BOLIVUD

mjuzikl po tekstu Maje Pelević na muziku Anje Đorđević

O predstavi

REČ AUTOR­KE
Život sta­nov­ni­ka malog gra­da na gra­ni­ci, pre­ki­da izne­nad­na vest: dola­zak veli­kog boli­vud­skog pro­du­cen­ta koji hoće da kupi malu fabri­ku, u njoj napra­vi veli­ki boli­vud­ski stu­dio i otvo­ri nova rad­na mesta, što u malom gra­du nije poja­va česta. Ta izne­nad­na vest, uzbu­di­la je glum­ce iz pozo­ri­šta koji su odlu­či­li da pro­du­cen­tu napra­ve pri­red­bu i time pove­ća­ju šan­se da dobiju ulo­ge u budu­ćem boli­vud­skom spek­ta­klu. Grad je opet uje­di­ni­la zajed­nič­ka ide­ja i kolek­tiv­ni entu­zi­ja­zam, ali život ko život - pun je neo­če­ki­va­nih obr­ta. Kroz baj­ko­vi­tu uto­pi­ju o dola­sku Boli­vu­da u naše kra­je­ve, poku­ša­li smo da ispri­ča­mo pri­ču o svi­ma nama i na šta smo sve sprem­ni kada nam se nudi bolja buduć­nost. Dola­zak Boli­vu­da tako posta­je povod za pri­ču o kra­hu indu­stri­je, kse­no­fo­bi­ji, divljoj pri­va­ti­za­ci­ji, lažnim sve­to­vi­ma, a sve to kroz pesmu i igru pod slo­ga­nom „leba ako nema­ju, daj­te im kola­če”. Tako Boli­vud, kao indu­stri­ja zaba­ve i sre­će, posta­je mesto eska­pi­zma i povod za udru­ži­va­nje, soli­dar­nost i slo­gu, vred­no­sti koje smo zabo­ra­vi­li u ovom post­ko­mu­ni­stič­kom, tran­zi­ci­o­nom, apsurd­nom vre­me­nu u kome živi­mo. Isto tako, pri­nu­đe­ni da zabo­ra­vi­mo svo­ju pro­šlost i da pri­hva­ti­mo sve što nam se nudi dovo­di nas do jed­ne infan­til­ne pozi­ci­je iz koje je jako teško iza­ći. O tom fenomenu lepo piše Boris Buden u knji­zi Zona pre­la­ska.
O kra­ju post­ko­mu­ni­zma : U čud­no­va­tom sve­tu post­ko­mu­ni­zma, demo­kra­ti­ja je isto­vre­me­no i cilj kojem se teži i izgu­blje­ni obje­kat. Tako se 'deci komu­ni­zma' pogled u bolju buduć­nost otva­ra još samo iz neka­kve melan­ho­lič­ne per­spek­ti­ve.(…) U post­komu­ni­zmu pita­nje buduć­no­sti slo­vi kao pita­nje na koje je odgo­vor već dat. Ali ni pita­nje pro­šlo­sti više nema smi­sla. Od 'dece komu­ni­zma' ne oče­ku­je se da ima­ju sazre­lu svest o komu­ni­stič­koj pro­šlo­sti. Upra­vo sto­ga su pre­tvo­re­na u decu da se ne bi mogla seća­ti pro­šlo­sti. 


MAJA PELE­VIĆ
Rođe­na je 1981 godine u Beo­gra­du. Diplo­mi­ra­la je na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du 2005 godine i dok­to­ri­ra­la na Inter­di­sci­pli­nar­nim stu­di­ja­ma na Uni­ver­zi­te­tu Umet­no­sti u Beo­gra­du 2012 godine. Čla­ni­ca je pro­jek­ta Nova dra­ma. Izve­de­ne dra­me: ESCa­pe, Ler, Budi­te Lej­di na jedan dan, Beo­grad-Ber­lin, Pomo­ran­dži­na kora, Ja ili neko dru­gi, Sko­či­đe­voj­ka, Hamlet Hamlet euro­trash (sa Fili­pom Vujo­še­vi­ćem), Fake Por­no i Fake­bo­ok (gru­pa auto­ra), Možda smo mi Miki Maus, Čud­ne ljuba­vi, Posle­di­ce, Pot­pu­no skra­će­na isto­ri­ja Srbi­je (sa Slo­bo­da­nom Obra­do­vi­ćem) i Nevi­dlji­va. Dra­me su joj pre­ve­de­ne na engle­ski, fran­cu­ski, nemač­ki, ruski, nor­ve­ški, polj­ski, slo­vač­ki, češki, mađar­ski, bugar­ski, slo­ve­nač­ki i ukra­jin­ski jezik i obja­vlje­ne su u broj­nim savre­me­nim doma­ćim i ino­stra­nim anto­lo­gi­ja­ma. Radi­la je kao dra­ma­tur­ški­nja na pre­ko 20 pred­sta­va, dra­ma­ti­zo­va­la neko­li­ko roma­na i napi­sa­la son­go­ve za četi­ri mju­zi­kla. Sa Mila­nom Mar­ko­vi­ćem je 2012 godine ura­di­la pro­je­kat Oni žive – u potra­zi za nul­tim tek­stom. Napi­sa­la je, reži­ra­la i izve­la u Bitef tea­tru dra­mu Posle­di­ce (2013), a 2015 godine reži­ra­la je Moje nagra­de Toma­sa Ber­nhar­da u Narod­nom pozo­rištu u Beo­gra­du. Zajed­no sa Olgom Dimi­tri­je­vić ura­di­la je pred­sta­vu Slo­bo­da je naj­sku­plja kapi­ta­li­stič­ka reč (2016).
Dobit­ni­ca je nagra­da: „Bori­slav Mihaj­lo­vić Mihiz“ za dram­sko stva­ra­la­štvo, „Slo­bo­dan Sele­nić“ za naj­bo­lju diplom­sku dra­mu. Na kon­kur­su Ste­ri­ji­nog pozor­ja nagrađena je za ori­gi­nal­ni dram­ski tekst Možda smo mi Miki Maus, a ste­ri­ji­nu nagra­du dobila je i za naj­bo­lji dram­ski tekst Pomo­randži­na kora. Među nagradama treba izdvojiti i Nagra­du dobijenu na kon­kur­su UNI­MA centra Srbije za naj­bo­lji ori­gi­nal­ni tekst Nevi­dlji­va za lut­kar­sko pozo­ri­šte. Živi i radi u Beo­gra­du i Beči­ći­ma. 


ANjA ĐOR­ĐE­VIĆ
Rođe­na je u Beo­gra­du 1970 godine. Magi­stri­ra­la je na Fakul­te­tu muzič­ke umet­no­sti u kla­sa­ma prof. Vla­sti­mi­ra Traj­ko­vi­ća i prof. Zora­na Eri­ća. Opus Anje Đor­đe­vić sadr­ži, žan­rov­ski i for­mal­no, veo­ma raz­li­či­ta dela, od male pesme do ope­re, od sim­fo­ni­je do muzi­ke za decu, od world music do elek­tron­skog eks­pe­ri­men­ta. Autorka je muzi­ke za veli­ki broj pozo­ri­šnih pred­sta­va; uče­stvo­va­la je u više od četr­de­set pro­duk­ci­ja raz­li­či­tog tea­tar­skog izra­za u Srbi­ji i ino­stran­stvu. Aktiv­na je i kao vokal­na per­for­mer­ka. Izbor dela:
Muzič­ko scen­ska dela: ope­ra Nar­cis i Eho, scen­ska kan­ta­ta „Atlas“, muzič­ko-scen­sko delo Tesla-total­na reflek­si­ja, mju­zikl za decu Čud­ne ljuba­vi, mul­ti­me­di­jal­na pred­sta­va Clas­si­fi­eds/Ope­rr­ra je žen­skog roda, eks­pe­ri­men­tal­no delo Can­zo­ne dis­tor­te
Dela za orke­star: Otmi­ca Evro­pe, Radost ponov­nog susre­ta. Pred­sta­ve savre­me­nog ple­snog izra­za: Lift, Sel­fe­ra­se, Para­no­ia chic, Sen­se­ca­pes, Myriads of Worlds... Dobit­ni­ca je nagra­da: „Ste­van Mokra­njac“, „Boži­dar Val­tro­vić“ i „Vito­mir Bogić“.


IGOR KORU­GA je samo­stal­ni umet­nik u obla­sti izvo­đač­kih umet­no­sti (ples i kore­o­gra­fi­ja). Član je orga­ni­za­ci­je Sta­ni­ca – Ser­vis za savre­me­ni ples u Beo­gra­du, Udru­že­nja balet­skih umet­ni­ka Srbi­je (UBUS) i regi­o­nal­ne mre­že za ples - Nomad Dan­ce Aca­demy. Kao kore­o­graf, dra­ma­turg, izvo­đač i peda­gog sara­đi­vao je sa raz­li­či­tim umet­ni­ci­ma, umet­nič­kim orga­ni­za­ci­ja­ma, insti­tu­ci­ja­ma i mre­ža­ma u Evro­pi. Kroz Sta­ni­cu uče­stvu­je u kolek­tiv­nom osmi­šlja­va­nju i rea­li­zo­va­nju umet­nič­kih i edu­ka­tiv­nih pro­gra­ma. Autor je ple­snih pred­sta­va kao što su: Nema nade (2017), Samo moje (2016), Na tra­ci (2014), Expose (2013). Član je regi­o­nal­nog tima za arhi­vi­ra­nje izvo­đač­kih umet­no­sti na Bal­ka­nu. Igor je diplo­mi­rao etno­lo­gi­ju i antro­po­lo­gi­ju na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Beo­gra­du, i na odse­ku Solo/Dan­ce/Aut­hor­ship na Uni­ver­zi­te­tu umet­no­sti u Ber­li­nu. Bio je sti­pen­di­sta ple­snih pro­gra­ma Nomad Dan­ce Aca­demy, DanceWeb, kao i Kan­ce­la­ri­je gra­do­na­čel­ni­ka Ber­li­na. Dobit­nik je nagra­da Festi­va­la kore­o­graf­skih mini­ja­tu­ra, Infant festi­va­la, kao i godi­šnjih nagra­da Evrop­ske aso­ci­ja­ci­je za obra­zo­va­nje mla­dih i Naci­o­nal­ne orga­ni­za­ci­je za ret­ke bole­sti.   


IGOR VASI­LjEV
Igor Vasi­ljev, rođen je 1973. godi­ne u Puli. Diplo­mi­rao je sce­no­gra­fi­ju na Fakul­te­tu pri­me­nje­nih umet­no­sti u Beo­gra­du. Pot­pi­su­je više od sedam­de­set rea­li­zo­va­nih sce­no­gra­fi­ja u regi­o­nu: MGL i SMG Ljublja­na, ZKM i HNK Zagreb, INK Pula, GKL, GKM i HNK Split, HNK „Ivan Pl. Zajc“ Rije­ka, KMD Dubrov­nik, Her­ceg­nov­skom pozo­ri­štu. I u neko­li­ko evrop­skih tea­ta­ra kao što su: Lyric The­a­tre Bel­fast, Sher­man Cymru The­a­tre Car­diff, Vol­ca­no The­a­tre (Veli­ka Bri­ta­ni­ja), Aar­hus Tea­ter, Aber Dabei i Kata­pult (Dan­ska),  Tas­che­no­per Festi­val (Austri­ja), U Srbiji je kreator scenografija u JDP-u Beo­grad, Narod­nom pozo­ri­štu u Beogradu, Ate­ljeu 212, Beo­grad­skom dram­skom pozo­ri­štu, Bitef Tea­tru, Malom pozo­ri­štu „Duško Rado­vić“, Zve­zda­ra tea­tru, Madle­ni­ja­nu­mu, Belefu, Pozo­ri­štu „Boško Buha“, Jugo­kon­cer­tu, Narod­nom pozo­ri­štu Užice, Narod­nom pozo­ri­štu Sombor, Narod­nom pozo­ri­štu „Toša Jovanović“ Zrenjanin, Cinema Rex-u.  Sce­no­gra­fi­je za pred­sta­ve Uncle Vanya i U zna­ku vage obja­vlje­ne su u knji­zi Spec­ta­cu­lar! Sta­ge Design 2015 godine. Dobit­nik je nagra­da za naj­bo­lju sce­no­gra­fi­ju festi­va­la Assitej u Čakov­cu i Naj, naj, naj festi­va­la u Zagre­bu 2015. i 2018, te godi­šnje nagra­de ode­lje­nja za sce­no­gra­fi­ju i kostim ULU­PUDS-a za 2011. godi­nu, Takođe, dobitnik je i pri­zna­nja za dizajn sce­ne na YUSTAT-ovom Bije­na­lu scen­skog dizaj­na i godi­šnje nagra­de za sce­no­gra­fi­ju Malog pozo­ri­šta „Duško Rado­vić“. Uče­stvo­vao je na Pra­škom kva­dri­je­na­lu sce­no­gra­fi­je i kosti­mo­gra­fi­je, PQ99.


MARI­NA VUKA­SO­VIĆ MEDE­NI­CA
Diplo­mi­ra­la je na Fakul­te­tu pri­me­nje­nih umet­no­sti u Beo­gra­du, 1984. godi­ne. Zva­nje magi­stra umet­no­sti iz obla­sti kosti­mo­gra­fi­je stekla je 2001. godine. Kosti­mo­gra­fi­jom se bavi u pozo­ri­šnoj, film­skoj, tele­vi­zij­skoj i mar­ke­tinškoj pro­duk­ci­ji, kao i u istra­ži­vač­kom radu. Izlaže radove samo­stal­no i grup­no, a bavi se i peda­go­škim aktiv­no­sti­ma. Potpisuje kostimografiju za pet­na­est igra­nih fil­mo­va sa redi­te­lji­ma među koji­ma su: Dušan Maka­ve­jev, Slo­bo­dan Šijan, Dar­ko Bajić, Srđan Dra­go­je­vić, Miloš Rado­vić, Goran Paska­lje­vić…Neki od redi­te­lja sa koji­ma je sara­đi­va­la u radu na dram­skim pred­sta­va­ma i ope­ra­ma su: Niki­ta Mili­vo­je­vić, Egon Savin, Neboj­ša Bra­dić, Jagoš Mar­ko­vić, Boži­dar Đu­ro­vić, Jir­ži Mencl, Džon Ram­ster, Dušan Kova­če­vić, Sne­ža­na Tri­šić, Milan Neško­vić…
Dobit­nica je više godi­šnjih nagra­da ULU­PUD­S-a: za kosti­mo­gra­fi­ju u fil­mu Sve­ti Geor­gi­je ubi­va ažda­hu, za kolek­ci­ju „Đe­r­dan i smi­lje”, za samo­stal­nu izlo­žbu „Zubun” u Etno­graf­skom muze­ju, za kosti­mo­gra­fi­ju pred­sta­ve Hen­ri VI Narod­nog pozorišta u Beogradu. Dobit­nica je i više nagra­da za kosti­mo­gra­fi­ju u igra­nim fil­mo­vi­ma kao i na pozo­ri­šnim festi­va­li­ma u zemlji i ino­stran­stvu. Članica je ULU­PUD­S-a, u sta­tu­su istak­nu­tog umet­ni­ka i dobit­nica je Nagra­de za život­no delo.

 

Premijerno izvođenje

Premijera 25. maj 2018/Scena „Raša Plaović“

Rediteljka Maja Pelević
Kompozitorka  Anja Đorđević
Koreograf Igor Koruga
Scenograf Igor Vasiljev
Kostimografkinja Marina Vukasović Medenica
Asistentkinja scenografa Isidora Spasić
Asistentkinja kostimografa Aleksandra Pecić
Izvršna producentkinja Ivana Nenadović
Organizatorka Jasmina Urošević
Inspicijent Miloš Obrenović
Suflerka Anja Gavrilović


Premijerna podela:
Miloš Đorđević
Jelena Đokić
Danijela Ugrenović
Suzana Lukić
Pavle Jerinić
Bojana Đurašković


Muzičari:
Nevena Pejčić, klaviola
Aleksandar Solunac, truba
Danilo Tirnanić, bubanj

Asistentkinja organizatora na praksi Marija Kovačević
Dizajner svetla Milan Kolarević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Tihomir Savić
Kostim i dekor izrađeni su u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu 

 

Galerija