ČUDO U ŠARGANU

drama Ljubomira Simovića

O predstavi

LjUBOMIR SIMOVIĆ (AUTO)BIOGRAFIJA
Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935, od oca Dragiše, užičkog obućara, i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Rođen je u Užicu, „gradiću s dve crkve i pet pijaca (drvarskom, zelenom, rakijskom, stočnom i žitnom), sa dve osnovne škole (jednom gradskom, užičkom, i drugom seoskom, bugarskom), s realnom gimnazijom i Učiteljskom školom, s kovačkim i potkivačkim, bravarskim i kazandžijskim, crevarskim i lederskim, vunovlačarskim i bojadžijskim, s opančarskim, kolarskim, stolarskim, berberskim i gvožđarskim radnjama, s potocima i javnim česmama, s rekom, i s dve električne centrale na toj reci, sa železničkom stanicom, kolnicom i ložionicom, s tkačnicom, puškarom i kožarom, s Malim i Velikim parkom (u čijem su se paviljonu pre rata ponekad održavali promenadni koncerti), s bakalnicama, pekarama i kafanama, s tri hotela i jednim fotografom, s dve kasarne, sa sokolanom i javnim kupatilom, s dve vodenice i jednim parnim mlinom, s tri apoteke i bolnicom, s dve male privatne štamparije i, ako se dobro sećam, s dve knjižare, i sa siluetom oronule srednjovekovne tvrđave iznad svega toga...“

Reč na promociji zbornika
„Narodno pozorište Titovo Užice 1945-1985“,
Teatron, MPUS, br. 65 / 66 / 67

„... moja baka, mamina  majka, udala se za jednog ruskog emigranta, kozaka, konjanika, čiju su celu porodicu pobili boljševici... brat i ja (smo) kao svog jedinog dedu upamtili tog visokog i plavokosog Rusa, Andreju Krasjukova, koji je lepo pričao, i koji nas je mnogo voleo. Tako smo kroz njega, i kroz baku i bakine priče, brat i ja zavirivali u tajanstvene svetove koji su postojali daleko od našeg Užica: u islamski istok, koji je nama ležao na zapadu, i u Rusiju i Nemačku...“

Kovačnica na Čakovini, Stubovi kulture, 2004.

„Celo moje detinjstvo bilo je jedno veliko pozorište (...) Počev od pokladne, Bele nedelje, kad smo se maskirali i pred kućama pevali pesme koje smo ponekad i sami izmišljali... Ili leti, s fenjerima od tikava, kad je cela ulica postajala jedna velika fantastična scena... A zatim, negde odmah posle rata na Rosuljama – a to je najlepši kraj mog rodnog Užica – među nama decom, pozorište je postalo velika moda. Scenu smo dobijali razapinjući konopac između jedne kajsije i direka od ograde, u dvorištu šumara Velizara Filipovića, kod koga smo stanovali. Bili smo sve, i pisci, i glumci, i publika. Tekstovi nisu postojali, izmišljala se kratka priča, a onda se na samoj sceni, na licu mesta, improvizovalo, dijalog se spontano odvijao. Trajalo je to dve do tri godine. I bilo zaboravljeno, kao svaka igra... Onda je došlo nekoliko sjajnih sezona užičkog pozorišta... Bio je to početak pedesetih godina, i mi smo u tom pozorištu, smeštenom u zgradi predratnog bioskopa 'Luksor', videli sve ono što na početku treba videti... Ko nije živeo u malom mestu nikada neće znati kolika je, i koliko je neprocenjiva, vrednost tih malih pozorišta...“

Olga Božičković, intervju
Poezija na scenski način,
Politika, 17. januar 1976.

„To što je ovaj grad otvorio Pozorište, značilo je da neko u njemu želi da se on otvori svetu i svetskoj kulturi. Taj neko je znao da to što pozornica, iz praktičnih razloga, mora da bude uzdignuta bar jedan metar iznad tla, znači da ona ne samo doslovno, nego i simbolički, i suštinski, predstavlja drugi i viši nivo u odnosu na nivo pijace i ulice, na kome se odvija naš svakodnevni život. Taj neko je možda znao i da je pozornica, u stvari, drvena raskrsnica na kojoj se ukrštaju razliti putevi i sudbine. I možda je znao da put, kojim nešto iz sveta može ovde da dođe, i kojim odavde može da se ode u svet, vodi preko te drvene raskrsnice. Preko te raskrsnice u Užice su stigli Skapeni, i Pometi, Tartifi i Žutilovi, stigle su Mirandoline i Petrunjele, Gospođe Vorn i Gospođe Živke ministarke, stigli su Šajloci i Kir-Janje, Buličovi i Glembajevi, Bopčinski i Dopčinski, Ujka Vanje i Stanoji Glavaši, Dezdemone i Koštane, revizori i malograđani, uobraženi bolesnici i rodoljupci, laže i paralaže, učene žene i pokondirene tikve, ožalošćene porodice i hvalisavi vojnici, mletački trgovci i seviljski berberi... Preko te drvene raskrsnice u Užice je počeo da stiže onaj čudesni glumački narod, kome je neizvesnost često jedina izvesnost, koji često nema sigurnost doma ni krova, ali koji je kod kuće svuda gde postoji pozorišna zavesa, i čiji su najsigurniji zidovi i bedemi pozorišne kulise...“  

Reč na promociji zbornika
„Narodno pozorište Titovo Užice 1945-1985

Po završenoj srednjoj školi, iz Užica dolazi u Beograd i upisuje Filološki fakultet, gde je diplomirao na Grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik oktobra 1962. Za vreme studija je radio kao urednik i odgovorni urednik studentskog književnog časopisa „Vidici“. „Izgleda da sam u Beograd stigao u pravom trenutku... Tada je najzanimljivije bilo Beogradsko dramsko pozorište, čiji me je repertoar, sa savremenim delima, mladim glumcima i režijskim eksperimentima, zaista oduševljavao... Tada se osnivao Atelje 212, u zgradi „Borbe“... Prve predstave koje su na mene ostavile snažniji utisak? One koje su me naljutile! Dobro ih se sećam: Joneskove Stolice i Sartrova drama Iza zatvorenih vrata. Dok sam ih gledao činilo mi se da se gušim, želeo sam da se otvori neki prozor, da uđe čist vazduh, da dune neki vetar... Cilj tih dela i jeste da izazovu to osećanje gušenja i teskobe kod gledaoca, ali ja sam od njih očekivao i nešto drugo, svežinu pobune protiv svega toga što su ona prikazivala. Moje nezadovoljstvo nije bilo ideološko, nego, tako da kažem, još osnovnije, biološko... Ne znam... mislim da čovek nema prava da govori drugima, ako nema nade... Priznajem: ne volim, ne trpim beznađe. To ne znači da ga ne priznajem kao činjenicu, onda kad ono jeste činjenica. Ali ja beznađe nikad neću priznati kao definitivno. Jonesko, Sartr, pa i Beket – koga više cenim jer mislim da je dosledniji svojim idejama – ipak nisu moji pisci. To su, po mom osećanju, pisci jednog prelaznog perioda. Po jednom većem saznanju i života i pozorišta, meni je bliži Breht, kad nije previše tendenciozan, i bliži mi je Evgenije Švarc sa svojim Zmajem, ili Peter Vajs sa Mara-Sadom. Volim dela u kojima se osećaju životni sokovi. Neću da isključujem ni jednu pesničku ni pozorišnu mogućnost...“

Olga Božičković, intervju
Poezija na scenski način,
Politika, 17. januar 197.

Radni vek je proveo kao urednik u Redakciji kulture Radio Beograda. Od 15. decembra 1988. je dopisni, a 27. oktobra 1994. redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (pristupnu akademsku beseda Sterija među maskama, svečani skup SANU, 30. maja 1995). Član je Odbora za zaštitu umetničkih sloboda Udruženja književnika Srbije (1992); Upravnog odbora Srpskog PEN centra (od 1998). Počasni je građanin Užica.

BIBLIOGRAFIJA (izbor)
Knjige pesama: Slovenske elegije (1958, 1971), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972; bibliografsko izdanje, u izdanju Jovice Veljovića, Hamburg, 2006), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, dodatak „Književnim novinama“, 1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Sabrane pesme (1999), Tačka (2001, 2004), Najlepše pesme Ljubomira Simovića (izbor Aleksandra Jovanovića, 2002), Sreda u subotu (po izboru Branka Kukića, 2002)... Njegove pesme su prevođene i štampane na mnogim jezicima, u posebnim knjigama, ali i u antologijama, zbornicima i časopisima. Knjige proze: Užice sa vranama – „hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“ (dva izdanja 1996, treće 2002); Snevnik – dnevnik snova (časopis „Delo“ 1987, posebno i znatno dopunjeno izdanje 1998); Kina: čitanje spaljenih knjiga – putopis (separat iz časopisa „Književnost“, 2007). Eseji, besede, razgovori, pisma i sl: Duplo dno (eseji o srpskim pesnicima, 1983, 1991, treće, dopunjeno izdanje, sadrži i eseje o komedijama Sterije i Nušića, 2001); Galop na puževima (1994, 1997, 1999); Kovačnica na Čakovini (1997, 2004), Guske u magli, dnevnik pisan 1999, u vreme bombardovanja NATO (2005); Čitanje slika (eseji o slikarima i vajarima, 2006); Obećana zemlja (2007). Izabrana dela: Dela u pet knjiga (Srpska književna zadruga / BIGZ / Prosveta / Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991); Odabrana dela (Stubovi kulture, 1998–2003 ); Odabrana dela u 12 knjiga (Beogradska knjiga, 2008). Priredio je izabrane komedije Jovana Sterije Popovića (Laže i paralaže) i Branislava Nušića (Sumnjiva lica). Drame: Hasanaginica, Čudo u „Šarganu“, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Inostrana izdanja: Putujuće pozorište Šopalović u poznatim pozorišnim časopisima Poljske („Dijalog“), Rumunije („Lumina“) i Rusije („Teatar“); dva zasebna izdanja na francuskom (1989, 1995) i korejskom (2001). Čudo u Šarganu je objavljeno na francuskom (2001). Najviše uspeha u inostranstvu doživela je drama Putujuće pozorište Šopalović, koja je prevedena na francuski, engleski, poljski, češki, slovački, ruski, rumunski, bretonski, korejski, slovenački, makedonski, španski, bugarski i ukrajinski jezik, i koja je igrana u preko pedeset pozorišta u Francuskoj, ako i na scenama u Belgiji, Švajcarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Kanadi, Sloveniji, Makedoniji, Južnoj Koreji, u francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Od januara 2003. na francuskim scenama se igra i Čudo u Šarganu. O izvođenjima Simovićevih drama u zemlji i u svetu priređena je, u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu, u proleće 2005. izložba pod naslovom Putujuće pozorište Ljubomira Simovića.
PRIZNANjA I NAGRADE (izbor)
Zmajeva nagrada (1973); Nagrada „Branko Miljković“ (1980); Nagrada „Milan Rakić“ (1982); Oktobarska nagrada Beograda (1989); Sedmojulska nagrada (1990); BIGZ-ova nagrada (1990); Nagrada „Desanka Maksimović“ (1994); Žička hrisovulja (1995); Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša (1997); „Isidorijana“ (1997)...
Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst: Hasanaginica (1975), Putujuće pozorište Šopalović (1986) i Čudo u Šarganu (1993). Sterijine nagrade za najbolju predstavu: Putujuće pozorište Šopalović (JDP, režija Dejana Mijača, 1986), Čudo u Šarganu (SNP, režija Egona Savina, 1993), Čudo u Šarganu (Atelje 212, režija Dejana Mijača, 2002).

Bibliografija prema: Godišnjak SANU za 1998.
http://www.sanu.ac.rs
http://www.skd.rs


ČUDO U ŠARGANU NA DOMAĆIM I INOSTRANIM SCENAMA
Prvo izvođenje: Velika scena Ateljea 212, Beograd, 24. oktobar 1975. (ova postavka Mire Trailović je igrana sve do 1991, i doživela je 240 repriza; pored gostovanja na domaćim scenama predstava je prikazivana i na gostovanjima i festivalima u Minhenu, Persepolisu – Iran, Meksiko Sitiju, Karakasu, u okviru Teatra nacija u Parizu i Teatra nacija u Sofiji)

Kruševačko pozorište, reditelj Primož Bebler, 1976.
Pozorište Timočke krajine, Zaječar, reditelj Dušan Rodić, 1976.
Narodno pozorište Niš, reditelj Ljuba Milošević, 1976.
Slovensko narodno gledališče, Maribor, preveo France Forstnerič; reditelj Boja Soldatović, 1976.
Narodno pozorište „Sterija“, Vršac, reditelj Dušan Rodić, 1977.
Teatar „Joakim Vujić“, Kragujevac, reditelj Petar Govedarović, 1977.
Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin, reditelj Dušan Rodić, 1979.
Narodno pozorište, Sombor, reditelj Radoslav Zlatan Dorić, 1984.
Narodno pozorište „Ljubiša Jovanović“, Šabac, reditelj Ljuba Milošević, 1988.
Narodno pozorište, Titovo Užice, reditelj Boško Dimitrijević, 1989.
Narodno pozorište, Tuzla, reditelj Slavenko Saletović, 1990.
Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, reditelj Egon Savin, 1992. (najbolja predstava na Sterijinom pozorju 1993)
Narodno pozorište, Paraćin, reditelj Dušan Jovanović, 1997.
Narodno pozorište, Priština, Srpska drama, 29. decembar 1997.
Pozorište Prijedor, reditelj Miodrag Maga Milanović, 1999.
Narodno pozorište Republike Srpske, Banjaluka, reditelj Dušan Petrović, 2001.
Atelje 212, reditelj Dejan Mijač, 2002. (najbolja predstava na Sterijinom pozorju 2002)
Compagnie Moitie Raison-Moitie Folie / Theatre de Cavaillon, reditelj Natali Šemelni (Chemelny), 2003. (Miracle au Chargan, prevod: Jozo Uvodić i Kler Selešković – Claire Seleskovitch)
Les Baladins de Marly de Four-queux, reditelj Anne-Sophie Nedelec, 2003.


EGON SAVIN
Profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je u gotovo svim značajnim pozorištima nekadašnje Jugoslavije, a njegove predstave su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tal Avivu, Beču, Njujorku, Čikagu. Dobitnik je velikog broja nagrada za režiju. Ogledao se sa uspehom u svim kod nas prisutnim produkcionim modelima: od predstava koje su sredinom sedamdesetih okupljale grupu mladih glumaca-zaverenika, do predstava u institucijama od nacionalnog značaja kao što su Narodno pozorište u Beogradu, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Crnogorsko narodno pozorište u Podgorici, Makedonsko narodno pozorište, Slovensko narodno gledališče, Jugoslovensko dramsko pozorište, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište...
Sa velikim uspehom postavlja dela domaćih i svetskih klasika, u kojima pronalazi konkretne tragove koji otkrivaju suštinsku moć pozorišta u našem vremenu i vezuju ta dela i njihove autore za naš prostor i vreme. U Narodnom pozorištu je režirao Rostanovu komediju Sirano de Beržerak (premijera 22. marta 1991), Sterijinog Kir Janju (premijera 25. decembra 1992) i Pokondirenu tikvu (premijera 18. januara 1998), potom drame Demon Isaka Baševisa Singera (premijera 15. marta 2000), Stanja šoka Sema Šeparda (premijera 26. oktobra 2001), Derviš i smrt po romanu Meše Selimovića (premijera 27. decembra 2008), Nušićevog Pokojnika (premijera 26. decembra 2009), Molijerovog Mizantropa (premijera 19. maja 2012).

 

Premijerno izvođenje

Premijera, 20. februar 2015. / Velika scena

Režija, adaptacija i izbor muzike Egon Savin
Dramaturg Slavko Milanović
Scenograf Geroslav Zarić            
Kostimograf Bojana Nikitović
Lektor Radovan Knežević
Video i audio produkcija Petar Antonović
Stručni saradnik za scenski pokret Ista Stepanov
Saradnik scenografa Vladislava Kanington
Asistent reditelja (na praksi) Belinda Božičković
Producent Borislav Balać


Premijerna podela:
Ikonija Dušanka Stojanović Glid
Gospava Nataša Ninković
Cmilja Hana Selimović
Anđelko Ivan Bosiljčić
Mile Aleksandar Đurica
Stavra Nebojša Kundačina
Prosjak Predrag Ejdus
Skitnica Branko Vidaković
Jagoda Sloboda Mićalović
Vilotijević Boris Pingović
Islednik Bojan Krivokapić
Manojlo Aleksandar Srećković
Tanasko Nikola Vujović

Statisti Milan Šavija, Milan Dmitrović
Organizatori Jasmina Urošević, Natalija Ignjić
Inspicijenti Sanja Ugrinić Mimica i Sandra Žugić Rokvić
Sufler Jelena Halupa
Majstor svetla Miodrag Milivojević 
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Tihomir Savić
Dekor je izrađen u radonicama Narodnog pozorišta pod rukovodstvom Gorana Miloševića
Kostimi i obuća izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta
Modelar muških kostima Drena Drinić
Šef muške krojačnice Jela Bošković
Modelar ženskih kostima Radmila Marković
Šef ženske krojačnice Snežana Ignjatović
Modelar obuće Milan Rakić
Šef obućarske radionice Žarko Lukić

 

 

Galerija