Nagrade:
- 59. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ 2023. Specijalna nagrada za glumu: Miloš Tanasković
- „Nušićevi  dani“ 2023. Smederevo Nagrada za glumu: Marija Stanković
- 23. Dani „Zorana Radmilovića“ 2023. Zaječar, Zoranov brk: Marija Stanković

Festivali:
- „Nušićevi  dani“ 2023. Smederevo
- „Milijini dani“ 2023. Kruševac
- 59. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ 2023.
- „Vukov sabor“ 2023. Loznica
- 23. Dani „Zorana Radmilovića“ 2023. Zaječar
- „Melhovsko proleće – Festival dela Antona Pavloviča Čehova“, Melihovo, Rusija 2026
- „Festival ruskih klasika“ Moskva, Rusija 2026.

Gostovanja: Nikšić - Crna Gora, Narodno pozorište u Beogradu, Leskovac, Pirot, Bor, Knjaževac

Reč reditelja
O Čehovu je sve već odavno napisano. Ne postoji dramski pisac, osim možda Šekspira i Molijera, koji je izazvao toliku pažnju teoretičara drame, pozorišnih kritičara, teatrologa. Nebrojene knjige napisane su o njemu i njegovom književnom i dramskom opusu, njegovom poimanju pozorišnog prostora i vremena, njegovim filigranski spretno prepletenim dramskim situacijama, sudbinama njegovih fascinantnih likova.
Šta novo može da se kaže? 
Kao prvo– usudili smo se ekipno da se upustimo u interpretaciju njegovih kratkih (malih) priča. Za mene lično ne postoji uzbudljivije štivo od njih.
Još od osnovne škole (pohađao sam je osamdesetih godina XX veka), kada smo u čitankama imali pripovetke „Vanjka“ i „Tuga“, njegove zaista surove priče o neutešnoj, dubokoj čamotinji ljudske sudbine, bilo da je u pitanju mali dečak-šegrt (Vanjka Žukov u „Vanjki“) ili stari kočijaš (Jona Potapov u „Tugi“), osećao sam neku empatičnu, moćnu povezanost sa ovim naizgled surovim piscem. 
Drugo – kasnije, kako mi se život okretao ka pozorištu i radu sa glumcima, bavio sam se Čehovom više puta, uvek potpuno različito, jer svežina njegovog pisanja omogućava uvek novi početak i uvek novopolazište. Njegov je osećaj čoveka i života zauvek savremen, uvek nepogrešivo tačan, što se u pozorišnom susretu sa drugim piscima prosto ne dešava na tako ličnom nivou kao sa Antonom Pavlovičem.
Čehova sam radio i na Akademiji u Pragu („O velkomyslnosti Ruskeho lidu“, neprevedena na srpski kratka igra), i u Sloveniji (SLG Celje „Jaz vas ljubim“) i u Hrvatskoj (HNK Osijek „Tri sestre“), a evo sada po prvi put i u Srbiji, možda ne i poslednji. I uvek sasvim različito, jer je Čehov to omogućio svojim genijem. Hvala mu.
Odabir za pozorište „Zoran Radmilović“ u Zaječaru pao je na devet malih priča. Prva ideja mi je bila da napravim manju, kamernu predstavu za manji broj glumaca.Međutim, kako sam upoznao skoro ceo ansambl i video obostrano interesovanje za rad na ovom materijalu, odlučio sam da u predstavi učestvuju svi oni glumci koji to žele. Takoreći – iskrojili smo novog Čehova, tako da možemo grupno, timski, ekipno da sa scene prosledimo do publike što je više moguće njegove nežnosti, grubosti, šale, apsurda, satire, farse, duboke emocije, svega onoga što se u izabranim pričama krije. I možda još nešto, što se pojavilo usput, tokom druženja i rada. 
Nadam se da će zaječarska publika pristati na ovo ponuđeno putovanje kroz devet sasvim različitih krugova života Antona Pavloviča. Od sasvim intimnih, malih događaja (priče „Ženska osveta“, „Otišla je“ i „Mekušac“), do velikih, glasnih, bučnih razmirica („Neopreznost“, „Kameleon“, „Činovnikova smrt“), pa preko nežne ali i surove zimske intime („Šala“) i, kako smo ih nazvali „ženskih priča“ („U hotelu“, „Poslednja Mohikanka“), ovo je jedno zajedničko, scensko-muzičko putovanje u Čehovljevu dimenziju na način kako je mi sada vidimo.

Pozorišna kritika

Čehovljevo novo odelo
Nove forme! Taj usklik Trepljeva iz „Galeba“, čuvenog komada A. P. Čehova čuo se sinoć sa pozornice Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, iako nije bilo Trepljeva, nije bilo Nine, Trigorina, Arkadine… Bili su neki drugi likovi, iz priča „Šala“, „Mekušac“, „U hotelu“, „Otišla je“, „Poslednja Mohikanka“, „Ženska osveta“… Sadržaj ipak prepoznatljiv – ljudi na ivici, ljudi ludo zaljubljeni, ljudi bolesni, moćni, nemoćni, ljudi bez novaca, oni koji ga imaju, oni koji bi da ga dobiju…
Forma neprepoznatljiva – na granici mjuzikla. Una Đelošević i Nikola Zavišić tandem su koji je uspeo da izvuče nešto što se retko viđa, kad su u pitanju inscenacije Čehova. Možda i „nasumično“ odabrane priče, možda i „nasumično“ odabrane muzičke podloge, ali ono što ih objedinjuje je radost igre glumačkog ansamble i zalaganje na svim pozicijama – horskim, muzičkim i dramskim (Marija Stanković, Predrag Grbić, Gabrijel Bećarević, Ivana Bartunjek, Branislav Mijatović, Miloš Tanasković, Vujadin Milošević, Viktorija Arsić, Nataša Petrović, Sanja Nedeljković, Jelena Rajić, Ana Bretšnajder).
Takođe, dramaturški potez autora, da između svake od insceniranih priča čujemo naratora koji čita pisma Čehova i ona upućena njemu, otkrio je i povezao svet iza ovih neobičnih likova, odnosa i situacija koji su postali predmet dramatizacije ove neobične zaječarske predstave „Čehovljeva soba“. U tom svetu pisca, kako sam saopštava u jednom od pisama, njegova dela su bliže medicinskim, nego književnim tvorevinama.
Ipak, uvažavajući specifičnu psihologiju Čehovljevih junaka, njegovu ličnu priču, prepunu uspona i padova između karijere pisca i lečnika, predstava u celini se prvenstveno bavi socijalnim odnosima. Ljubavnim, bračnim, porodičnim, pa i širim društvenim planom, u „poglavljima“ predstave „Činovnikova smrt“, dovoljno opisnog naslova, ili „Kameleon“, o pojavi prilagođavanja tokom frke između policijskog nadzornika i lokalnog zlatara, oko ujeda psa za kojeg se misli da je generalov.
Moguće da je i to poznato, ali Nikola Zavišić je reditelj kojeg mnogo zanimaju nove forme. Već dugo istražuje upotrebu svetla, interdisciplinarnost koju čine video i drugi scenski materijali, a odnedavno je primetno da se veoma zainteresovao za muziku i njenu funkciju u pozorištu. Una Đelošević je jedna od onih nesvakidašnjih glumica koja se i pored zapaženih uloga posvetila i akademskoj karijeri, a ne prestaje da iznenađuje svojim angažmanima. U predstavi „Čehovljeva soba“, ovaj dvojac je takođe igrao svoju duodramu, a uloge su podeljene tako da je dramatizacija i ideja kostima zajednička, a dok je Zavišić režirao, dizajnirao svetlo I definisao scenski prostor, Una Đelošević se bavila scenskim pokretom i telesnim vođenjem.
O dramatizaciji je već nešto bilo reči. Treba dodati da se ovaj plan ne poistovećuje sa scenskim tekstom, koji osim narativne i dijaloške, dramske forme, svoj sadržaj crpi još iz dosetki na račun imena (Dositej Obradović, Mitar Mirić), muzičkog konteksta („Kerber“,„Galija“) i drugih komponenata radnje. Efektna ideja kostima, pojednostavljeno govoreći, slična je osnovnoj ideji predstave – staro, a novo (starke i odeća nalik epohi).
Glumci se na jednom nivou predstave kreću slobodno i dogovaraju između scena, a pojava šaptačice na pozornici dodatno ogoljavaju pozorišne mehanizme, što u savremenim izvođačkim umetnostima zna da utiče na spontanost i komunikaciju u sali, često oslobađajući energiju za ono što je stvarno bitno, a ne uveravanje da se stvarno događa nešto što je predmet igre.
Glumački ansambl je vidno uživao u izvedbi i širio radost koja je očigledno potekla još iz procesa rada, omogućavajući da se prikažu zapostavljene, pa i zaboravljene veštine, a čitav telesni pristup rada kao da je dodatno oslobodio energiju za pojedina rešenja. Na primer, Timošku (još bolje bi joj stajalo Timočka;) Marije Stanković, koja je igrala nešto poput lika Kazn It iz „Porodice Adams“.
Da ovo nije tekst za Bilten, a vreme već klizi posle ponoći, sa rokom od juče, dalo bi se još štošta reći o glumi, koja je i na muzičkom i na dramskom planu vrlo bitan faktor predstave viđene na otvaranju 59. festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“.
Igor Burić