EVGENIJE ONjEGIN

balet P. I. Čajkovskog

O predstavi

Lidija Pilipenko, libretist, koreograf, reditelj
REČ AUTORA
Kao što je Čajkovskog obuzela inspiracija Puškinovim „Evgenijem Onjeginom“ da za jednu noć skicira libreto za istoimenu operu sa Puškinovim tekstom, mogu slobodno da kažem da je Puškinovo nadahnuće nastavilo da deluje neomeđeno vremenom jer Puškin ne prestaje da izaziva i u meni poriv da ga stalno odgonetam, da mu se stalno vraćam; on je uzrok moje stvaralačke opsesije.Čajkovskim sam se bavila i u ovoj predstavi, ali i u baletu „Pesnik Čajkovski“ (2004) za koji, takođe, potpisujem libreto, režiju i koreografiju. Ima istine u ideji da je vremenska distanca samo prividno ograničenje za duhovno srodstvo istinskih stvaralaca.
Genijalni duh Puškinov traži da se otkriva njegova pesnička, vizionarska dubina, a ja mogu da kažem da  pored sveg mog istraživanja Puškina, u koje  su me uvele nesvakidašnje impresije njegovim delom, i pored mog dugogodišnjeg bavljenja njime, najtačniji moj zaključak i osećanje, na kraju svega, prerasta u pitanje: Ko je Puškin?
Pišući libreto, moja namera, bila je da obuhvatim bujnost i šarenolikost samog Života, a ne da ocenjujem ljude ili likove po kriterijumima uske svesti. Nisam želela da osuđujem ljudske nedostatke ili ljudsko prekomerje, moja potreba je bila da razumem i umetničkim jezikom izrazim svu složenost i protivrečnosti koje čine sam život. Čovek je bačen u svet (Kjerkegor) a svi likovi su predodređeni da u životu hode, svaki svojim putem – sudbinski, po volji Zevsa – piše Puškin.
Kao stvaralac libreta, koreografije i režije baleta „Evgenije Onjegin“,, podstaknuta sam da na svoj način vodim dijalog sa likovima i idejama romana. Pokušala sam da publici predočim mogućnost razumevanja tragičnih uslovnosti koje ograničavaju svaki lik (za potpunije životno ostvarivanje) a koje se mogu se shvatiti i kao ograničenja sudbinske nužnosti u pojedinačnim karakternim ustrojstvima likova (karakter je čoveku sudbina).
Uvažavajući pravila stvaranja libreta, odlučila sam da Puškinovo delo prevedem u baletsku umetnost ne samo tumačeći lik Evgenija Onjegina, nego  uključujući sve glavne likove: Tatjanu, Lenskog, Olgu, dadilju Filipjevnu, kneza Grijenjina.
Lik Onjegina je složen i misteriozan, i ne želim i ne mogu da ga kaznim time što ću pojednostavljeno reći da je gadna njegova taština i oholost koju je izrodilo njegovo osećanje nadmoćnosti (Puškin). On živi sa iskrenim osećajem da mu pripada sve što može da poželi. On ne podnosi nikakva ograničenja, ali on je istovremeno i oličenje vrline slobode. Za njega je sloboda najveća ljudska vrednost i u svoj svojoj nesposobnosti da u nečem bude istrajan, on je dosledan u svom pravu da živi neograničavan licemernim društvenim pravilima ili obavezama koje bi mogli čoveku da nametnu ljubavni odnosi. Ne sluti kakvu će cenu morati da plati za to.
Lenski, suprotnost Onjeginova; u toj suprotnosti nalaze dodirne tačke zbog kojih je moguće prijateljstvo. Ali Lenski je bog čestitosti i dobrote ( to čak i poštuje Onjegin, hladnog i zajedljivog uma ali britke inteligencije kojom prepoznaje istinske vrednosti) i kao takav ima svoje tragično pravo zbog kojeg mora da strada.
Tatjana je simbol najčistije, vrhunske ljubavi i nesreće u isto vreme. U njenom životu, kao po traci, dok sanjari, odvijaju se događaji koji od nje ne zavise mnogo, ali od nje zavisi doslednost ili nemogućnost da izda sebe i svoje emocije ali i svoj brak sa knezom, što će je uzvisiti do tragičnog karaktera retkog sklada i lepote koji ima snage da podnese najdublju patnju.
Kao što rekoh, moja namera nije da opravdavam ili osuđujem, svako ima pravo na svoje izbore, i to je u stvaranju predstave bio moj putokaz i moja misao vodilja,  ali po mom dubokom osećanju, dođe vreme kad čovek mora da polaže neke račune, dođe neminovnost da se suoči sa svojim životnim izborima i postupcima. I da plati cenu.
Zbog toga, već u Prvom činu Prve slike, svi likovi: Tatjana koju prati dadilja Filipjevna, Olga, knez Grijenjin koji preseca Onjeginu put, Lenski; svako se od njih, u velikoj koreografskoj sceni, kreće simboličnom linijom svoje sudbine. Onjegin, usamljen i umoran, oseća strašan pritisak prošlosti, a Čovek kojeg ne poznaje odvodi ga u prošlost – pretpostavimo, da sagleda sebe na nov način. Sve su to Onjeginovi snovi, iznad je tamno nebo, ti likovi su u njemu, kao senke njegovog bića.
Druga slika
Onjeginovo raspoloženje je drugačije i tako karakteristično za njega. On ima sposobnost da istovremeno uživa u raskoši i oseća nepodnošljivu dosadu. Tu je i prvi susret sa Tatjanom i trenutna, uljudna zainteresovanost za nju, (jer ženama ne beše dano, da dugo mame njegov um) dok su njeni utisci duboko emotivni ali on ih ne prozreva. Scenski prostor odiše mirom i lepotom prirode.
Treća slika
U izuzetnom, raspoloženju, Onjegin se sreće sa Lenskim i Olgom, lepom šarmantnom sestrom Tatjaninom koja je meka i popustljiva srca i oblikotvorne ženske prirode koja od rođenja ima čula kokete  (Tatjani suprotna). U ovoj slici dominira izuzetno složeno koreografsko i dramsko tumačenje susreta Onjegina i Tatjane; njihove istine se sudaraju a snovi mimoilaze. Iako naslućuje ko je Onjegin, ona ne može bez njega. Na zatamnjenoj sceni dominira Onjeginova površna vedrina.
Četvrta slika – Scena bala.
Razdragani Lenski i vesela Olga, radoznao i dobro raspoložen Onjegin u toj sveopštoj vedroj atmosferi, po diktatu hirovite ćudi, bira Olgu za svoju partnerku u igri. To menja raspoloženje Lenskom, ponašanje prijatelja doživljava kao uvredu i izdaju. Tatjana se pita – šta to Onjegin čini? Teši očajnog Lenskog. U sukobu, Lenski odlučuje da Onjegina izazove na dvoboj. Tatjana je sleđena i nepomična.
Drugi čin, Prva slika - Dvoboj
Tatjana u potpunoj neverici prati tragediju. Iako ne želeći ovaj dvoboj, Onjegin puca posle promašaja Lenskog i ubija ga. Tatjana prilazi Onjeginu proklinjući sebe zbog ljubavi koju oseća. Olga dotrčava i pada preko Lenskog. U ovoj slici Tatjana ima veliki solo, otuđena od sebe, u izgubljenosti ne vidi više ni Onjegina, pokušava da sakrije svoja osećanja.
Druga slika – Vreme utehe
Onjegin je duboko usamljeno biće bez cilja,pred njim nema puta... dok oko njega zraci iscrtavaju simbolično, pravce kojima koračaju ličnosti - neke u paru neke same; dete koje traži pomoć niko ne primećuje. Svi imaju svoje puteve... svoja putovanja i proticanje svoga vremena. Sve to ne dotiče Onjegina, on taj metež ni ne primećuje.
Treća slika – bal kod kneza Grijenjina
Raskošni bal kod kneza Grijenjina koji sačekuje goste sa svojom prelepom ženom Tatjanom. Na bal je pozvan i Onjegin koji dolazi životno iscrpljen i umoran. Knez mu predstavlja svoju suprugu a Onjegin ostaje zaprepašćen pred njenom lepotom ali i hladnoćom.  Želi da se udalji ali ne može da se odupre potrebi da je pogledom neprekido traži. Ne, nije moguće da ona srcem pripada njemu?
Četvrta slika – Tatjanin salon
Belina scene – kao simbol čiste lepote. Okružuju je ogledala u polukrugu, ne kao simboli taštine, već kao suočavanje sa sobom, kao traženje odgovora... Dobija odgovor – uvek isti -  da onaj koga voli i zbog koga pati jeste njena prva ljubav i to se ne može promeniti, povratka nema. Ojednom, ugleda Onjeginov lik u ogledalu; on je miran, samopouzdan, prilazi joj sa osećajem da ona pripada samo njemu.  Kulmininacija je veliki duet u kojoj Onjegin i Tatjana, bolnih duša razmenjuju otvoreno misli. Onjegin je moli za oproštaj, uveren da ona nikada neće pripadati drugom. Tatjana kao po  pozivu, trči prema ogledalima, širi ruke, misli da vidi lice njenog supruga. Onjegin, bez snage, oseća beskrajnu hladnoću. Scena je sve praznija... Tatjana nestaje...  Zrak prati Onjegina koji odlazi...
Nadam se da ću se, ovom predstavom, odužiti geniju Puškina, jednom od najznačajnijih stvaralaca 19 veka, koji po mnogo čemu prevazilazi granice svoga doba i na potpuno živ i uzbudljiv način komunicira sa vremenom u kojem mi živimo.

Iz razgovora sa Lidijom Pilipenko,   zabeležila Sanja Živanović


PETAR ILjIČ ČAJKOVSKI (1840 – 1893)
U žalu za prošlošću, i nadi u budućnost, nikada zadovoljan sadašnjošću: tako prolazi moj život.
P.I. Čajkovski
Ovako je govorio najpoznatiji ruski kompozitor svih vremena, umetnik autentičnog izraza romantičarske provenijencije čija muzika i posle stotinu pedeset godina oplemenjuje dušu i inspiriše svojim vanvremenskim zvukom i melodijom. Bogata paleta harmonijskih postupaka i sjajni orkestralni kolorit glavno su obeležje njegovog   impozantnog opusa koji čini šest simfonija, jedanaest opera, tri baleta, tri klavirska koncerta i brojne muzičke kompozicije.
Neobičan put velikog umetnika počinje u ruskom gradu Votkinsku gde je rođen 1840. godine u porodici srednje klase. Ispoljavao je interesovanje za muziku u ranom detinjstvu, ali za razliku od Mocarta nije nagoveštavao veliki potencijal u ovoj oblasti. U njegovoj porodici muzici je bila posvećena posebna pažnja. Tako je, Čajkovski, još kao dečak bio opčinjen muzikom Mocarta, Rosinija, Belinija i Donicetija. Obrazovanje stiče u Pravnoj školi u Sankt Peterburgu, a u slobodno vreme uzima časove klavira. Po završetku školovanja izvesno vreme radi kao službenik. Uskoro postaje student Konzervatorijuma u Sankt Peterburgu i napušta državnu službu. Od Nikolaja Zarembe uči harmoniju i kontrpunkt, a od Antona Rubinštajna orkestraciju i kompoziciju. Izvesno vreme radi kao predavač na Konzervatorijumu, ali ga je to iscrpljivalo i dovelo do teške psihičke krize.
Privatni život čuvenog kompozitora bio je obojen velikim psihičkim slomovima, lutanjima i potrazi za istinom. Bio je prepun unutrašnjeg nemira, stalnog preispitivanja i patnje. Intovertan i veoma emotivan stvarao je dela puna ljubavi i zanosa, a pojedina su utkana u srca najmlađe publike širom sveta, poput baleta Krcko Oraščić. Ipak, njegova najznačajnija simfonijska ostvarenja obojena su najdubljim osećanjima njegove napaćene ruske duše.
Mnogo je kontroverzi pratilo život Čajkovskog. Hroničari i kritičari su ga često opisivali veoma površno. Portret njegovog života interpretiran je kao emocionalni košmar, a karakter kao morbidan, neurotičan, opsednut osećanjem krivice. Predmet mnogih rasprava i analiza je i pitanje njegove homoseksualnosti. Navodni dokazi postoje u njegovim zapisima, pismima i dnevnicima, ali, pre svega, u problematičnim i neobičnim odnosima sa ženama koji su se ogledali u nerealizovanim vezama ili kratkotrajnom, neuspešnom braku koji ga je doveo na ivicu samoubistva. Ironično, ali u braku je zvanično ostao sve do svoje smrti. Poseban deo u njegovom životu čini platonska veza sa Nadeždom fon Mek koja je bila veliki ljubitelj njegovog stvaralaštva i godinama ga je finansijski pomagala. Na njeno insistiranje, nikada se nisu sreli, a prilikom dva slučajna susreta nisu razmenili ni reč. O snazi njihovog neobičnog odnosa svedoči i hiljadu dve stotine pisama razmenjenih u periodu od 1877. do 1890. godine.
Čajkovski je kao prvi veliki ruski simfoničar pokazao poseban talenat za melodiju i orkestraciju. Posebno obeležje njegove umetnosti čini emocionalnost, odnosno odlična veza njegove muzike sa publikom. Tajna leži u ogromnom talentu kojim je uspevao da prenese radost, ljubav i tugu direktno do srca sa dirljivom iskrenošću. Vodeći je umetnik romantizma, a dela su mu obojena ruskim karakterom iako mnogo duguje tradiciji italijanske, francuske i nemačke muzike. Najruskiji od svih nas – govorio je Stravinski o Čajkovskom, ali fenomen ovog genijalnog stvaraoca leži u pravoj sintezi, upravo, tog ruskog duha i savršene tehnike zapada.
Izuzetan opis Čajkovskog dao je Boris Vladimirovič Asafjev – ruski kompozitor, pisac i muzikolog: On je bio prvi kompozitor novog ruskog tipa, potpuno profesionalizovan, koji je jasno asimilovao tradiciju simfonijskog umeća zapadne Evrope u svoj duboko originalan, lični i nacionalni stil, on je ujedinio simfonijsku misao Betovena i Šumana sa stvaralaštvom Glinke, transformisao Listova i Berliozova dostignuća na polju deskriptivno-programske muzike u dela šekspirovske inspiracije i psihološke težine.
Poslednje godine života Čajkovskog bile su veoma produktivne. U ovom periodu napisao je svoja najznačajnija dela, a njegova slava se širi van granica Rusije, širom Evrope i Amerike. Simfonije najbolje opisuju jedinstvenost i genijalnost njegovog stvaralaštva – Druga je obojena nacionalnom tradicijom, kroz Treću provejava uticaj Šumanovog entuzijazma, Četvrta ima elemente humora, a Peta je obavijena religioznim osećanjima. Poslednja, Šesta simfonija, poznatija kao Patetična ili Strasna (postoje određene nedoumice u vezi sa prevodom), nagovestila je njegov kraj. Na ovom čuvenom delu počeo je da radi u februaru 1893. godine i lično je dirigovao na prvom izvođenju, 16. oktobra iste godine. Pomešana osećanja i reakcije publike i kritike nisu mnogo uticala na njegov doživljaj da je stvorio jedno od svojih najboljih dela. Devet dana kasnije, 25. oktobra 1893. godine preminuo je od posledica kolere iako je bilo i spekulacija da je počinio samoubistvo. Šestom simfonijom, zaključio je svoj bogati opus i otišao u večnost.

Brankica Knežević


ĐORĐE PAVLOVIĆ
Rođen u Loznici 1965. Studije dirigovanja kao i poslediplomske studije završio je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Jovana Šajnovića. U operi Narodnog pozorišta radi od 1992, gde diriguje opere Slepi miš, Seviljski berberin, Trubadur, Travijata, Rigoleto, Atila, Nabuko, Don Karlos, Aida, Adrijana Lekuvrer, Boemi, Evgenije Onjegin, i baleteUspavana lepoticaUkroćena goropad, Bajadera. Sa Horom Opere, u periodu od 2000–2006, Pavlović premijerno izvodi tri obimna dela,Nebesna liturgija, Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog i Praznično večernje,Svetislava BožićaPored rada na operskom repertoaru, aktivan je i u koncertnoj delatnosti, u našoj sredini i u inostranstvu, gde je veoma zapažen i u promovisanju srpske muzike. Od nastupa u inostranstvu mogu se izdvojiti oni sa orkestrom Ukrajinskog radija na Kiev Music Fest-u, kao i sa orkestrom Oxfordphilomusica, na koncertu u Regent Hall-u u Londonu. Stalni je gost dirigent Državnog simfonijskog orkestra iz Zaporožja, sa kojim je pored velikog broja koncerata snimio i jedan CD. Od maja 2006. radi na mestu šefa dirigenta Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“, sa kojom je ostvario veliki broj koncerata i osvojio priznanje „Zlatna plaketa Kolarčeve zadužbine“ povodom 130 godina postojanja ove institucije kulture (2008), kao i „Zlatni beočug“ Kulturno prosvetne zajednice, za trajni doprinos kulturi (2009). Pripada generaciji srpskih dirigenata koji svoje duhovno i umetničko stasavanje grade na neiscrpnom izvoru nacionalne muzike dograđujući svoj repertoar delima duhovno srodnih muzičkih kultura. 

Premijerno izvođenje

Premijera 23. decembar 2017. / Velika scena

Balet u dva čina i osam slika
Libreto Lidija Pilipenko
Prema romanu A. S. Puškina
Koreografija, režija Lidija Pilipenko
Muzika P. I. Čajkovski
Dirigent Đorđe Pavlović
Kostimi Katarina Grčić Nikolić
Dekor Boris Maksimović

Premijerna podela:
Evgenije Onjegin Jovan Veselinović
Tatjana Bojana Žegarac Knežević
Lenski Igor Pastor
Olga Teodora Spasić
Knez Gremin Milan Rus
Sluga Miloš Živanović

Bal u I i II činu Tijana Šebez, Nada Stamatović, Jovana Matić, Dragana Vujičić, Iva Ignjatović, Marina Miletić, Mina Radoja, Mina Radaković, Milena Ivić, Rebeka Džekson, Tara Todić Curk, Maja Stojakov, Helena Jovanović, Tejlor Klou, Rafaele Diliđente, Sebastian Held, Miloš Živanović, Čedomir Radonjić, Balaš Loči, Marko Luci, Davide Bufone, Mario Diliđente, Frančesko Kolombo, Nikola Tomašević, Željko Grozdanović, Vladimir Panajotović
Scena bašta Margarita Čeromuhina, Jovana Nestorovska, Dejana Zlatanovski, Jovanka Zarić, Milena Ogrizović, Maja Stojakov, Tejlor Klou, Rafaele Diliđente, Miloš Živanović, Čedomir Radonjić, Sebastian Held, Marko Luci
Scena ulica Margareta Bata, Maja Varićak Antić, Ana Ivančević, Ines Ivković, Lidija Pavlović, Sanja Tomić, Verica Stanojević, Nataša Najman, Kristina Nikolovski, Božin Pavlovski, Goran Stanić, Igor Karakaš, Željko Grozdanović, Vladimir Panajotović, Dušan Milosavljević

Učestvuje Orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu
Koncertmajstor Edit Makedonska
v.d. Direktor Baleta Konstantin Kostjukov
Pomoćnik direktora Baleta Miloš Dujaković
Organizatori Brankica Knežević, Gojko Davidović
Repetitor baleta Marija Vještica
Inspicijent Brankica Pljaskić
Asistent kostimografa Aleksandra Pecić
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstori pozornice Zoran Mirić, Branko Perišić
Majstor tona Nebojša Kostić
Celokupan dekor i kostimi izrađeni su u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu
 

Galerija