ELEKTRA

O DANILU KIŠU VIDETI www.kis.org.rs

BELEŠKA
Elektra (po Euripidu) nastala je 1968. (premijerno izvedena u Ateljeu 212, 12. novembra iste godine). Pod prigodnim naslovom Elektra 69 prikazana je izvan konkurencije na trećem BITEF-u, 4. septembra 1969. godine. Time je označen i kraj Kišove saradnje sa Ateljeom 212, započete 1965. godine. Iz iskustva koje je stekao kao dramaturg nastale su tri njegove televizijske drame („Noć i magla“, „Papagaj“, „Drveni sanduk Tomasa Vulfa“) i dramatizacija pripovetke „Grobnica za Borisa Davidoviča“. To je, uz Elektru, ceo Kišov dramski bilans, kojem treba dodati velik broj prevoda dramskih tekstova (Kornejev Sid, Molijerov Don Žuan, Miseova „dramska poslovica“ Ljubavlju se ne igra, dramatizacija Sadove Filozofije u budoaru, Poslednji dan na smrt osuđenog Ž.-I. Tiserana, Labišova Kasica-prasica, Fejdoova Mačka u džaku, Sartrove Trojanke i Forlanijev Rat i mir u kafani Snefl). Dovoljan dokaz „ljubavi prema pozorištu“ o kojoj je, sudeći po beleškama iz 1978. godine (videti Skladište), nameravao da piše. O samom povodu da napiše Elektru, o dramaturškim zahvatima i jezičko-stilskim rešenjima, govori sam Kiš u belešci „O Elektri“, namenjenoj pozorišnom programu i uključenoj u ovu knjigu. I tu se nema šta dodati. Recimo samo da se dometi njegovog „slobodnog asociranja nad jednim dramskim tekstom“, kako označava svoj posao, mogu proceniti poređenjem sa Euripidovim izvornikom. Tek će se tada videti da na Euripidovoj tragičkoj shemi ne nastaje samo, po logici prenošenja u drugi jezik, samostalna pesnička tvorevina prvoga reda (iz čijeg leksičkog, sintaksičkog i ritmičkog potencijala izvire dramska tenzija), već tragedija drugačije psihološke i etičke prirode. (Promene su u njoj radikalnije, a pesnički dometi neuporedivo superiorniji od onih u Sartrovim Trojankama u čijoj je pozadini istoimena Euripidova tragedija.)

Mirjana Miočinović, Uvodna napomena 
U: „Pesme, Elektra“, Arhipelag, Beograd, 2014.

---

O ELEKTRI
Ovo je, koliko mi je poznato, šesnaesta ili sedamnaesta, po redu, varijacija teme o Elektri. U antici su ovu „užasno žalosnu igru“ obradili, pored Euripida, Eshil u Hoeforama, a docnije Atilije i Kikeronov brat. Posle renesanse, tema će osobito privući Francuze: Prosper Žolio de Krebijon (Prosper Jolyot de Crébillon) štampa svoju Elektru 1708, Volter Oresta 1750. godine, Lekont de Lil svoje Erinije 1837. godine (bazirane na Eshilu), a u dvadesetom veku, sto godina posle De Lila, Žan Žirodu postiže uspeh sa svojom Elektrom (1937). Od Nemaca, tu temu su razrađivali pisci J. Jakob Bodmer u drami Elektra ili osvećeno ubistvo (1760), V. Goter (Gotter) u Orestu i Elektri (1772); A. Elert (Ehlert) u Klitemnestri (1881), G. Sigert (Siegert) takođe u Klitemnestri (1879) i Hugo fon Hofmanstal u Elektri (1904). Tu su još Talijan Alfijeri (Orest, 1786), Španac Benito Perez Galdos (Elektra, 1904), a nedavno je kod nas Jovan Hristić dao jednu sasvim modernu i slobodnu varijaciju te antičke teme. Miloš Đurić navodi (i neka bude, kao i uvek kad se kod nas povede reč o antičkim temama, pomenuto i njegovo ime) da je Elektru, Sofoklovu, kod nas preveo Dominko Zlatarić još 1597. godine, i da je to prvo veće delo helenske književnosti na našem jeziku.
*
Kada je Kamerna scena Ateljea 212 rešila da stavi na svoj repertoar jednu klasičnu (antičku) dramu sa zahtevom jedne moderne režijske koncepcije, i kada je pao izbor na Euripidovu Elektru, namah se pojavio problem adaptacije. (U korenu ove drame leži, dakle, jedan jezički problem – stvar koja bi bez sumnje oduševila strukturaliste!) Naime, već klasični prevod Kolomana Raca, jedini postojeći kod nas, i iz kojeg su se mnogobrojne generacije upoznavale sa Euripidom, pokazao se potpuno nepristupačan današnjem scenskom govoru i sluhu. Vernost originalu, u metričkom smislu, ta valjda jedina odlika tog prevoda, pokazala se pogibeljnom – tekst je glomazan i mestimice skoro sasvim nerazumljiv. Kada je, pak, pozorište ponudilo prevod Elektre jednom stručnjaku za helensku književnost, opet se (na veliku radost strukturalista!) pojavio esencijalni problem jezika. Prevodilac je, naime, insistirao jednako na metričkoj vernosti originalu, gde je bio bez sumnje u pravu, koliko i na jezičkim razlikama pojedinih ličnosti. Kao jedno od rešenja da se jasno distingviraju lokalizmi pojedinih lica, on je bio predložio, ako se ne varam, varijantu po kojoj bi Seljak (kod mene Zidar) govorio bosanskim narečjem, za razliku od Elektre koja bi pak... itd. Uprava mi je tada poverila da napravim „prevod“ prevoda Kolomana Raca ili, kako se to kaže – adaptaciju. Ono što mi je bilo jasno od prve, to je da je ta vrsta posla mrcvarenje i jalova rabota. Prišavši, dakle, tekstu Kolomana Raca s nevinošću nestručnjaka, da ne kažem s prostodušnom naivnošću pesnika, počeo sam da na zadatu temu pišem svoje stihove, tačnije svoje strofe, čuvajući u početku samo osnovnu nit misli. Ta vrsta slobodnog asociranja, to zadovoljstvo, bejaše blisko onom koje sam predlagao nekim svojim prijateljima pesnicima (pravim!), poznavaocima francuskog jezika: da uzmu stihove španskih pesnika i da ih na taj način, kroz jedva slućenu armaturu smisla, prevode – bez zavirivanja u rečnik! Kasnije, ponesen ovom igrom, ali čuvajući se opasnosti da se suviše udaljim od teksta (jer, na kraju krajeva, bio sam plaćen za Elektru Euripidovu), počeo sam, metaforički govoreći, da otvaram velike i male zagrade, da monolog pretvaram u dijalog, da „otvaram“ scene, prenoseći indirektan govor u direktnu scensku radnju itd. Naravno, ova vrsta slobodnog asociranja nad jednim dramskim tekstom morala je nužno dovesti i do promene likova, ne samo do potcrtavanja njihovih karaktera. Tu se onda pojavio problem psihološkog nijansiranja. Ma koliko Euripid bio najpsihološkiji među antičkim dramatičarima, ipak je psihologija njegovih ličnosti bila psihologija njegova vremena, što je sasvim jasno, dakle, psihologija uslovljena u prvom redu zakonima božanske etike iliti zakonima mutne nebeske mehanike. Naravno, bogove sam sačuvao pokušavajući da ih svedem na antropodikeju, na „božanstvo u srcu čovekovom“. Što se tiče hora, poznato je da je Euripid tu bio najslabiji i da mu je još Aristotel zamerao da mu horske partije ne izviru iz same dramske radnje, nego da su prosti umeci. Tražeći, dakle, u samim njegovim horskim partiturama osnovnu srž, one retke replike koje dodiruju nit, pokušao sam da variram nekoliko tema koje može reditelj da koristi u vidu „songova“, kako se to kaže u današnjem pozorišnom žargonu. Što se tiče Pilada, Orestova pratioca i senke, sveo sam ga konačno na njegovu pravu meru, onu koja se sluti i kod Euripida, gde on ima tek nekoliko beznačajnih replika – postao je, dakle, senka od čoveka, „gorila“ ili beskičmenjak, svejedno, tek nêm, i ja ga zamišljam kao nezgrapnog gluvonemog roba koji deluje na pozornici, naročito u krvavim i tragičnim scenama, kao jeziva i sablasna ličnost, možda senzibilna i prestravljena, ali surova i zastrašujuća u svom nemoćnom urlanju i mumlanju, u svojoj slepoj pokornosti Orestovoj volji, u svom smešnom batrganju. On je, na kraju krajeva, možda još jedina pozitivna ličnost ove krvave drame, nemi posmatrač i slučajni učesnik. Nije li on možda Orestov dvojnik, njegov pozitivni i nemoćni alter ego, njegova savest? Možda bi to moglo da se nasluti kroz jednu masku, kvaziantičku. Ostali likovi, verujem, govore reditelju sami po sebi, i neka mu budu na milosti, kao i on njima. Što se tiče posvete Artou, neka obaveže reditelja u meri u kojoj je mene obavezivala. Što će reći, umnogome. U ovu igru treba, bez sumnje, uneti punu meru surovosti. Još samo ovo: gledajući Kakojanisovu Elektru, na filmu, sa sjajnom Irenom Papas, zapazio sam, i mislim da se tu nisam prevario, u pogrebnim obredima, u surovosti kamena i lica, u naricaljkama, u predelu i u klimi, u suncu i u srcu ljudi, neku sličnost sa duhovnim pejzažem i surovom moralnom klimom koju na neki način asocira folklorna Crna Gora. Možda odatle tako čest deseterac, kletve i lelekanje?

U Beogradu, marta 1968.

Danilo Kiš
„Pesme, Elektra“, Arhipelag, Beograd, 2014.

---

IVA MILOŠEVIĆ
Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njena prva režija bilo je Magično popodne V. Bauera u Bitef teatru. Potpisala je sledeće režije: Maratonci trče počasni krug D. Kovačevića (Satiričko kazalište „Kerempuh“, Zagreb); Shopping & Fucking M.Rejvenhila, Razvaljivanje N. Labjuta, Fedrina ljubav S. Kejn, Drama o Mirjani i ovima oko nje I. Martinića, Iz junačkog života građanstva K. Šternhajma i Zmajeubice M. Marković (Jugoslovensko dramsko pozorište); Kazimir i Karolina E. fon Horvata (NP Sombor); Put do Nirvane A. Kopita, Zmijsko leglo V. Sigarjeva, Proslava T. Vinterberga i M. Rukova, Revizor N. Gogolja (Atelje 212); Mala Sirena H. K. Andersena / Srđana Koljevića i Princeza na zrnu graška N. Radulović (Malo pozorište „Duško Radović“); Vuk i sedam jarića Braće Grim / Lj.Stojanović (Pozorište lutaka „Pinoko“); Princeza i žabac H. K. Andersena / I. Bojovića i Pepeljuga I. Bojovića (Pozorište „Boško Buha“); Mizantrop Ž. B. P. Molijera (korežija Gorčin Stojanović) i Painkillers N. Radulović (SNP); Glorija R. Marinkovića (Pozorište na Terazijama); Čudo u Šarganu Lj. Simovića (NP Užice); Mnogo buke ni oko čega V. Šekspira (Naroden teatar „Vojdan Černodrinski“, Prilep, Makedonija). Dobitnica je nagrada za režiju „Bojan Stupica“, „Ljubomir Muci Draškić“, kao i godišnjih nagrada za režiju SNP i JDP. Sa svojim predstavama gostovala je na festivalima u Štutgartu (Nemačka), Bogoti (Kolumbija), San Hozeu (Kostarika), Gvadalahari (Meksiko), Sibiu (Rumunija), Madridu, Rimu, Pragu, Rijeci, Splitu, Umagu, Sarajevu, Brčkom, Banjaluci, Kotoru, Budvi, kao i na svim važnim festivalima u Srbiji.

---

REČ REDITELjA – NA PRVOJ PROBI
Za mene je Elektra priča o svireposti koja proizilazi iz ranjivosti, o mržnji koja proizilazi iz bola. Komad navodi na razmišljanje o jednoj ljudskoj situaciji i emocijama koje ta situacija može da izazove. Postoji trauma. Postoji frustriranost. Postoje emotivni gubici. Svirepo ubistvo Agamemnona i prognanost iz sveta koji im je pripadao, napravili su takve rane u Elektri, Orestu i Strofiju, da ova bića postaju vođena isključivo gnevom. Oni udišu i izdišu gnev, hrane se njime. U njihovim dušama kao da postoji rezervoar gneva, koji, ukoliko se isprazni, treba ponovo napuniti. Zato se oni međusobno emocionalno povezuju. Sudbina im je dodelila traumu koju ne mogu da prevaziđu. Oni su osakaćeni. Misli i osećanja su  im suženi. Žive samo za čin osvete. Žive samo za jedan trenutak, onaj kada će moći da osete u sebi jedno „KONAČNO!“. Tragedije se uglavnom bave i misterijom pravog trenutka: pratimo proces sastavljen od uzroka i posledica. Usredsređujemo se na užasan trenutak kada su na okupu napadač i napadnuti, delanje i trpljenje, i kada će neko biti obeležen za ceo život. Elektra je ona koja čeka. To je čekanje na zadovoljenje. To je iskustvo specifičnog čekanja. To čekanje podrazumeva podnošenje. Ona čeka trenutak kada će moći da oseti ono „NAPOKON“. To je život uz jedno neprestano tik-tak. U takvom životu, u tom čekanju postoje dva vremena. Prvo je vreme ispunjeno odlukom, planom, akcijom, a drugo strpljenjem, patnjom, čekanjem. Bazična emocija koja vodi Elektru je mržnja. Šta je mržnja? Mržnja se javlja u odnosu na objekat koji je izvor nezadovoljstva. Nastaje iz nagona za samoodržanjem koji je ometen. Mržnja je sila uništavanja i razgradnje, sila lišavanja i smrti. U mržnji, agresivnost i okrutnost postaju povezani sa osećanjem zadovoljstva i prijatnosti. Mogu dovesti u stanje opčinjenosti i uzbuđenja. Elektru vodi mržnja, ona je opčinjena mržnjom, hrani je i podgreva jer je postala zavisna, jer je to njeno jedino životno gorivo. Zbog mržnje u sebi želi osvetu, jer oseća da će to zadovoljiti neku pravdu, tj. oseća da će joj doneti onaj dugo očekivani i željeni osećaj „NAPOKON“. Ona je već dugo, dugo, živi mrtvac. Problem pravde je nerešiv. Jurenje pravde proizvodi kasapnicu. Elektra želi kasapnicu. Veruje da će ta kasapnica stišati njen bol koji proživljavala toliko dugo. Vidi brata kao instrument pravde. Plan koji Orest ostvaruje, međutim, nikada neće moći da stiša taj bol. Na drugoj strani, ova tragedija osvetljava i fenomen gneva kao paradoksalno najstravičniji, ali ujedno i najljudskiji od svih afekata. Gnev nam omogućava da pokažemo ono što imamo, ono što možemo, ono što jesmo i što želimo biti. Gnev je gorivo koje ljude stavlja u pogon za odbranu ličnog dostojanstva. Umesto da u odnosu na nepravdu čovek ne čini ništa, on ima sposobnost i mogućnost da učini nešto i tako se izdigne iznad nepromenljive i statične uloge koja mu se nameće ukoliko sebe shvati, samo, kao deo prirode u kojoj je sve zadato i završeno, i uzdigne se prema bogovima koji su daleko moćniji i slobodniji. Bogove ne može dostići, ali može zahvaljujući gnevu i volji za delanjem umesto nedelanja, stići na pola puta do njih. Dakle, od pamtiveka ljudi imaju urođeni smisao za dostojanstvo i pravdu. Antička Grčka je slavila i promišljala gnev. Današnji, savremeni konzumerizam u čoveku podstiče isključivanje gneva i gordosti, tako što materijalnim pogodnostima otkupljuje interesovanje za dostojanstvo. To, međutim, ne znači da je gnev , kao istovremeno mračna i veličanstva sila u čoveku, u potpunosti nestao. Današnji čovek se samo drugačije odnosi prema njemu.
Kako igrati tragediju? Jedno od najsnažnije ukorenjenih uverenja, jeste da je tragedija nastala iz rituala i da sačuvanim elementima rituala duguje najvažniji deo svoga dejstva na gledaoce. U životu zajednice, rituali su nešto krajnje ozbiljno i krajnje važno, u njima se postavljaju neka presudna pitanja čovekovog života i na njih se daje odgovor, a čovek se stavlja u gotovo neposredan dodir sa silama za koje veruje da utiču na njegov život i u čijem se delovanju otkriva da taj život nije samo bezobličan niz zbivanja, nego da ta zbivanja imaju i neki smisao i neku svrhu. U tom smislu, tragedije imaju nešto zajedničko ili bar slično sa ritualom, ali to nije njihova forma koja sledi formu nekog imaginarnog rituala, nego činjenica da nas tragedije takođe stavljaju u neposredan dodir sa silama koje deluju u našem životu i kojih nismo uvek svesni. Grci sasvim sigurno nisu igrali klasicistički stilizovane figure, već žive ljude, obuzete bolom i strastima. Kada se završi tragedija, sa nama se nešto dogodilo. Jesmo li jednostavno samo smireni, ili smo oslobođeni strasti koje su navele njene junake na strašne zločine, ili smo sposobniji da podnesemo strahote koje smo na pozornici videli kada se i nama u životu dogode, ili smo došli do nekog saznanja o svetu u kojem živimo? To je nešto o čemu svaki gledalac za sebe odlučuje i ima puno pravo da odlučuje, ali ni jedan ne može da porekne da se u njemu nešto dogodilo, nešto vrlo jednostavno ili nešto vrlo složeno – to već zavisi od toga šta je sve on u svojoj duši doneo kada je došao u pozorište.

Iva Milošević