KARMEN

opera Žorža Bizea

O predstavi

KARMEN – MERIMEOVA, BIZEOVA I NAŠA
Reč reditelja
Opera Karmen Žorža Bizea – jedan je od najsnažnijih umetničkih izraza trijumfa strasti nad sentimentalnom ljubavlju. U odnosu na Merimeovu pripovetku, opera predstavlja moćnu poetsku nadgradnju kao plod smislenih strukturnih pomaka. Bizeov Don Hoze, čovek je koga sudbinsko određenje izvodi iz inercije svakodnevice i blede emotivne obaveznosti i uvlači u dubinu nečeg što ne poznaje – svet strasti izvan zakona. Često na scenama predstavljaju Don Hozea kao nesolidnog vojnika koji zapostavlja svoje dužnosti kako bi sledio opasnu zavodnicu. Međutim, Don Hoze počinje da živi tek kad upoznaje Karmen, ljubav se događa kao drugo rođenje, preobražavajući gotovo ektoplazmatičnu ličnost u punokrvnog čoveka. Zapažanja da on pokazuje slabosti time što ne sledi Karmen ne mogu biti prihvaćena, jer on to čini, samo ne pravolinijski, slepo do kraja. Vraća se svojoj umirućoj majci, umesto da odgovori životnom izazovu koji mu nudi Karmen: on nije slobodan čovek i zbog toga je gubi. Uvođenje lika Mikaele u operu bilo je neophodno. Ona predstavlja hrišćanstvo, porodične veze, zakonitost i sentimentalnu ljubav. Sve to je srušeno provalom strasti. Mikaela sa Don Hozeom deli muzički rečnik nežnog i intenzivnog lirizma koji je potpuna antiteza pesmama i igrama Karmen. Tokom čitave opere Bize majstorski koristi ovaj kontrast. U duetu u I činu Don Hoze i Mikaela lako nalaze muzički jezik kojim evociraju sećanja na njegovu voljenu majku. Nasuprot ovom duetu stoji duet Don Hozea i Karmen, koji je postavljen na potpuno drugačiji način. Dramska suprotstavljenost Don Hozeovog lirskog registra u ariji „La fleur que tu m’avais jetee“ i ritma tarantele koju Karmen peva u „La bas dans la montagne“ ne dozvoljava im da ostvare uravnoteženi duet. To je urađeno sa namerom, jednostavnim muzičkim sredstvima koja ukazuju na to da ličnosti ne govore isti jezik, niti dele iste vrednosti. Lik Eskamilja sledeći je značajan „dodatak“ opere priči Prospera Merimea. Eskamiljo je ovaploćenje muževnosti, Bize je to postigao sukobnim duetom u III činu. Suprotstavljajući se proslavljenom toreadoru, Don Hoze želi da potvrdi svoju strast i veštinu borca. Premda Karmen napušta Don Hozea zbog Eskamilja, to ne znači da bi trebalo porediti njihovu ljubav. Eskamiljo je spreman da čeka svoj red među onima koje Karmen bira, ne pokazujući preveliko nestrpljenje. Kada se Eskamiljo obraća Karmen u kratkom duetu u IV činu, to je isključivo da bi, suočen sa mogućom smrću, obećao da će izgovoriti njeno ime kada sledeći put ubije bika. Eskamiljo odlučno prkosi sudbini, rizikujući svoj život u svakoj borbi i taj izazov je njegova najveća strast. Trajna fascinacija i misterija Karmen leži u činjenici da nije ponuđena ni jedna psihološka smernica za duboke motive njenih akcija, ni hijerarhija njenih motiva. Karmen ni u jednom trenutku ne objašnjava sebe: ona samo naglašava svoju volju da ostane slobodna. Da li ona voli Don Hozea? Karmen to nikada ne izgovara. Svejedno, ona bira njega, bacajući mu cvet u prvom činu. Zašto? Verovatno zato što je on drugačiji od drugih muškaraca: on je čak ni ne pogleda. Sudbina je napravila svoj ulazak, iznenadan i neobičan. Karmen je nekoliko puta razočarana Don Hozeovom neodlučnošću i zbog toga ga provocira. Ali, ona je duboko zainteresovana za čoveka za koga ljubav nije igra, koji se smrtno vezuje za nju. Karmen na kraju opere izaziva i smrt, uprkos svim upozorenjima da će sresti Don Hozea. Sama činjenica da propušta svečanost na kojoj je trebalo da trijumfuje, da bi se suočila sa Don Hozeom, dovoljno govori o Karmen. Takvo provokativno ponašanje nije prerušeno samoubistvo, niti idealistički pokušaj da sublimira svoju ljubav, već nešto što je u svojoj racionalnosti apsurdno, nešto što Karmen jednostavno mora da uradi kako bi ostala svoja. Smrt Karmen radikalno je suprotna od smrti Izolde, čija blistajuća radost u smrti dolazi iz njenih mističnih verovanja u transcendenciju večne ljubavi njene. Izolda i Tristan su pasivne žrtve erosa, dok su Karmen i Don Hoze do kraja aktivni u svojoj ljubavi i smrti. Pošto je ubio nju, a ne Eskamilja – što bi na prvi pogled izgledalo racionalnije – Don Hoze ispunjava potrebu da je poseduje. Hrabro mu se suprotstavljajući, Karmen izražava svoju volju i čvrsto potvrđuje autonomiju svoje ličnosti. Ona odvažno bira ispunjenje svoje sudbine. To je upravo ono što je Niče smatrao suštinski tragičnim: suočavanje sa smrću – ne sa ciljem da se porekne život, već da se pristane na njega.

Nebojša Bradić


NEBOJŠA BRADIĆ
Rođen je 3. avgusta 1956. godine u Trsteniku. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1981. do 1996. radio je kao reditelj, umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta. U sezoni 1996/97. bio je upravnik Pozorišta „Atelje 212“. Od 1997. do 1999. upravnik je Narodnog pozorišta u Beogradu. Upravnik je i umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta od 2000–2008. godine. Ministar kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije od 7. jula 2008. do 14. marta 2011. Režirao je više od 80 predstava u srpskim, hrvatskim, bosanskim i grčkim teatrima, sa posebnim afinitetom za savremenu domaću literaturu i dramatizaciju (Prokleta avlija, Derviš i smrt, Zlatno runo, Koreni, Tvrđava, Poslednja plovidba...). Režirao je opere i mjuzikle. Osnivač je Beogradskog festivala igre i Dunav festa. Autor je drama Moj brat (Narodno pozorište Republike Srpske, 2010) i Noć u kafani „Titanik“ (Knjaževsko-srpski teatar, 2011). Autor je brojnih eseja o pozorištu i literaturi. Profesor je glume na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Predstave Nebojše Bradića su igrane u pozorištima bivših jugoslovenskih republika, u Italiji, Austriji, Mađarskoj, Engleskoj, SAD, Češkoj, Švajcarskoj, Ukrajini, Rusiji, Grčkoj, Albaniji, Turskoj.   Dobitnik je značajnih domaćih i stranih pozorišnih nagrada: prvi je dobitnik Nagrade „Nikola Peca Petrović“ za najboljeg jugoslovenskog pozorišnog menadžera; na Susretima pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ dobio je devet nagrada za režiju; nagrađen je Sterijinim nagradama za najbolju savremenu scensku adaptaciju, dramatizaciju i režiju; dobitnik je nagrada za režiju i dramatizaciju na pozorišnim festivalima u BiH (Brčko, Zenica, Doboj), kao i nagrada za najbolju režiju na JoakimInterFestu i Međunarodnom festivalu klasike u Vršcu, te Prstena sa likom Joakima Vujića. U Moskvi je dobio Nagradu „Zlatni vitez“ za režiju predstave Zlatno runo Borislava Pekića, a u Istanbulu Nagradu za dramatizaciju romana Meše Selimovića Derviš i smrt.


SRBOLjUB DINIĆ
Rođen je u Nišu 1969. Muzičku akademiju je završio u Beogradu, gde je studirao klavir i kamernu muziku. Dirigovanje je učio kod Volfganga Ota u Nemačkoj. Maestro Migel Gomez-Martinez ga je angažovao kao dirigenta u Operi u Bernu 2001. godine. Već 2004, Dinić postaje šef dirigent, a od 2007. i umetnički direktor Bernske opere. Dinić diriguje veliki broj opera, među kojima su i: Manon, Don Đovani, Čarobna frula, Otmica iz saraja, Idomeneo, I Puritani, Andre Šenije, Karmen, La Vali, Kavalerija rustikana, Mazepa, Moć sudbine, Travijata, Magbet, Nabuko, Aida, Falstaf, Rigoleto, Seviljski berberin, Medeja (Kerubimi), Bal pod maskama, Hofmanove priče, Slepi miš, Kavaljer s ružom, Holanđanin lutalica, Zaljubljen i tri narandže, Život razvratnika, itd. Sarađivao je sa značajnim orkestrima: Bernski simfonijski orkestar, Bazelski simfonijski orkestar (Švajcarska); Opera Štutgart, Virtemburška filharmonija, Minhenski simfonijski orkestar, Esenska filharmonija (Nemačka); Orkestar Valensije (Španija); Orkestar Teatra „Masimo“, Simfonijski orkestar Verone (Italija); Beogradski simfonijski orkestar, Beogradska filharmonija, Niški simfonijski orkestar (Srbija); Simfonijski orkestar Taipeja, Šangajski simfonijski orkestar, itd. Značajnije aktivnosti poslednjih godina:
2006 – Festival u Avanšezu, Švajcarska (Trubadur); u Štutgartskom pozorištu Toska, Madam Baterflaj i Norma (i tokom 2007. i 2008)
2007 – Verdijev Rekvijem, Niš; serija gala koncerata u Švajcarskoj i Italiji, sa Agnes Balcom i sa Virtemberškom filharmonijom i Minhenskim simfonijskim orkestrom
2008 – serija gala koncerata (turneja po Aziji), sa Salvatoreom Lićitrom
2009 – Belinijevi I Puritani na Festivalu u Savonlini (Finska); u Bernskoj operi Boemi (29. septembra, direktan prenos na kanalu SF1), Evgenije Onjegin i Karmelićanski razgovori; serija gala koncerata sa Ramonom Vargasom u Švajcarskoj i Nemačkoj sa Virtemberškom filharmonijom; dobrotvorni koncert u Bernu, sa Noemi Nadelman i Bernskim simfonijskim orkestrom
2010 – Aida „na otvorenom“; Karmina Burana u Pozorištu „Masimo“ u Palermu
2011 – Toska na Festivalu u Savonlini (Finska); Finale Takmičenja operskih pevača na Festivalu opere u Savonlini; Đokonda u Pozorištu „Masimo“ u Palermu; Holanđanin lutalica i Život razvratnika u Bernskoj operi
2012 – Evgenije Onjegin u Aalto-Musiktheater u Esenu; Lučija od Lamermura u Bernskoj operi; trenutno priprema premijeru Karmen u Narodnom pozorištu u Beogradu (mart) i Jenufu u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu (april).  
 

Premijerno izvođenje

Premijere 24, 25. marta i 7. aprila 2012. / Velika scena

opera u četiri čina
Libreto, po noveli P. Merimea sastavili Mejak i Alevi
Pauza posle drugog čina
Reditelj Nebojša Bradić k.g.
Dirigenti Srboljub Dinić k.g., Zorica Mitev Vojnović, Ana Zorana Brajović
Scenograf Geroslav Zarić
Kostimograf Katarina Grčić Nikolić
Koreograf Emilia Jovanović
Šef hora Đorđe Stanković
Lektor za francuski jezik Gorjana Ilić
Asistent reditelja Aleksandar Nikolić
Asistent scenografa Vladislava Kanington
Asistent kostimografa Tina Leposavić

Premijerna podela:

Karmen Dragana Del Monako / Aleksandra Angelov / Jadranka Jovanović
Don Hoze, narednik Hon Li / Janko Sinadinović
Eskamiljo, toreador Miodrag D. Jovanović / Nebojša Babić / Aleksandar Stamatović
Zuniga, poručnik Dragoljub Bajić / Vuk Matić / Mihailo Šljivić
Morales, narednik Vuk Zekić / Vladimir Andrić
Mikaela, devojka sa sela Suzana Šuvaković Savić / Sofija Pižurica / Ivana Petrović k.g.
Fraskita, Ciganka Ivanka Raković Krstonošić / Biljana Soldo / Svetlana Bojčević Cicović / Marija Mitić
Mercedes, Ciganka Iva Profaca / Ljubica Vraneš / Željka Zdjelar
Dankairo, krijumčar Pavle Žarkov / Ljubodrag Begović
Remendado, krijumčar Darko Đorđević / Danilo Stošić
Cigančica Nina Rakić
Manuelita, devojka Mirela Čubra
Lilas Pastja, krčmar Dejan Vasiljević
Prodavačica cveća Neda Božić Pivarski
Solisti baleta Olga Olćan / Sanja Ninković, Igor Pastor / Balit Raušer
Vojnici, deca, radnici fabrike cigareta, Cigani i Ciganke, krijumčari, narod

Događa se u Sevilji i okolini
ORKESTAR, HOR I BALETSKI ANSAMBL NARODNOG POZORIŠTA
Koncertmajstori Edit Makedonska / Vesna Jansens
Dečiji hor „Horislavci“, pod muzičkim vođstvom Draška Jankovića i Aleksandre Stanković
Binsku muziku vodi Đorđe Stanković
Muzički saradnici: Srđan Jaraković, Nevena Živković, Nada Matijević, Ivan Jovanović, Tatjana Ščerbak Pređa
Inspicijenti:  Branislava Pljaskić, Ana Milićević, Mirjana Goločevac
Sufleri: Silvija Pec, Biljana Manojlović
Organizatori: Maša Milanović Minić, Snježana Vujasinović Đorđević, Ivana Čavlina*, Filip Dukanić*
*studenti Akademije umetnosti u Beogradu na praksi
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Perica Ćurković
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.

 

Galerija