CARSTVO MRAKA

drama Lava Nikolajeviča Tolstoja

O predstavi

TOLSTOJ KAO  DRAMSKI PISAC
Poznato je da je u delima estetičke problematike Tolstoj negirao umetnost viših slojeva, naročito na Zapadu, zalažući se za didaktičku umetnost namenjenu širokim slojevima. Pored ostalog, zato je i smatrao dramu najdelotvornijim književnim rodom i sa velikim interesovanjem pratio zbivanja u pozorištu. Još na samom početku svoje književne delatnosti Tolstoj je pokušao da piše komedije. Sačuvano je više fragmenata njegovih ranih komedija, od kojih su pojedine u dve ili više verzija. U tim prvim dramskim pokušajima, Tolstoj prikazuje svakodnevicu plemstva, ali i prirodno raspadanje plemićkih porodica. Njegovo obraćanje dramaturgiji povezano je sa idejnim prelomom u ličnom pogledu na svet, kada su se pred njim ukazale fatalne posledice brojnih tragičnih društvenih protivrečnosti toga vremena. Tolstoj je pridavao veliki značaj pučkom pozorištu i zato je protestovao zbog niskog nivoa predstava koje se izvode na vašarima i drugim narodnim svetkovinama. Zalažući se za zaštitu seljaštva, osamdesetih godina XIX veka, naporedo sa pričama za narod, napisao je i nekoliko komada za pučka pozorišta. Izuzetno veliki uspeh postigla je njegova komedija Prvi rakidžija ili kako je đavolčić okrajak (hleba) zaslužio, tematski uperena protiv pijanstva. To delo prikazano je 1886. godine na sceni kod Fabrike porcelana kraj Sankt Peterburga, da bi ga ubrzo zabranila cenzura. Vodeći računa o zahtevima gledalaca iz naroda, Tolstoj svoje narodne drame piše sa posebnom pažnjom, deleći ih na kratke scene, često menjajući mesta događanja radnje, neprestano nastojeći da samu radnju učini živom i zanimljivom i obogati je različitim scenskim efektima. Za narodska pozorišta, Tolstoj je napisao dramu Carstvo mraka. Međutim, složenost ovog dela ne dopušta da se ono tretira kao izrazito poučna i naročito uprošćena drama. Tolstoj je ovo delo napisao 1886, ali je ono prikazano tek 1895. na sceni Književno-umetničkoga kružoka u Sankt Peterburgu, da bi ga iste godine prikazali Aleksandrinski teatar i Mali teatar u Moskvi. Drama Carstvo mraka sa komedijom Plodovi prosvete, u kojoj izvrgava ruglu parazitizam viših slojeva društva, i dramom Živi leš, u kojoj, sa malom izmenom, preuzima jedan istinit slučaj iz života i raspravlja o braku i ljubavi, sačinjava zlatan fond dramaturškog nasleđa Lava Tolstoja: to su najviše prikazivana njegova dela u Rusiji i na najuglednijim pozorišnim scenama u svetu.
Raško V. Jovanović 2010

 


REČ DRAMATURGA
Nekoliko godina pre nego što će Lav Nikolajevič Tolstoj napisati komad Carstvo mraka, negde u ruskoj provinciji zaista je zabeležen slučaj čoveka koji na dan svadbe svoje ćerke javno priznaje sve zločine koje je počinio i traži iskupljenje grehova. Kako i sam Tolstoj u svom dnevniku navodi, inspirisan ovim incidentom, on 1885. godine počinje da piše Carstvo mraka. Ipak, ako imamo u vidu čime je komad inspirisan i naslov koji nosi, ne čudi što je po objavljivanju bio zabranjen za izvođenje u Rusiji, sve do 1902. godine, odnosno dok pisac nije pristao da onim najstrašnijim scenama iz komada dopiše alternativu. Kada piše o umetnosti, Tolstoj njen cilj i svrhu nalazi u prenošenju emocije; ona je sredstvo opštenja između dva čoveka – onog koji nešto proživljava i nosi neku emociju u sebi i onog koji to posmatra i prima određene impulse, počinjući i sam nešto da oseća. Međutim, kako i sam Tolstoj tvrdi, zabluda je da je zadatak umetnosti da prenese samo pozitivne emocije i time posmatrača ušuška u neku vrstu zadovoljstva. Baš naprotiv, on kaže da osećanja kojima umetnost treba da „zarazi“ posmatrača mogu biti najrazličitija moguća – od veoma jakih i veoma slabih, preko veoma uzvišenih i veoma beznačajnih (niskih), pa sve do veoma dobrih i veoma loših, jer sve to (a okvir ne može biti širi) pripada umetnosti. Iz samog naslova može se naslutiti kakvu vrstu osećanja ovaj komad ima nameru da proizvede i izazove u ljudima. Carstvo mraka donosi naizgled duboko religioznu priču o čoveku koji je izgubio put – Nikiti, mladom slugi na ruskom seoskom imanju koji, kako priča odmiče, sve dublje upada iz greha u greh. Podnaslov komada kaže da od slamke kuća izgori, a za Nikitu je, u tom slučaju, samo pitanje vremena kada će sve oko njega izgoreti. Tolstoj ne traži psihološka objašnjenja za ponašanje svojih likova, niti se mnogo trudi da pretpostavi da možda svako od nas u sebi nosi sposobnost za takvu vrstu izopačenosti, već naprotiv, deluje kao da on za ovakve ljudske karaktere najviše krivi očajničko siromaštvo iz kojeg svi oni potiču. Iako je Nikita u Tolstojevom komadu dobio centralno mesto, ono što je neizbežno pomenuti jesu ženska lica ove drame, koja, onako kako ih pisac pozicionira, zapravo pokreću zlo koje se dešava i razvija u njihovom carstvu mraka. Međutim, iako Tolstoj vrlo izvesno samo muškarcu pruža priliku za iskupljenje, dok za ženu (koja je za njega, u ovom slučaju, pokretač zla) tako nešto nije moguće, ovaj tekst ipak pruža dovoljno dokaza da su svi ti ljudi koji žive u jednom takvom carstvu mraka i sami mračni i svi međusobno podjednako sposobni za ono najgore. U ovakvoj dramskoj strukturi, punoj dramatičnih događaja i napetosti koja raste i raste, jureći ka iskupljenju, nema mesta za velike diskusije, razvijanje karaktera ili bilo kakve dvosmislenosti – Tolstoj najveći prostor za razvijanje pruža nemoralu i zlu njegovih dramskih likova. Mrak i morbidnost koje Tolstoj u ovoj drami prikazuje, dali su nam odličan povod da istražujemo kako se oni postavljaju na scenu, sa svešću da to može (i treba) biti još mračnije od svega onoga što sam tekst pruža. Retko je publika u pozorištu stavljena u situaciju da gledajući predstavu ostane bez lika za koji može da se veže i sa kojim može da se poistoveti. Retko je i to da publici nije pružena jasna podela na dobro i zlo, a samim tim i prilika da lako odabere na čijoj će strani biti, a retko je i to da u pozorištu publika bude suočena sa tolikom količinom nasilja i zla koja preovlađuje u scenama. Upravo u tome videli smo priliku da se ostvari želja svih nas koji smo stvarali ovu predstavu – da suočimo publiku sa prilikama i ljudima koji, po pravilu, bivaju nevidljivi.
Tijana Grumić

 


 

IGOR VUK TORBICA
Diplomirao je 2013. godine na katedri za pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Alise Stojanović. Kao asistent režije sarađivao je na predstavama Dina Mustafića (Rođeni u YU, Jugoslovensko dramsko pozorište, i Patriotic Hypermarket, Bitef teatar), Sonje Vukićević (Rodoljupci, Srpsko narodno pozorište) i Ane Đorđević (Četrnaesta, Narodno pozorište Republike Srpske). Režirao je Molijerovog Don Žuana (Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Fon Klajstov Razbijeni krčag (JDP), Hinkemana Ernsta Tolera (Zagrebačko kazalište mladih).
Dobitnik je Nagrade „Hugo Klajn“ za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji. Njegova ispitna predstava na trećoj godini, Pokojnik, dobila je glavnu Nagradu festivala „Studio fest“, uvrštena je u redovni repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a na Nušićevim danima u Smederevu je proglašena za najbolju predstavu festivala. Za predstavu Hinkeman, Torbica je na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“ u Užicu 2016, dobio Nagradu „Ardalion“ za najbolju režiju. Po oceni stručnog žirija i po mišljenju publike, to je bila najbolja predstava festivala. I na 31. Festivalu „Gaveline večeri“ u Zagrebu, Hinkeman je bio najbolja predstava, a Torbica je dobio Nagradu za režiju. Ista predstava, dobila je i Nagradu hrvatskog glumišta za najbolju dramsku predstavu u celini. 

IN MEMORIAM - Igor Vuk Torbica (1987-2020)


CARSTVO MRAKA NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Premijera drame „Carstvo mraka“, 18. decembra 1904. godine, bila je prvi suret beogradske pozorišne publike sa Lavom Nikolajevičem Tolstojem. Komad je preveo Jovan Maksimović, a predstavu režirao Čiča Ilija Stanojević koji je i tumačio lik starog sluge Mitrića. Ostale uloge su tumačili: Aleksandar Milojević (Petar), Vukosava Jurković (Anisja), Ana Aleksić – potonja Paranos (Akuljina), Ljubica Pavlica (Anjutka), Sava Todorović (Aćim), Jelena Gavrilović (Matrjona), Milorad Petrović (Nikita), Persa Pavlović (Marina, Anisjina kuma), Jevrem Božović (Muž Marinin)... Predstava je do Velikog rata igrana još 6 puta, a obnovljena je 1919/20, i odigrana 4 puta u toj sezoni. Sledeća premijera, ove mračne drame, na sceni Narodnog pozorišta bila je povodom stogodišnjice Tolstojevog rođenja, 15. septembra 1928. godine. Igran je po istom prevodu, a predstavu je režirao Jurij Ljvovič Rakitin, a autor scenografije i kostima bio je Ananije Verbicki. Uloge su tumačili: Miodrag Ristić (Petar), Žanka Stokić (Anisja), Nevenka Urbanova (Akuljina), Ljubinka Bobić (Anjutka), Raša Plaović (Nikita), Sava Todorović (Aćim), Marica Popović (Matrjona), Mileva Bošnjaković (Marina), Ana Paranos (Kuma), Dimitrije Ginić (Mitrić), Arman Aliger (Mladoženja), Leposava Todorović (Mladoženjina mati), Milan Ajvaz (Svat), Milorad Dušanović (Pisar), Velimir Bošković (Kmet), Vlastimir Antonović (Kočijaš), Đura Marinković (Marinin muž), Zagorka Dušanović (Prva devojka), Ružica Tekić (Druga devojka). Prema oceni kritike, dekor je bio „jedan od najlepših“ u kreaciji Verbickog, a prikaz je bio „solidan i čist“. Reditelj je „uspeo da nam pruži impresiju kovitlanja tmine, gliba i jezivih akcenata primitivaca“. Plaović je imao „dobrih momenata“, iako nije bio „Tolstojev Nikita“ već malovaroški cinik. Nekim glumcima je zamereno i da su upadali u ton naših komada sa sela, a naročito Marici Popović (koja je dala „rđavu interpretaciju melodrame“) i donekle Žanki Stokić, koja je po nekima izvanredno donela svoj lik u duhu naturalizma, a po drugima „s naporom nosila svoju ulogu“. Ginić, Todorović i Bobićka bili su „odlični“, a naročito Ristić koji je bio „od svih najviše ruski čovek“. Bošnjakovićka je među onima koji su bili „najpribližniji svojim ulogama“ i dala je „čestitu Marinu sa lepim akcentima smernosti i mekote“, a nesporno talentovana Urbanova je, iako uloga nije u njenom fahu, „imala neposredne grubosti i elementarnosti“; kraj prvog čina je bio njen „impresivan momenat“. Za Ljubinku Bobić je zabeleženo i da je bila „mali i ljupki, uplašeni leptir tame“. Ova postavka je igrana samo do kraja sezone, doživevši ukupno, svega, 4 izvođenja. To je ujedno bilo i do sada poslednje pojavljivanje ovog Tolstojevog komada na sceni našeg nacionalnog teatra.
Jelica Stevanović

 

Premijerno izvođenje

Premijera 24. mart 2017/Scena „Raša Plaović“

Režija Igor Vuk Torbica
Adaptacija Tijana Grumić, Igor Vuk Torbica 
Dramaturškinje Molina Udovički Fotez i Tijana Grumić
Scenograf Branko Hojnik
Kostimografkinja Marina Vukasović Medenica
Kompozitori Nenad i Alen Sinkauz
Izbor muzike Nenad Sinkauz
Dizajn svetla Branko Hojnik, Miodrag Milivojević 
Dizajner scenskih efekata  Miroslav Lakobrija
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Izvršna producentkinja Ivana Nenadović
Organizator Nemanja Konstantinović
Premijerna podela:
Matrjona Olga Odanović
Anisja Hana Selimović
Akuljina Vanja Ejdus
Petar Ljubomir Bandović
Kuma Anastasia Mandić
Aćim Nebojša Ljubišić
Nikita Ivan Đorđević
Mitrić Nikola Vujović
Marina Ivana Šćepanović
Anjutka Jelena Blagojević
Svat Novak Radulović


Asistent reditelja
Simo Đukić*
Asistentkinja scenografa Dunja Kostić
Asistentkinja kostimografkinje Olga Mrđenović
Inspicijentkinja Sanja Ugrinić Mimica
Suflerka Gordana Perovski
Organizator na praksi Miloš Golubović**
* student FDU
**student AU
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Tihomir Savić i Roko Mimica
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

 

 

 

Galerija