IN HOC SIGNO...

U SU­SRET PRE­MI­JE­RI U OPE­RI
Apo­te­o­za hri­šćan­stvu
U isto­ri­ji Be­o­grad­ske ope­re, sa­da već bez­ma­lo sto­go­di­šnjoj, pre­mi­je­ra ope­re „In hoc sig­no...“ kom­po­zi­to­ra don Mar­ka Fri­zi­ne je pr­vi slu­čaj da je ov­da­šnjoj sce­ni na­me­nje­no svet­sko pra­i­zvo­đe­nje de­la stra­nog kom­po­zi­to­ra. Za­to su po­vo­dom ove pre­mi­je­re po­seb­no za­ni­mlji­ve okol­no­sti na­stan­ka de­la, ko­je su i za me­ne, po­sle vi­še od če­tr­de­set go­di­na umet­nič­kog ra­da sa oko 160 ostva­re­nih re­ži­ja, sa­svim no­vo is­ku­stvo. Kao re­di­telj sa naj­ve­ćim bro­jem re­ži­ja do­ma­ćih oper­skih de­la, na šta sam po­seb­no po­no­san, da­vao sam pod­sti­caj do­ma­ćem oper­skom stva­ra­la­štvu i kao li­bre­ti­sta. Do sa­da sam na­pi­sao li­bre­ta za ope­re „Ki­pić“ aka­de­mi­ka Igo­ra Ku­lje­ri­ća (Za­gre­bač­ko bi­je­na­le 1977), „Pro­me­tej“ aka­de­mi­ka Ru­dol­fa Bru­či­ja (HNK Osi­jek 1981), „Man­dra­go­la“ aka­de­mi­ka Iva­na Jev­ti­ća (Ma­dle­ni­a­num 2009) i za još ne­iz­ve­de­nu ope­ru „Ve­se­li po­po­vi ba­nat­ski“ aka­de­mi­ka De­ja­na De­spi­ća. Me­đu­tim, za raz­li­ku od ovih li­bre­ta, za ope­ru „In hoc sig­no...“ li­bre­to sam na­pi­sao bez knji­žev­nog pred­lo­ška, sa­mo po isto­ri­o­graf­skim iz­vo­ri­ma, što mi je bio po­se­ban dra­ma­tur­ški iza­zov. Rad sam za­po­čeo pri­ku­plja­njem gra­đe još 2010. Bio sam čvr­sto uve­ren da sa­mo no­va ope­ra, kao naj­in­ter­na­ci­o­nal­ni­ja po ko­mu­ni­ka­tiv­no­sti, na­pi­sa­na na ita­li­jan­skom, kao me­đu­na­rod­nom je­zi­ku ope­re, i u svom bu­du­ćem ži­vo­tu mo­že da sa­ču­va se­ća­nje na pro­sla­vu 1700. go­di­šnji­ce Mi­lan­skog edik­ta i afir­mi­še hri­šćan­ske vred­no­sti i u sva­koj bu­du­ćoj pre­zen­ta­ci­ji. Že­leo sam da se no­vom ope­rom, kao svo­je­vr­snom apo­te­o­zom hri­šćan­stvu, uve­ća, na­ža­lost ma­lo­bro­jan, oper­ski re­per­to­ar te­mat­ski po­sve­ćen zna­čaj­nim do­ga­đa­ji­ma iz isto­ri­je hri­šćan­stva. Za­to ovaj li­bre­to ni­je po­sve­ćen sa­mo ovoj go­di­šnji­ci, ni­ti se ba­vi sa­mo ži­vo­tom i vla­da­vi­nom Kon­stan­ti­na Ve­li­kog. Lik im­pe­ra­to­ra Kon­stan­ti­na či­ni naj­ve­ći deo zbi­va­nja, ome­đen ro­đe­njem pa­ga­ni­na (u pr­voj sce­ni) i ra­đa­njem hri­šća­ni­na (u po­sled­njoj sce­ni), ali su­štin­ska te­ma li­bre­ta je im­pe­ra­to­ro­vo pre­o­bra­će­nje pod pre­sud­nim uti­ca­jem nje­go­ve maj­ke Je­le­ne. Da­kle, lik Sve­te Je­le­ne i li­ko­vi svih osta­lih hri­šća­na (Hor mu­če­ni­ka, Lak­tan­ci­je, Jev­se­vi­je, kao i uho­da Va­sus) u li­bre­tu su per­so­ni­fi­ka­ci­ja sna­ge po­mo­ću ko­je je hri­šćan­stvo tri­jum­fo­va­lo nad pa­gan­stvom i po­mo­ću ko­je tra­je dve hi­lja­de go­di­ne sa­vla­đu­ju­ći „Pod ovim zna­kom“ (In hoc sig­no) sva mo­gu­ća is­ku­še­nja. Shod­no te­mi i pri­go­di za ko­ju je li­bre­to na­pi­san, pr­vo sam ga pre­dao Nje­go­voj Sve­to­sti pa­tri­jar­hu Iri­ne­ju, od ko­ga sam do­bio pa­stir­ski bla­go­slov, uz po­dr­šku de­lu o ko­jem je na saj­tu Srp­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve na­pi­sa­na oce­na „... na­da­le­ko po­znat umet­nič­ki dar g. Mi­la­di­no­vi­ća je ovu dra­ma­tič­nu pri­ču pred­sta­vio na ori­gi­na­lan na­čin“. Istog le­ta 2011, za bla­go­slov sam za­mo­lio i be­o­grad­skog nad­bi­sku­pa Mons. Sta­ni­sla­va Ho­če­va­ra ko­ji je po­nu­dio sve­srd­nu po­moć da bi de­lo ugle­da­lo sve­tla po­zor­ni­ce, a pre sve­ga u an­ga­žo­va­nju kom­po­zi­to­ra, u če­mu je na­da­lje uzeo uče­šće i Nje­go­va Ek­se­len­ci­ja Apo­stol­ski nun­ci­je gosp. An­to­ni­ni. Kao Sr­bin pra­vo­sla­vac že­leo sam, na­i­me, da mi se u na­sta­ja­nju de­la pri­dru­ži kom­po­zi­tor ka­to­lič­ke ve­re ka­ko bi­smo ta­kvim dvoj­stvom bi­li što bli­ži ra­no­hri­šćan­skom du­hu, na če­mu u li­bre­tu in­si­sti­ram upo­tre­bom i grč­kog i la­tin­skog je­zi­ka ko­ji se npr. u sce­ni Ni­kej­skog Sa­bo­ra isto­vre­me­no sme­nju­ju u hor­skom „Vje­ru­ju“ (Cre­do! – Pi­ste­uo!). Bu­du­ći da je ova­kvom li­bre­tu sva­ka­ko po­treb­na sna­žna emo­ci­o­nal­na ko­mu­ni­ka­ci­ja sa gle­da­o­ci­ma, mo­ja že­lja je bi­la da ope­ru kom­po­nu­je stvaralac či­ji je mu­zič­ki je­zik to­na­lan, a ose­ćaj za hri­šćan­sku te­mu ne­sum­nji­vo auten­ti­čan. U tom smi­slu, kao ide­a­lan autor se uka­zao Mons. Mar­ko Fri­zi­na, kom­po­zi­tor iz Ri­ma, mu­zič­ki di­rek­tor Pap­skog La­te­ran­skog ho­ra, ko­me je Apo­stol­ski nun­ci­jat iz Sr­bi­je uputio li­bre­to na eva­lu­a­ci­ju. Mons. Fri­zi­ni­ju se li­bre­to to­li­ko svi­deo da je iz­ra­zio že­lju da bi baš on kom­po­no­vao ope­ru „ako je li­bre­ti­sta sa­gla­san“. Bo­ga­ti opus sa­kral­ne mu­zi­ke Mons. Fri­zi­ne (20 ora­to­ri­ju­ma je kom­po­no­vao i iz­veo pred pa­pa­ma Jo­va­nom Pa­vlom II i Be­ne­dik­tom XVI), kao i nje­go­vo is­ku­stvo u kom­po­no­va­nju mu­zi­ke za TV se­ri­ja­le i fil­mo­ve sa re­ligijskim tema­ma (sa Be­nom Kin­gsli­jem i Ri­čar­dom Ha­ri­som u glav­nim ulo­ga­ma, na pri­mer), te nje­go­vo is­ku­stvo sa rok-mju­zi­klom „Bo­žan­stve­na ko­me­di­ja“ po Dan­teu, obe­ća­va­li su da će u „ve­li­koj fre­sci od 15 sli­ka“, ka­ko je kom­po­zi­tor na­zvao svo­ju bu­du­ću ope­ru, po­red ep­ske mo­nu­men­tal­no­sti, sva­ka sli­ka sa­dr­ža­va­ti i ko­he­rent­nu dra­ma­ti­ku. Taj do­bar pred­o­se­ćaj po­tvr­dio mi je i sklad u ko­jem smo se oko svih de­ta­lja u de­lu br­zo i la­ko do­go­va­ra­li pri­li­kom na­šeg su­sre­ta u Be­o­gra­du, kra­jem pro­le­ća pro­šle go­di­ne, upri­li­če­nog lju­ba­zno­šću Apo­stol­skog nun­ci­ja­ta i Be­o­grad­ske nad­bi­sku­pi­je. Ka­da je osno­van Od­bor za pro­sla­vu 1700. go­di­šnji­ce Mi­lan­skog edik­ta, ope­ra „In hoc sig­no...“ je, na pred­log i uz po­dr­šku i Srp­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve i Be­o­grad­ske nad­bi­sku­pi­je, uvr­šće­na u pro­gram pro­sla­ve kao za­vr­šni umet­nič­ki do­ga­đaj. Ta­da je kom­po­no­va­nje ope­re već uve­li­ko od­mi­ca­lo i za­vr­še­no je krajem ovog pro­le­ća, ka­da je Be­o­grad­ska nad­bi­sku­pi­ja ugo­vo­ri­ma pre­u­ze­la kom­po­zi­to­ro­va i mo­ja autor­ska pra­va, i an­ga­žo­va­la ma­e­stra De­ja­na Sa­vi­ća kao di­ri­gen­ta i me­ne kao re­di­te­lja pred­sta­ve, pre­da­ju­ći Ope­ri Na­rod­nog po­zo­ri­šta pro bo­no i de­lo i rad ru­ko­vo­di­la­ca pro­jek­ta. Ta­ko je kraj pro­šle i po­če­tak ove oper­ske se­zo­ne po­sve­ćen pri­pre­ma­ma pre­mi­je­re za­ka­za­ne za 8. ok­to­bar, sa re­pri­za­ma 9. i 10. ok­to­bra. Sa­da sre­đu­jem pa­žlji­vo oda­bra­ne vi­deo seg­men­te ka­ko bi bi­li u in­ter­ak­ci­ji sa scen­skim zbi­va­nji­ma. Do­vr­ša­va se po mo­jim ski­ca­ma de­kor o ko­jem se sta­ra ko­sce­no­graf Mi­raš Vuk­sa­no­vić, te­če re­a­li­za­ci­ja ko­sti­ma po na­cr­ti­ma Mi­lan­ke Ber­be­ro­vić, dok Kon­stan­tin Ko­stju­kov po­sta­vlja ko­re­o­gra­fi­ju za sce­nu ba­ha­na­li­ja u Ga­le­ri­je­voj pa­la­ti i sce­nu pa­gan­skog ven­ča­nja u Me­di­o­la­nu­mu. Dve ope­re iz ino­stran­stva su se ak­tiv­no uklju­či­le u ko­stim­sku opre­mu pro­jek­ta, Ma­ke­don­ska ope­ra iz Sko­plja i Ope­ra iz Osi­je­ka. A ja sam naj­vi­še za­o­ku­pljen scen­skim pro­ba­ma sa ho­rom i ve­li­kim so­li­stič­kim an­sam­blom ko­ji tu­ma­či oko 25 ulo­ga od ko­jih ću, zbog broj­no­sti, ov­de iz­dvo­ji­ti sa­mo dve glav­ne u tu­ma­če­nju mla­dog ba­ri­to­na Mar­ka Ka­la­ja­no­vi­ća (car Kon­stan­tin) i me­co­so­pra­na Na­ta­še Jo­vić Tri­vić (sv. Je­le­na), kao i ne­što ma­nju ulo­gu Fa­u­ste, dru­ge že­ne ca­ra Kon­stan­ti­na, u tu­ma­če­nju Su­za­ne Šu­va­ko­vić Sa­vić, uz na­po­me­nu da upe­ča­tlji­ve ulo­ge ostva­ru­ju i osta­li so­li­sti me­đu ko­ji­ma ima i pr­va­ka u ma­lim ulo­ga­ma (hva­la im!) kao i mla­dih po­la­zni­ka Oper­skog stu­di­ja. Po­seb­no mi je dra­go što kod svih njih na pro­ba­ma ose­ćam iz­u­ze­tan en­tu­zi­ja­zam i uz­bu­đe­nost su­šti­nom de­la, ta­ko da to­kom ra­da bu­de i uz­da­ha i spon­ta­nih su­za, a sve u ne­ka­kvoj po­vi­še­noj emo­ci­o­nal­no­sti i at­mos­fe­ri spo­ko­ja i bla­žen­stva. Či­ni mi se kao da se ostva­ru­je že­lja nad­bi­sku­pa Ho­če­va­ra is­ka­za­na u po­sve­ti ko­ju mi je na li­bre­tu na­pi­sao, a ko­ja gla­si: „Sla­vim Bo­ga za ovo na­dah­nu­će! Že­lim sve­tlost na­dah­nu­ća svim lju­di­ma po ovom de­lu!“ Uz pro­si­ja­va­nja me­đu iz­vo­đa­či­ma, na­dam se da će se ve­ći deo te sve­tlo­sti pre­li­va­ti i na pu­bli­ku be­o­grad­ske Ope­re. Do­bro ­do­šli pod bla­go­slo­ve­ni Znak!

De­jan Mi­la­di­no­vić

DON MARKO FRIZINA, kompozitor
Monsinjor Marko Frizina rođen je u Rimu 16. decembra 1954. godine. Pohađao je Fakultet umetnosti na Univerzitetu „La Sapienza" i diplomirao je kompoziciju na Konzervatorijumu „Santa Cecilia". Od 1978. godine Frizina je studirao teologiju na Papskom Gregorijanskom Univerzitetu i diplomirao iz Svetog Pisma na Papskom biblijskom institutu. Rukopoložen je za sveštenika 1982. godine, od kada obavlja svoju službu u Rimskoj Eparhiji. Bio je duhovni pomoćnik rimskog Papskog namesnika Bogoslovije, zatim rektor crkve Santa Marija u Montesantu. Trenutno j e rektor crkve Santa Cecilia u Trastevere. 1984. godine osnivahor Rimske Eparhije, kojim i rukovodi. Od 1991. godine Frizina je direktor Kancelarije liturgijskog Vikarijata Rima i muzički direktor Papskog Lateranskog hora. Iste godine je počeo svoju saradnju na međunarodnom projektu „Biblija" televizije RAI, kao biblijski konsultant i autor muzike. Don Marko Frizina je komponovao filmsku muziku za mnoge istorijske i versko-tematske filmove. Monsinjor Frizina je komponovao i izvodio svoje kompozicije sa horom i orkestrom pred papama Jovanom Pavlom II i Benediktom XVI. Napisao je preko 20 sakralnih oratorijuma inspirisanih kako biblijskim likovima tako i životima velikih svetitelja. Don Marko Frizina imenovan je 1997. godine za istaknutog profesora Pontifikalne Akademije Virtuoza Lepih umetnosti i Književnosti na predlog pape Jovana Pavla II. Bio je odgovoran za više važnih muzičkih događaja povodom velikog jubileja 2000. godine, kao i za Svetski dan mladih, a nedavno i za događaj RAI „Biblija - Dan i Noć", koji je imao najduži direktan TV prenos u istoriji televizije. Godine 2007. Frizina je komponovao rok operu „Bo-žanstvena komedija", prvu muzičku transpoziciju istoimenog Danteovog remek dela, koja se sa velikim uspehom izvodi na najznačajnijim pozornicama Evrope.

DEJAN MILADINOVIĆ, reditelj
Dejan Miladinović je bio prvi reditelj Opere i Drame i u dva navrata umetnički direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Bio je i umetnički savetnik za velike scenske projekte „Sava Centra" u Beogradu. Iz Novog Sada prelazi u Beograd gde je postavljen za reditelja Beogradske Opere, a zatim, na predlog i poziv celokupnog operskog ansambla, po-staje umetnički direktor. Nekoliko godina kasnije postaje umetnički direktor Opere i Teatra „Madlenianum" u Beogradu. Zatim, druti put biva postavljen za umetničkog direktora Beogradske Opere. Trenutno radi kao prvi reditelj Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Miladinović je pet godina godina bio profesor i umetnički direktor operskog pozorišta Medouz Škole Umetnosti na Južno-Metodističkom Univerzitetu u Dalasu (Teksas, SAD). Sedam godina je radio kao vanredni profesor glume i operskog studija na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a dve godine kao vanredni profesor glume i režije na Tornton Školi za Muziku na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu (Kalifornija, SAD). Potom je na poziv Narodnog pozorišta iz Beograda postao reditelj i profesor glume u operskom studiju „Borislav Popović". Do danas, Miladinović je rediteljski postavio ukupno 157 predstava, uglavnom operskih, u profesionalnim pozorištima bivše SFRJ i u inostranstvu. U poređenju sa kolegama na prostoru bivše Jugoslavije, realizovao je najveći broj praizvođenja muzičko-scenskih dela domaćih kompozitora. Pored režije bavi se i pisanjem libreta, komponovanjem muzike za dramske predstave, kreiranjem scenografija i video radovima. Dobitnik je većeg broja značajnih profesionalnih priznanja i nagrada za svoja rediteljska ostvarenja.