његов партнер г. Ертл, са једном необичном лакоћом“... навео је, између осталог, Албер Рутије у свом писму, које је у целости објављено и у књизи Слободана Турлакова „Историја Опере и Балета Народног позоришта у Београду до 1941“ (први том).   

Иначе, пред крај првог чина, током дуета Ћо-Ћо Сан и Пинкертона, нестало је струје, а интересантно је да тај „детаљ“ нису забележиле ниједне новине. Ипак, он није промакао господину Рутијеу који је све то описао следећим речима: „...прекид електричне енергије оставио је дворану у потпуном мраку и приморао оркестар да на пречац стане. То, међутим, није ни мало збунило љубавнички пар који је одгугутао свој дивни дует, дајући на тај начин праву слику свог великог талента. У свакој другој земљи тај би подвиг донео артистима безбројна изазивања, али у Београду, ми смо са изненађењем видели да је публику врло тешко одушевити, а то није околност која може да охрабри уметност и уметнике, који су се, међутим, показали тако достојни да то одушевљење пробуде“.

Подсећања ради, Народно позориште се, после неколико година рада у неусловној сали биоскопа „Касина” на Теразијама, уселило у зграду „Мањежа“ почетком 1920. године. Иначе, одлука да се „Мањеж“ привремено адаптира у сцену Народног позоришта донета је први пут још средином јуна 1914. године, у време управника Милана Грола, јер је позориште од 1911. године било у непрекидним реконструкцијама, али је радове омео почетак Првог светског рата. Сцена је захватала скоро трећину објекта, у сали је било укупно 328 седишта, а позориште је имало своју гардеробу, кулоаре, пушионицу, као и нека одељења мањег значаја која су се налазила у дограђеном делу зграде. 
М.Б.