KAVALERIJA RUSTIKANA

opera Pjetra Maskanjija

O predstavi

STO GODINA KAVALERIJE RUSTIKANE NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Kavalerija rustikana, jednočina opera anonimnog dirigenta gradske bande u Ćerinoli, na libreto Đovanija Tarđoni-Tocetija i Guida Menašija, pobedivši na jednom konkursu doživljava svoju praizvedbu u Rimu, 17. maja 1890 (po novom kalednaru) i postiže nezapamćen uspeh. Bukvalno preko noći donosi svom tvorcu, Pjetru Maskanjiju, slavu čiji sjaj neće izbledeti do kraja njegovog života, iako je po mnogima to, njegovo prvo delo, ostalo i najbolje. Pojavivši se kao „prava opera u pravom momentu”, ona dolazi u trenutku prezasićenosti tradicionalnim modelom italijanske opere, donosi istinitu priču iz naroda, o sicilijanskim seljacima, „pravu” i ”uverljivu”, i tako utire put novom pravcu u operskom stvaralaštvu– verizmu. Sa tonovima ovog dela beogradska muzička publika se susrela svega godinu i po dana posle rimske premijere, već 23. novambra 1891, na koncertu održanom povodom obeležavanja stogodišnjice smrti V.A.Mocarta. Tada je češko zabavno društvo „Lumir” izvelo Intermeco u preradi za klavir, harmonijum i gudački kvartet. Ubrzo potom, 8. marta 1892. isti deo Maskanjijeve partiture začuo se i sa scene kod spomenika Kneza Mihaila: na koncertu priređenom u korist Grka postradalih u zemljotresu na ostrvu Zante,  ovog puta u izvođenju pozorišnog orkestra. Tokom sledećih godina, ista numera kao i Sičilijana, Uvertira, Romansa Santuce, Velika fantazija, Lolina pesma i drugi delovi Kavalerije izvođeni su u Narodnom pozorištu u okviru koncerata ili kao međuigre između činova i između kraćih komada. Čitavu operu, koja je u to vreme već „harala” svim evropskim i mnogim američkim scenama, postigavši neponovljiv, rekordni međunarodni uspeh, jedna italijanska operska trupa prikazala je Beograđanima u okviru celomesečnog gostovanja u kafani „Kod Hajduk Veljka”, 26. novembra i 28. decembra 1895. Pre sto godina, tzv. „muzička grana” Narodnog pozorišta čini veliki napor i za svega nešto manje od mesec dana priprema, uspeva da premijerno izvede Kavaleriju rustikanu 23. novembra 1906 (uz dramu u jednom činu Kremonski svirač autora Fransoa Kope). Treba pomenuti da je orkestar brojao svega 26, a hor 10 članova, tako da je u horskim scenama u crkvi nastupao i hor Pevačkog društva „Stanković”. Prema istraživanjima Slobodana Turlakova, dirigovao je Dragutin Pokorni, režirao Svetislav Dinulović, a libreto je preveo Milan Dimović. Uprava je, u nameri da ozbiljno postavi osnove novoj scenskoj umetnosti – operi, bila vrlo ambiciozna: načinjene su nove dekoracije, sicilijanski drum sa kapelom, koje je veoma uverljivo doneo Brana Cvetković, a i kostimi su bili novi, što je u to vreme bio zaista redak događaj. Mladu seljanku Santucu je tumačila Ema Majetinska, mladog seljaka Turidua Stanislav Orželski, njegovu majku Lučiju Ljubica Stanojević, „taljigaša” Alfija Raja Pavlović a njegovu ženu, Lolu, Zorka Todosić. Rok za pripremu predstave bio je prekratak i za iskusni, kompletan ansambl, a nekmoli za naš tadašnji. Premor je učinio svoje, i Majetinska je premijeru pevala sasvim promukla, a iscrpljenost se osećala i kod ostalih učesnika. Kritika, i inače veoma stroga, jednim delom je već unapred bila rešena da novi potez uprave dočeka „na nož”, iz političkih razloga, a i zato što su neki, u nameri da spreče prodor operete u naš repertoar, bili protiv svih muzičkih predstava. Pa ipak, može se zaključiti da je premijera ispunila svoj zadatak – izvedena je prva „ozbiljna” opera sa međunarodnom reputacijom, kvaliteta primerenog uslovima: orkestar je bio slab, manje uloge pogrešno podeljene, ali horovi i Oržeski su bili veoma dobri, a Majetinska je uprkos promuklosti pokazala da ima glumačke, ali i glasovne preduslove da u potonjim predstavama opravda svoju Santucu (što je i učinila); publika je Kavaleriju, a sa njom i operu uopšte, prihvatila oduševljeno. U toku 1906/07. i 1907/08. predstava je odigrana 12 puta, što je najveći broj izvođenja jednog naslova u te dve sezone. Pomenimo i da su za to vreme veoma uspešno Santucu zaigrale i Sofja Sedmakova i Draga Spasić, kao i da je Brana Cvetković, glumac, slikar, pisac, pevač... scenograf Kavalerije, za svoj „Orfeum” napisao i sa urnebesnim uspehom izvodio parodiju na Maskanjijevu operu, Ariljeriju rustikanu, čija premijera je bila već 1. decembra 1906. Posle pauze uslovljene Prvim svetskim ratom i posle zvaničnog osnivanja Opere Narodnog pozorišta, Kavalerija je bila prva predstava vraćena na repertoar (prethodile su joj premijere Madam Baterflaj i Evgenije Onjegin). Premijera je bila 26. maja 1920 (uz Bizeovu Đamile), pod dirigentskom palicom Stevana Hristića, u režiji Vojislava Vojina Turinskog. Gošća, Jelica Hristić, pevala je rolu Santuce, Stepnjevski, takođe gost, tumačio je lik Turidua, Rudolf Fejfar je bio Aflio, Evgenija Pinterović majka Lučija, a gospođica Jocićeva Lola. Ovog puta kritika je veoma blagonaklona: orkestar je bio odličan, kao i protagonisti, osim što scenski neiskusna Hristićeva „često gleda u palicu kapelnikovu”. Kasnije recenzije potvrđuju da je ova pevačica i glumački savladala zahtevni lik Santuce. Draga Spasić, tada već primadona beogradske operske scene, proslavila je 14. maja 1923. dvadesetpetogodišnjicu svog umetničkog rada ulogom mlade seljanke u Kavaleriji, a u čast jubilarke u horu su zapevali solisti i prvaci. Godinu dana kasnije, 11. marta 1925. predstava je, pred preseljenje u novu, obnovljenu zgradu na Trgu dobila novu scenografiju, a režijski ju je osvežio i prilagodio većoj sceni Teofan Pavlovski. Posle usavršavanja u Italiji, Jelica Hristić je, ponovo kao gost, pobrala lovorike od strane i kritike i publike. Njen partner, Narcis Gukasov, doneo je glumački odličnog ali glasovno sasvim nezadovoljavajućeg Turidua, dok su novi bariton Aleksandar Balaban kao Alfio, Stefanija Polič kao Lola i Evgenija Pinterović, već dokazana Lučija, kao i orkestar pod vođstvom Hristića pozitivno ocenjeni. Mihailo Karakaš je Kavaleriju obnovio 25. maja 1934. Dirigent je bio Alfred Podres, a solističku podelu su činili Ljubica Ljubičić (Santuca), Krsta Ivić (Turidu), Milan Pihler (Alfio), Anita Gorska (Lučija) i Melanija Bugarinović (Lola). Kritika je pozdravila debi mlade Ljubičićeve. Iz ovog perioda, između dva velika rata, sa naše scene su se čule još dve izvanredne Santuce – Marija Žaludova i Zinka Kunc, a Kavalerija rustikana je odigrana ukupno 60 puta.U drugoj sezoni u oslobođenom Beogradu, Opera Narodnog pozorišta priprema novu postavku najbolje i najpopularnije Maskanjijeve opere. Premijera je bila 19. januara 1946, u režiji Branka Pomorišca. Pevan je i dalje prevod Milana Dimovića, za dirigentrskim pultom je bio Davorin Županić, horove je spremio Milan Bajšanski, a predstava je igrana u kostimima Milice Babić Jovanović. U oskudnim posleratnim godinama često nema imena scenografa na plakatu, pa je i sa ovom operom takav slučaj. Svakako je korišćen dekor iz fundusa, verovatno sa nekim manjim prilagođenjima. Nastupla je gošća, veliki dramski sopran, vrhunska Santuca, Zdenka Zikova. Ulogu Alfija je takođe tumačio gost, Jovan Stefanović, Lolu je igrala Branka Đorđević, a u ulogama Turidua i Lučije pojavili su se raniji uspešni tumači, Krsta Ivić i Evgenija Pinterović. Ovog puta, predstava je na premijeri igrana uz jednočini balet Šeherezada Nikolaja Rimskog Korsakova, da bi potom činila celovečernji program uz balet Polovecki logor i operu Pajaci... Kavalerija rustikana je u režiji Branka Pomorišca igrana svega dve sezone, ukupno 21 put. Iako je najavljena kao obnova, po današnjim merilima Maskanjijeva Kavalerija od 28. aprila 1952. svakako se može tretirati kao nova premijera. Pre svega zato što predstava ima novog reditelja – Mladena Sabljića. Na plakatu piše da je predstavu scenografski obnovio Stanislav Staša Beložanski, dok je kostime obnovila Mira Trifunović. Ponovo je igrano u prevodu Milana Dimovića, a dirigovao je Dušan Miladinović. Zdenka Zikova je i ovog puta bila Santuca, sada kao član ansambla. Milica Miladinović je tumačila lik Alfijeve žene Lole, Aleksandar Marinković mladog seljaka Turidua, Nikola Cvejić kočijaša Alfija, a Evgenija Pinterović je i dalje bila majka Lučija. U predstavi je učestvovao i hor CDJNA. Posle Kavalerije te večeri je igran balet Krešimira Baranovića Licitarsko srce. Neke uloge su spremane u alternaciji, tako da je već dva dana kasnije, na prvoj reprizi, 30. aprila, u ulozi Santuce nastupila Ljubica Ljubičić, u ulozi Turidua gost, Boris Marinov, dok je na drugoj reprizi ulogu Lole pevala Biserka Cvejić. U daljem toku igranja, ponovo je izvođena uz Pajace i druge kratke opere. Sabljićeva postavka Kavalerije je imala čudan scenski vek – u prve dve sezone je igrana deset puta, zatim je posle jedne sezone pauze odigrana još pet puta. Usledila je pauza od sedam sezona, da bi 1962/63. bila izvedena 4 puta, sledeće opet nije igrana, i najzad, u poslednjoj sezoni svog trajanja, 1964/65. doživela 4 još reprize, što čini zbir od 23 predstave.Kavalerija rustikana u režiji Borislava Popovića, imala je dve premijere, 19. i 24. decembra 1977, u dve solističke podele. Obe večeri premijerno je igran i uobičajeni Kavalerijin „partner”, Leonkavalovi Pajaci, ali po zamisli reditelja, redosledom obrnutim od uoičajenog – prvo su igrani Pajaci. Autorski tim koji je ostvario oba komada bio je isti: pored reditelja Popovića, činili su ga maestro Bogdan Babić, scenograf Petar Pašić i kostimograf Ljiljana Dragović. Kritičari nisu pozdravili rediteljske inovacije u postavci. Kad je reč o likovnoj komponenti predstave, sud kritike se razlikuje do suprotnosti: dekor sa slilizovanim antičkim stubovima nekima je neprimeren libretu, dok su ga drugi tumačili kao „ostatke grčkih osvajanja Sicilije”, uz napomenu da veoma uspešno funkcioniše u obe opere; kostime koje jedni vide kao „uparađene i nacifrane”, drugi prepoznaju kao stilski autentične i date u lokalnom koloritu. Ali u jednom se muzički stručnjaci slažu – glavni oslonac i kvalitet predstava je našla u protagonistima. Na prvoj premijeri Santucu je tumačila Milka Stojanović „velikim rasponima svoga prekrasnog madodramskog soprana, muzikalnošću interpretacije i decentnom glumom”. Slavka Popović je kao Santuca imala znatno manje uspeha. Iako na plakatima stoji da je prve večeri partituru Turidua pevao Zvonimir Krnetić, a druge Stojan Gančev, iz evidencije dramaturga Opere, kao i kritika i drugih novinskih napisa vidimo da je 24. decemra u toku izvođenja Pajaca (u kojima je te večeri premijerno pevao ulogu Kanija), Krnetić doznao da odmah posle pauze mora da peva i Turidua. Ovaj svojevrsni podvig je, prema ocenama kritike, izveo besprekorno, učinivši da, uz orkestar, bude junak obe premijerske večeri, donevši svog Turidua vokalno sveže, poletno, sigurno, a rastanak s majkom načinivši kulminacijom predstave. U ulozi Alfija Vladeta Dimitrijević je bio „glasovno svež i neposredan”, a Dušan Popović „snažan i odlučan”. Plakat prve premijere govori da je te večeri ulogu Lučije tumačila Tatjana Slastjenko, ali zahvaljujući pomenutim izvorima znamo da je obe večeri pevala gošća Jelena Ječmenica, za koju kritika beleži da je bila „izvanredna” Lučija. Olga Milošević je u obe podele bila Lola – „šarmantna i zavodljiva”. Hor je, usled slabog tenorskog i sopranskog korpusa, bio neujednačen. Predstava je doživela jednu obnovu, 15. juna 1985. Autori su ostali isti, samo je dirigent sada bio Nikolaj Žličar. Kao i na premijeri pre odam godina, protagonisti su bili Milka Stojanović (Santuca) i Zvonimir Krnetić (Turidu). U ulozi Lučije sada je nastupila Ljubica Živković, Dušan Janković je tumačio ulogu Alfija, a Dubravka Zubović je igrala Lolu. Ova obnova dobila je znatno veći publicitet nego što to obično biva, jer je igrana uz jednočinu operu Alisa kompozitora, reditelja i direktora Tršćanske opere, Rafaela de Banfilda, koja je te večeri doživela jugoslovensku praizvedbu u režiji Mladena Sabljića. Ulogom Santuce Radmila Bakočević je proslavila 25 godina umetničkog rada, 21. novembra 1980, uz gosta, Ruđera Orofina u ulozi Turidua. U ovoj Popovićevoj postavci Kavalerija je igrana do 1988. godine. Pored beogradske i zemunske, videla ju je i publika u Ćupriji, Šapcu, Svetozarevu, Valjevu, Požarevcu, Zaječaru, Čačku i Nišu, u ukupno 39 izvođenja. Ponovo u režiji Borislava Popovića, Kavalerija rustikana je svoju poslednju premijeru u XX veku na sceni Narodnog pozorišta imala 27. novembra 1993. Prvi put libreto je pevan u originalu, na italijanskom jeziku (osim hora koji je i dalje pevao prevod Milana Dimovića), i prvi put ova opera je na premijeri izvedena kao samostalni program, a tako će se igrati tokom čitavog svog veka, do kraja prošle sezone (i ranije se, nekoliko puta, desilo da Kavalerija bude sama na repertoaru, ali nikad na premijeri). I ponovo rediteljske intervencije, od pauze ubačene u krako i kompaktno muzičko štivo posle koje se izvodi Intermeco, do mizanscenskih rešenja, nisu naišle na odobravanje nekih recenzenata, dok su drugi isticali njegov udeo u analizi likova i situacija, kvalitetnom radu sa pevačima, uspešnom razbijanju tradicionalne statičnosti hora i njegove isključenosti iz osnovnog toka radnje, a predstavu proglasili „praznikom za oči i uši”. Realistični dekor Milutina Ilića i dopadljivi kostimi Ljiljane Dragović naišli su na odobravanje. Iskusni Oskar Danon je predstavu vodio „odlično”, orkestar je bio pouzdana osnova predstave, uz povremene „snažne dinamične efekte”, hor je bio „upečatljiv”, naročito muški deo. Protagonisti, Jadranka Jovanović u ulozi Santuce i Nikola Kitanovski kao Turidu, jednoglasno su ocenjeni superlativima. Jovanovićka je hvale zaslužila koliko pevačkim, toliko i glumačkim kvalitetima, u potpunosti opravdavši svoj „izlet u fah dramskog soprana”. Kitanovski je ovacije publike zaslužio „milozvučnim tembrom, nalik na najlepše tenorske glasove prošlosti” i južnjačkim temperamentom. Dubravka Mihaljević je ulogu Lučije pevala sigurno, sa izuzetno jasnom dikcijom, mlada Milena Kitić je u nevelikoj ulozi Lole osvojila i kritiku i publiku šarmom i baršunastim, dobro postavljenim glasom. Jovan Radaković je, po opštem mišljenju, ulogu Alfija prerano dobio. I ovog puta neke uloge su spremane u duploj podeli. Na prvoj reprizi, 29. novembra, i Jasmina Radanović kao Santuca i Slavoljub Kocić kao Turidu ostali su u senci prve podele, dok je Olga Savović bila „sasvim dobra” Lola. Uprkos brojnim zamerkama stručnih ocenjivača posle premijere, ova postavka Kavalerije je ostala na repertoaru punih dvanaest sezona, i odigrana je ukupno 45 puta, pred preko 15000 gledalaca, potvrđujući da se velika popoularnost ovog Maskanjijevog debitantskog komada prenela i u novi vek i milenijum.

Jelica Stevanović


PJETRO MASKANjI
(Mascagni, Pietro, 1863—1945), italijanski kompozitor i dirigent, rođ. u Livornu, u porodici pekara. Po očevoj želji trebalo je da postane advokat. Međutim, potajno uči klavir u školi „Luiđi Kerubini" (Cherubini) i povremeno odlazi u Scholu cantorum. Kasnije prelazi na Milanski konzervatorijum, ali ne mogavši da podnese strogi akademizam ove škole, prekida studije i pridružuje se jednoj putujućoj operskoj trupi, lutajući godinama po Italiji. U Cerinjoli se zaustavlja, 1885, gde je imenovan za gradskog dirigenta. Na konkurs izdavača Sonkonja (Soncogno), 1889, šalje svoju operu Kavalerija rustikana i dobija prvu nagradu.  Delo je napisano po libertu Đ. Vergija (Vergio) i predstavlja potpuno formiran oblik verističke opere. Uspeh dela nije bio slučajan. Zasićena romantičnim i pseudoromantičnim operskim radnjama i muzikom, italijanska publika je dugo čekala da u svom pozorištu vidi život onakav kakav jeste, radnju blisku i razumljivu narodu. Umesto polubogova i aristokrata, Maskanji na scenu dovodi obične ljude, a izobličene strasti zamenjuje dubokim osećanjem humanosti. Svojim delima je najavio dolazak Leonkavala i Pučinija, tražeći od liberta, muzike i izvođača realizam i jednostavnost. U tome je njegova istorijska zasluga. Na samom početku umetničke karijere Kavalerija mu je donela slavu; postaje direktor Rosinijevog muzičkog liceja u Pezaru, a zatim i direktor Nacionalne muzičke škole u Rimu. Njegovo dalje stvaralaštvo, nažalost, nikad više nije dostiglo raniju visinu. Ostalih 13 opera, napisanih pod uticajem zapadnoevropskog moder­nizma, nije se održalo na scenama operskih pozorišta. Značajna je još opera Iris, naročito po harmonskom izrazu. To je prvo delo u kojem se jedan Evropljanin inspiriše životom u dalekom Japanu. Čak ni njegova komična opera Le Maschere, koja je trijumfalnim prvim izvođenjem najavila renesansu Maskanjijeve popularnosti, nije mo­gla da odoli kritici vremena. Više uspeha doživljava kao dirigent, interpretirajući naročito uspešno dela Dvoržaka i Čajkovskog.

Premijerno izvođenje

Premijera,  21. januar 2006. / Velika scena

Opera u jednom činu
Libreto prema Vergiju napisali Tađoni-Toceti i Menaski
Premijera u Rimu, 17. maja 1895
Režiju  Ivana Stefanutija preneo Mateo Maconi
Scenograf Ivan Stefanuti
Kostimograf Ivan Stefanuti
Dizajn svetla Robert Griti
Dirigent Andrija Pavlič (Koprodukcija sa Tetrom Pergolezi iz Jezija, Italija)

Premijerna podela:

Santuca Jadranka Jovanović / Aleksandra Angelov
Turidu Nikola Kitanovski / Janko Sinadinović / Dušan Plazinić
Lučija, njegova majka Dubravka Filipović / Dragana Stanković
Alfio, kočijaš Miodrag D. Jovanović / Aleksandar Stamatović
Lola, njegova žena Željka Zdjelar / Jelena Štulić

Ostali: seljanke, seljaci
Radnja se odvija u selu na Siciliji, krajem 19. veka
Učestvuju Orkestar i Hor Opere Narodnog pozorišta
Koncermajstor Vesna Jovanović
Pomoćnik reditelja Ivana Dragutinović
Asistent reditelja Dejan Filipović
Asistent dirigenta Đorđe Stanković
Korepetitori Nevena Živković, Srđan Jaraković, Nada Matijević
Inspicijenti Branislava Pljaskić Ristić, Dejan Filipović
Sufleri Biljana Manojlović, Silvija Pec
Majstor pozornice Dimitrije Radinović
Asistent na prenošenju svetla Srđan Mićević
Masku preneo na scenu Narodnog pozorišta Dragoljub Jeremić
Vajar Dušan Budimlija
Rekvizita Dejan Janković
Asistent kostimografa Nevenka Milosavljević
Muška i ženska garderoba Jugoslav Purić, Vera Mekić
Pod rukovodstvom D.Ognjenović, D.Drinić, B.Zarića, Ž.Lukića, M.Rakića, Ž.Rudića
Kostim i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta.

Galerija