Вести

Промоција књиге prof. dr Весне Крчмар "Меланија Бугариновић - примадона чаробног гласа", одржана је у среду 12. децембра у Музеју Народног позоришта.

О књизи, као и о каријери и животу Меланије Бугариновић поред ауторке, говорили су музиколог Марија Адамов, примадона и професор емеритус Радмила Бакочевић, професор Звонимир Крнетић и примадона Бреда Калеф.
На промоцији је требало да учествује и професор др Светлана Стефановић члан управног одбора Фонда за унапређење вокалних уметности младих "Меланије Бугариновић и ћерке Мирјане Калиновић - Калин" из Новог Сада, али је она била спречена да дође у Београд због временских непогода. У писму, које је прочитао кустос Музеја Народног позоришта Драган Стевовић, она је, између осталог, оценила да је Меланија Бугариновић "српска Кармен, била жена невероватне снаге, вансеријског талента, јаког духа и племените природе".
- Оставила је за собом непорецив траг у уметности и напретку српске културе. Била је певачица са импересивном биографијом, уметница европског реномеа, анђеоског гласа и неуморна у жељи да сваку улогу проживи и осмисли до перфекционизма - написала је госпођа Стефановић.
Адамов је казала да је Весна Крчмар у овој књизи обелоданила бројне чињенице, од којих и неке сасвим необичне и потпуно непознате податке о стваралачком и животном опусу, као и креативном развоју те особене, по много чему, а нарочито по сасвим специфичном раритетном гласу огромне изражајности, чудесне и фасцинантне оперске и концертне певачице.
Ову прву монографију о нашој великој оперској певачици, иницирао је 2006. године композитор Стеван Дивјаковић, председнк Управног одбора Фонда за унапређење вокалне уметности „Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић- Калин“, а идеју су до коначне реализације подржале актуелна председница Фонда Марина Јашко и чланица Одбора, Габријела Теглаши-Велимировић.
Од смрти Меланије Бугариновић (1903-1986), солисткиње Београдске опере и Бечке државне опере прошло је 26, а од њених почетака на домаћој сцени, 81 година.
С позорницом и нашом публиком опростила се 1968. улогом Марфе у Ховашчини изведеном поводом њеног личног четрдесетогодишњег јубилеја и стогодишњице постојања Народног позоришта у Београду.
Током каријере која ју је с „пртљагом“ од стотинак улога водила широм света, наступала је највише у Немачкој, Чехословачкој, Шпанији, Италији, Француској, а 1952. и 1953. године и у Бајројту, као трећа Југословенка и прва Српкиња, позвана да учествује на чувеним Свечаним играма у почаст Вагнеру.
Певала је с највећим оперским звездама и под вођством најзначајнијих диригената, снимала за домаће и стране радио и телевизијске станице, а с ансамблом Београдске опере, за куће „Decca“ и „His Master's Voice“, забележила дела руских композитора. У Опери Српског народног позоришта гостовала је 1959. и 1960, а после смрти ћерке Мирјане, мецосопрана сличне тамне, алтовске боје, и болешћу прекинуте, обећавајуће сјајне каријере, решила је да Новом Саду, граду којем је завештала сву имовину, понуди и оснивање Фонда за развој младих вокалних талената, који у својој основној фунцији успешно делује већ двадесетак година, а званично је установљен 1978. године.
М.Б.