KOŠTANA

opera Petra Konjovića

O predstavi

PETAR KONjOVIĆ
Srpski kompozitor Petar Konjović (1883-1970) bio je reditelj, pisac i prevodilac operskih libreta, teatrolog, muzikolog i pedagog, baveći se u mlađim godinama takođe horskim i orkestarskim dirigovanjem. Rođen je u Bačkoj, u Čurugu, tadašnjoj Austrougarskoj. Posle završene osnovne škole u rodnom mestu, srednje obrazovanje stiče u Srpskoj Pravoslavnoj Velikoj gimnaziji u Novom Sadu i u somborskoj Učiteljskoj školi. Pored muzikalnih roditelja (otac Pavle je bio učitelj) uputio se u muziku koju će praktikovati u gimnaziji, uz profesore Jovana Grčića i Tihomira Ostojića, i kasnije u Učiteljskoj školi, na đačkim besedama i priredbama kao horski pevač i dirigent, iskazujući se kao kompozitor-samouk. Pod utiskom Veberove opere Čarobni strelac, koju je izvelo SNP iz Novog Sada na gostovanju u Somboru 1900. godine, Konjović nabacuje skice za operu Ženidba Miloša Obilića, prema tekstu Dragutina Ilića. Na osnovu rukopisa svog operskog „prvenca“ bude primljen na drugu godinu kompozicije muzičkog konzervatorijuma u Pragu 1904. godine. Kao vanredni student pohađa istovremeno dva semestra estetike i filozofije na Karlovom univerzitetu. Koncipira novu operu Knez od Zete po drami Maksim Crnojević Laze Kostića. Završava konzervatorijum sa diplomskim radom 1804 (Serbia liberata), orkestarskom kompozicijom, posvećenoj Prvom srpskom ustanku.  Po povratku iz Praga dela u Novom sadu, kao kompozitor i učesnik kulturnih događaja, sarađujući u dnevnim i stručnim listovima. Pripadao je krugovima intelektualaca, koje su stvorili Grčić i Ostojić, prateći muzički i pozorišni život Vojvodine, posebno rad Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Na poziv Stevana Mokranjca odlazi u Beograd za nastavnika u muzičkoj školi. Nove planove i stremljenja prekida Veliki rat, te se Konjović sklanja sa porodicom u Zemun. Preko uticajnih pozorišnih i muzičkih krugova u Zagrebu, uspeva da priredi autorski koncert i da u zagrebačkoj operi dočeka 1917. premijeru Ženidbe Miloša Obilića sa novim naslovom: Vilin veo. Sa Splićaninom Milanom Obuljenom učestvuje u osnivanju muzičke izdavačke firme Edition Slave u Beču. Klavirski izvod Vilinog vela je prvo delo koje je objavilo Obuljenovo preduzeće. Posle rata su Konjoviću otvorena vrata čelnih kulturnih institucija i u Novom Sadu (upravnik pozorišta) i u Beogradu (referent za muziku u Ministarstvu prosvete), isto tako u Zagrebu, za koji će se opredeliti pošto ga je upravnik Hrvatskog narodnog kazališta Julije Benešić pozvao da vodi operu. U toku direktorovanja 1921-1926, Konjović insistira na domaćem kao i na slovenskom repertoaru, organizuje gostovanja svog ansambla u Jugoslaviji, nastavlja rad na operama Knez od Zete i Koštana, koje je započeo za vreme rata, sarađuje u hrvatskim časopisima, bavi se dirigovanjem opera, režijom i prevođenjem operskih tekstova. Bez obzira na zasluge i Benešićevu podršku usled narastajućeg šovinizma prinuđen je da napusti zagrebačku operu. Ministarstvo ga postavlja za pozorišnog upravnika u Osijeku 1927-1931, potom, 1931-1934, za upravnika zagrebačkog Kazališta (odakle je već jednom otišao kao operski direktor), da bi oba teatra spasao novčanog kolapsa. Obavivši uspešno svoje finansijske i organizatorske zadatke, Konjović kao Srbin ipak ne može dalje opstati na čelu nacionalne ustanove u Zagrebu. Stavljen na raspolaganje Ministarstvu prosvete, stvara dalje na polju instrumentalne i vokalne muzike. Za sobom ima premijere Ženidbe Miloševe u Beogradu (1923), u Zagrebu (1925) i Ljubljani (1927), Kneza od Zete u Beogradu (1929) i Koštane u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani (1931). Postavke Koštane u Brnu (1932). i Pragu (1935). donose nova priznanja. Izabran je 1938. godine za inostranog člana Češke akademije nauka. Prelazi u Beograd 1939. godine, kada je pozvan za profesora i rektora Muzičke akademije (do 1943. godine). Počinje rad na operi Otadžbina po drami Smrt Majke Jugovića Iva Vojnovića. Ratne godine provodi povučeno kao kompozitor i pedagog. Posle Drugog svetskog rata nastavlja sa profesurom, s tim što je 1945. ponovo izabran za rektora Muzičke akademije. 1946. je postao redovni član Srpske akademije nauka, u čijem sastavu osniva 1947. Muzikološki institut. Komponuje operu Seljaci po komadu Đido Veselinovića-Brzaka. Premijera je u Beogradu 1952. godine. Nadalje piše knjigu o Miloju Milojeviću (1954) i Stevanu Mokranjcu (1956). Završava operu-svečani posvetni prikaz Otadžbina 1960. Iste godine Opera Narodnog pozorišta na svom gostovanju u Varšavi izvodi Koštanu. Godine. 1963. kompozitora proglašavaju za počasnog člana Matice srpske. Petar Konjović je preminuo je u svom domu 1, oktobra 1970. Premijera monumentalne opere Otadžbina je održana u Beogradu 1983. godine u čast stogodišnjice kompozitorovog rođenja. Njegove solo pesme i obrade narodnih pesama kao i kamerna sa orkestarskom muzikom čine i u današnje vreme repertoar mnogih instrumentalista i koncertnih pevača u našoj zemlji.
U Beogradu, jedna od muzičkih škola nosi ime Petar Konjović.
Nadežda Mosusova, 24. maj 2019 


O ŽALU ZA MLADOST Petra Konjovića 
Sa Koštanom nije u pitanju samo jubilarna proslava Narodnog pozorišta i srpsko muzičko-scensko delo koje nas reprezentuje, već i činjenica što sa ovom operom idemo u susret obeležavanju pedesete godišnjice smrti njenog autora Petra Konjovića (1883-1970). Rad na Koštani započeo je kompozitor za vreme Velikog rata. Nosilo ga je oduševljenje Stankovićevim komadom i stimulisali susreti sa primadonom Majom Stroci u Zagrebu, kojoj je bila namenjena naslovna uloga opere u nastajanju. Dovršena posle izvođenja Ženidbe Miloševe i Kneza od Zete, Koštana je imala u 1931. godini tri premijere na glavnim jugoslovenskim scenama, u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. To je bila prva verzija opere u pet slika, komponovana 1916-1928. Iako glavni prestonički muzički kritičar Miloje Milojević uznosi novo Konjovićevo delo, srpska kulturna javnost je pomalo u nedoumici zbog kultnog Borinog komada koji se preobratio u operu. Može se reći da je Koštana više uspeha imala preko Save nego u Beogradu jer u Zagrebu i Ljubljani nisu bili opterećeni Stankovićevom dramom, koja je po Konjoviću, visprenom pozorišnom čoveku, imala suštinske nedostatke. Mogli su Hrvati i Slovenci, a potom i Česi (i izvođači i publika) nemati afiniteta prema njenom sadržaju, odnosno sižeu opere, ali ih je ponela muzika, naročito u Brnu i u Pragu, 1932 i 1935. godine, gde se za Konjovićevu operu naročito založio dirigent Zdenjek Halabala. Nedostatke u verbalnoj drami hteo je kompozitor da pokrije preradom kojom lik Koštane izbija u prvi plan. Tako je nastala druga verzija u šest slika, sazdana 1935-1939. i izvedena u Beogradu 1940. godine, sa obnovama 1950. i 1959. godine. Književna i muzička javnost nije prihvatila slobodu dodavanje nove slike Stankovićevom sižeu, odnosno operi, čiji je libretista u oba slučaja bio kompozitor, ali je delo u takvom vidu opstalo. Autor je imao svoje argumente: scensku logiku, a ne vernost književnom delu, ili traženje autentičnosti zbivanja na sceni, pošto su protagonisti i drame i opere bili realni ljudi, žitelji Vranja 19. veka. Umetnička sloboda je učinila da je elemente tragedije u priči o lepoj i talentovanoj Vranjanki-Ciganki, dodao poslednjoj verziji svoga dela Bora Stanković, a potencirao u operi njen tvorac, dodelivši svojoj heroini oreol žrtve. U samoj Koštani video je Konjović simbol lepote i darovitosti osuđene na propast. Isto tako je Koštana, dramska i posebno operska, bila za kompozitora posebna kategorija, inkarnacija pesme-vranjanske sevdalinke. Na njegovu žalost, tu njegovu kreaciju nije mogla ostvariti Maja Stroci na zagrebačkoj premijeri, pošto se već bila povukla sa operske scene. Tako je prva Koštana u Hrvatskom narodnom kazalištu bila Vera Misita, u Beogradu Blanka Kezer, u Ljubljani Zlata Đunđenac, sa dirigentima Krešimirom Baranovićem, Ivanom Brezovšekom i Mirkom Poličem. Kao češke Koštane proslavile su se u Brnu Bela Rozumova, u Pragu Ota Horakova. Zlata Đunđenac je kao Koštana briljirala u Beogradu, sa Lovrom Matačićen za pultom, na premijeri nove i definitivne verzije Konjovićeve opere. Nije na odmet još reći da su operu Koštana, bilo gde da je izvođena, voleli svi njeni pevači, cenili dirigenti i sa zadovoljstvom postavljali reditelji.
Nadežda Mosusova


ANA ZORANA BRAJOVIĆ
Ana Zorana Brajović je rođena 1975. godine u Beogradu. Započela je karijeru kao pijanista, 1991. godine mnoštvom koncerata po Srbiji i inostranstvu. Diplomirala je klavirski odsek u klasi Mirjane Šuice Babić, odsek za teoriju i magistrirala dirigentski odsek u klasi maestra Jovana Šajnovića. Od 1. oktobra 1994. godine angažovana je u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu na mesto asistenta dirigenta. U Zadužbini „Ilije M. Kolarca" održala je 1995. promenadni koncert u pratnji Simfonijskog orkestra RTS, na kome je, između ostalog zahtevnog repertoara, svirala i dirigovala Mocartov koncert C-moll. Iste godine, u Narodnom pozorištu, počela je karijeru kao dirigent i prvi put dirigovala Mocartovu Čarobnu frulu, kao najmlađi dirigent koji je stao za pult Opere u Beogradu. Dobila je Oktobarsku nagradu za dostignuća u muzičkoj umetnosti, 1995. godine, kao najmlađi kandidat. U sezoni 2000/01 postaje stalni dirigent Opere i Baleta Narodnog pozorišta. Na takmičenju „Boris Hristov“ 2000. godine u Sofiji, osvaja prvu nagradu za najbolje izvođenje i korepeticiju. Školske 2003/04, dobila je Fulbrajtovu stipendiju u okviru koje se usavršavala na Peabody konzervatorijumu u Baltimoru, u klasi prof. Gustava Meiera. U saradnji sa Simfonijskim radio horom i orkestrom, 2003. godine snimila je kompakt disk sa svitom Aleksandra Kostića „Deus Absconditus". Učestvovala je na koncertu „Millenium Stage” u Kenedi centru u Vašingtonu. Dirigovala je svetsku premijeru (2006. god.) opere o Nikoli Tesli Ljubičasta vatra Džona Gibsona, u Narodnom pozorištu u Beogradu, a iste godine, u saradnji sa muzičarima „Metropolitan teatra", učestvovala je na Bruklinskom festivalu muzike u New Yorku. Radila je u Operi u Baltimoru i Vašingtonu. Redovni je gost Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije. U saradnji sa Sarajevskom filharmonijom, 2011. godine dirigovala je Giselle u Sarajevskom teatru. U sezonama 2007-2012 godine, pored dirigovanja u okviru tekućeg repertoara Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, vratila je na scenu, kao premijere, opere Seviljski berberin (2010) i Bal pod maskama (2011). Sa Rosinijevom predstavom Seviljski berberin, 24. novembra 2011. godine obeležila je 20. godina umetničkog rada. Od septembra 2014, do septembra 2016. godine obavljala je funkciju v.d. direktora Opere.


JUG RADIVOJEVIĆ
Rođen je 1. marta 1972. godine u Beogradu. Osnovnu i nižu muzičku školu, kao i gimnaziju, završio je u Vranju. Prva pozorišna iskustva, stekao je na sceni vranjskog pozorišta još kao dečak. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku Pozorišna i radio režija, u klasi prof. Svetozara Rapajića, predstavom Koštana Bore Stankovića u JDP-u u Beogradu. Do sada je postavio 98 pozorišnih predstava u zemlji i inostranstvu.  
NAJZNAČAJNIJA OSTVARENjA
Narodno pozorište u Beogradu: J. P. Sterija, Laža i paralaža; M. Novković; Kamen za pod glavu (koprodukcija sa Pozorištem „Zoran Radmilović“ Zaječar); Žan Anuj, Ženski orkestar; Dejan Stojiljković, Konstantin (koprodukcija sa Narodnim pozorištem Niš)
JDP: B. Stanković, Koštana
Pozorište na Terazijama: P. Grujičić, Pucnji na Terazijama; I. Dimić, Golje; S. Sremac, Pop Ćira i pop Spira; G. Goncić, Spusti se na zemlju; M. Bruks / T. Mihen, Producenti
Opera i teatar „Madlenianum“: B. Nušić, Ožalošćena porodica
Pozorište „Boško Buha“: R. Vitrak, Viktor; E. Švarc, Goli kralj; K. Goldoni, Krčmarica Mirandolina; Đ. Milosavljević, Instant seksualno vaspitanje; Đ. Milosavljević, Igra u tami; M. Frejn, Iza kulisa
HNK „Ivan pl. Zajc“ Rijeka i Grad teatar Budva: K. Goldoni, Gostioničarka Mirandolina
Zvezdara teatar: M. Konstantinović, Sokin i Bosina
Preduzeće za pozorišne poslove PPP Ljube Tadića i Radeta Šerbedžije: D. Dukovski, Balkan nije mrtav
Narodno pozorište u Prištini, Srpska drama: S. Šepard, Ludi od ljubavi; J. Radulović, Golubnjača; D. Kovačević, Sabirni centar; B. M. Mihiz, Kraljević Marko; S. Mrožek, Kuća na granici
Teatar „Joakim Vujić“, Kragujevac: M. Nastasijević, Kod Večite slavine, Đ. Milosavljević, Gola vera; M. Ojdanić, Život je sve što te snađe; L. Andrejev, Rekvijem
Kruševačko pozorište i Festival „Dani komedije“ Jagodina: B. Nušić, Put oko sveta
NPRS, Banja Luka: N. V. Gogolj, Revizor
Šabačko pozorište: B. Stanković, Koštana; V. Šekspir, Bura; D. Mihailović, Protuve piju čaj; B. Stanković, Jovča
Pozorište „Bora Stanković“, Vranje: S. Aritonović, Seme; R. Stojanović, Propast sveta na Veligdan; D. Kovačević, Sveti Georgije ubiva aždahu; I. Bojović, Divče; R. Stojanović, Krivovo; B. Stanković, Gazda Mladen; F. G. Lorka, Krvave svadbe
Hercegnovsko pozorište: M. Gavran, Noć bogova
Pozorište mladih, Novi Sad: Đ. Milosavljević, Instant seksualno vaspitanje
Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin: F. G. Lorka, Krvave svadbe
Narodno pozorište Niš: D. Dukovski, Mamu mu ko je prvi počeo
Narodno Pozorište „Sterija“, Vršac: D. Nenadić, Pred novim životom
Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar: B. Stanković, Tašana
Narodno pozorište Leskovac: Molijer, Don Žuan; Ž. Hubač, Ratko i Julijana; N. Makijaveli, Mandragola
Dečje pozorište Republike Srpske, Banja Luka: I. Bojović, Petar Pan
Pozorištance „Puž“: B. Milićević Kockica, Robin Hud; B. Milićević Kockica, Miladinova čarobna lampa; I. Bojović, Svirano de Beržerak
Pozorište lutaka „Pinokio“: M. Ojdanić, Devojka cara nadmudrila; I. Bojović, Ivica i Marica i opaka starica; I. Bojović, Crvenkapa; S. Kovačević, Bajka o češlju i violini
NAGRADE ZA REŽIJU
Nagrada „Dr Hugo Klajn“ za najboljeg studenta režije, 1993–94.
Nagrada „Joakim Vujić“ za najbolju režiju od žirija grada domaćina, 1997.
Nagrada za najbolju režiju na Festivalu pozorišnih predstava za decu „Festić“, 2000. i 2001.
Gran pri „Jovan Putnik“, 2002. i 2003.
Nagrada za režiju na Borinim pozorišnim danima u Vranju, 2003, 2004. i 2006.
Nagrada „Ćuran“ za najbolju režiju na Danima komedije u Jagodini, 2004. i 2011.
Nagrada za najbolju režiju na Festivalu klasike u Vršcu, 2004. i 2005.
Nagrada „Joakim Vujić“, 2009.
Nagrada za najbolju režiju na JoakimInterFestu u Kragujevcu, 2011.
Nagrada za najbolju režiju na Međunarodnom festivalu kamernog teatra „Risto Šiškov“ u Strumici, 2013.
OSTALA ZNAČAJNIH PRIZNANjA
„Nušićeva statua“ na Nušićevim danima u Smederevu za rediteljski opus, 2013.
Zlatna značka KPZ-a za doprinos širenju kulture na jugu Srbije, 1997.
Godišnja nagrada Pozorišta na Terazijama, 2004.
Srebrni prsten sa likom Joakima Vujića, 2004.
Godišnja nagrada Pozorišta „Boško Buha“, 2008.
Nagrada Pozorišta na Terazijama za režiju, 2011.
NAGRADE ZA PREDSTAVE U CELINI
Nagrada za najbolju predstavu „Željezna pravda“, Rusija, Abakan, 2010.
Nagrada za najbolju stranu predstavu odigranu na Kubi u toku 2008, Kuba, Havana
Nagrada stručnog žirija (2009) i Nagrada publike (2011), Nušićevi dani u Smederevu
Nagrada žirija publike za najbolju predstavu, JoakimInterFest, 2011.
Gran pri (2003. i 2006) i Nagrada okruglog stola kritike (2009), Festival „Joakim Vujić“
Gran pri, 2009. i 2012. Međunarodni festival za decu, Kotor 
Sterijina nagrada za projekat u celini, Sterijino pozorje, Novi Sad, 2008.
Nagrada „Mija Aleksić“ (2004. i 2011), Nagrada „Jovanča Micić“ (2008), Dani komedije, Jagodina
Nagrada publike, Borini dani, Vranje, 2008.
Gran pri, Međunarodni festival za decu, Banja Luka, 2005.
Gran pri, Festival klasike, Vršac, 2005.
Gran pri, „Festić“, Beograd,  2001.
Godišnja javna pohvala Narodnog pozorišta u Beogradu za predstavu, 2012.

Režirao je igranu seriju Ljubav i mržnja (100 epizoda), TV Pink 2007. godine. Bio je stalni reditelj JDP-a od 2000. do 2004. godine. Od školske 2004/05. radi kao docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Katedri za glumu. Na „Slobomir“ Univerzitetu u Bijeljini, generacija studenata glume (2009–13), diplomirala je u njegovoj klasi. Selektor je festivala „Dani komedije“ u Jagodini za 2013. i 2014. godine. Otac je osmogodišnjeg sina Vuka.


SADRŽAJ 

I čin

1. slika 
Uskrs u Vranju, oslobođenom od Turaka. Dobro raspoloženje u kući bogatog trgovca Hadži Tome remeti ponašanje sina Stojana, koji banči sa Ciganima i njihovom „zvezdom“ Koštanom. Zanet njenom pesmom i lepotom, ignoriše praznik koji bi trebalo da provodi sa roditeljima i sestrom. Ona se žali gošćama, strahujući za brata. Devojke se sklanjaju kad u kuću iznenada stupi Hadži Toma sa prijateljima, negodujući. Za njima stiže kmet Arsa, kome Toma prebacuje što u gradu nema reda. Sa ulice se začuje svirka, graja i glas Arsinog brata, gazda Mitka, koji takođe lumpuje sa ciganskom družinom. Hadži Tomin bes dostiže vrhunac kad sazna od pristiglog „policaje“ da je Stojan u Koštaninom društvu otišao na porodično imanje u Sobinu, u okolini Vranja. Otac odjaše odmah u Sobinu da kazni neposlušnog sina. Pada noć. U praznu gostinsku sobu ulazi ojađena Kata. Ostavši sama, Kata hoće da prokune sina. Iznenada poželi da bacanjem boba sazna nešto o njegovoj budućnosti. Kada vradžbine pokažu da je Stojanov život u opasnosti, Kata se trgne i prokune samu sebe.
2. slika
Između prve dve slike je interludijum Sobina. Oko vodenice na imanju okupila se vranjanska omladina sa Stojanom i Koštanom, uz njene roditelje i rođake. Prati ih nemi Ciganin Asan, beznadežno zaljubljen u Koštanu. Ona ga uopšte ne primećuje, ne mareći ni za ostale ciganske momke. Čuvari na imanju, Marko i Magda radosno dočekuju mladog gospodara Stojana i njegovu pratnju. Stojan ne krije svoja osećanja prema Koštani. Nije ni ona ravnodušna, ali je vrlo uzdržana. Mladež se uveliko zabavlja kada im se priključi gazda Mitke, koji u ovakvim prilikama rado evocira uspomene iz mladosti, u čemu mu najbolje pomaže Koštana svojim pevanjem. Lepo raspoloženje se rasprši na pojavu Hadži Tome koji, prekorevši Marka i Magdu, besno šalje sina kući. Zaplašeni Cigani polaze za Stojanom, ali ih zadrži Mitke, dok se Magda trudi da odobrovolji Tomu koji nešto odobrovoljen, pristaje da posedi, kako je i red na veliki praznik. Na to Cigani na Mitkov znak počinju da igraju i pevaju, predvođeni Koštanom, koja na taj način hoće da umilostivi oca radi sina. Hadži Toma i ne primećuje kako je počeo da se zanosi Koštanom. Mitke, videvši to, podstiče prisutne da se predaju veselju do samozaborava. U finalu sledi Velika čočečka, horsko-baletska scena, tokom koje očarani Hadži Toma odvodi Koštanu i njenu družinu svojoj kući.
3. slika
U sobi Hadži Tomine kuće leži Stojan, bolestan od ljubomore. Tera majku i sestru, ne želi da vidi bilo koga. Njegov otac sa Koštanom, Mitkom i Ciganima stiže u kuću. Uz njihovo pevanje, Hadži Toma se sa gorčinom seća skromno provedene mladosti i rane ženidbe. Od Koštaninog pevanja pada u trans. Lepa Ciganka, koja ima i dostojanstvo, ne želi da se koristi Tominom darežljivošću, samo prividno prima dukate kojima je obasuta. Stojan i Kata, ogorčeni, vređaju i kunu Koštanu. Na to Hadži Toma napada sina, ali pojava kmeta Arse osujećuje sukob između oca i sina. Otac ne pušta od sebe Koštanu. Arsa joj daje mig da se napravi bolesna i rasteruje njenu svojtu zajedno sa Mitkom. Koštana je ostala nakratko sa svojim domaćinom, da bi se odmah izgovorila na slabost i time izbegla krajnje neugodnu i za nju nepoželjnu ljubavnu scenu.
II čin

4. slika
Sva zbunjena i revoltirana stiže Koštana u svoju kolibu u ciganskom delu Vranja. Udaljava radoznale roditelje i ostaje sama, obuzeta crnim mislima. Ogorčena Hadži Tominim i Stojanovim držanjem, postaje odjednom svesna svog ropskog položaja. U njoj se stvorila pobuna kad je shvatila da roditelji u njoj vide izvor prihoda. Ne želi da bude igračka dokonim i pijanim ljudima, ne želi da na taj način zarađuje za sebe i družinu. Koštana želi da bude sama i slobodna. Kada ugleda Asana koji se u međuvremenu ušunjao u kolibu, pobegne zgrožena.
5. slika
Gazda Mitke se sa pijanim društvom preselio iz Tomine kuće u svoje dvorište, dočekavši jutro u bančenju. Dok mu Ciganin Alil peva tužne pesme, Mitke se žali na bemislenost svega što ga okružuje, jer je mladost prošla. Iznemogli Cigani teraju tek pristiglu Koštanu, umornu i utučenu, da oraspoloži gazdu. Ona se odlučuje, sasvim neočekivano, da pesmom podseti Mitka na njegovu veliku i neostvarenu ljubav iz mladosti. Koštana je svesna da svojim pevanjem koje Cigani upadicama pokušavaju da spreče, pozleđuje gazdine stare rane. Kad se pomahnitali Mitke spremio da digne ruku na sebe, dotrčava u ključnom momentu Arsa sa „policajom“ i pandurima. Koštanu stavlja u pritvor uz strogu zapovest da mora za koji dan da se uda za Asana i da ode iz Vranja. Roditelji mole da im se ne oduzima ćerka jer će oni bez nje postati prosjaci, ali Arsa ne popušta. Orkestarski interludijum Kestenova gora spaja poslednje dve slike.
6. slika
Policaja čuva stražu pred Koštaninom izbom. Ona očajava, obučena za svadbu. Pomisao na Asana je užasava, ali ona odlučno odbija Stojana koji se prikrao sa konjima da je vodi u nepoznato. Mitketa, koji je došao da se oprosti, dočekuje ozarena, moleći ga da je povede sa sobom. Rezignirani Mitke joj ne može pomoći. I gazde su robovi svoje sudbine. Uplakanoj nevesti Mitke u odlasku upućuje poslednji deprimirajući pozdrav: „Človek je samo za žal i muku zdaden“. Penje se sva slomljena na svatovska kola, koja je odvode u selo Banju na venčanje s Asanom.

Premijerno izvođenje

Premijera, 14. jun 2019/Velika scena
Opera u dva čina

Dirigent Ana Zorana Brajović
Reditelj Jug Radivojević
Kostimograf Katarina Grčić Nikolić
Scenograf Miraš Vuksanović
Koreograf 
Vladimir Logunov

Premijerna podela: 
Hadži Toma Nenad Jakovljević/Nebojša Babić, k.g./Dragoljub Bajić
Kata Nataša Jović Trivić/Dubravka Filipović
Stojan Dejan Maksimović/Marko Živković
Stana Biljana Jovanović*/Marija Jelić*
Arsa Darko Đorđević
Vaska Nataša Rašić/Tamara Nikezić/Svjetlana Đokić*
Mitke Miodrag D. Jovanović/Vuk Zekić
Koštana Sofija Pižurica/Mina Gligorić*/Evgenija Jeremić, k.g./Aleksandra Jovanović
Grkljan Milan Obradović
Salče Aleksandra Angelov/Željka Zdjelar
Marko Vuk Radonjić/Mihailo Šljivić
Magda Dubravka Filipović/Nataša Rašić/Ivana Živadinović
Sofka Katarina Radovanović*/Milica Lalošević*
Koca Isidora Stevanović*/Mina Kovač Marković
Prvi građanin Mihailo Otašević/Milan Panić
Drugi građanin Nikola Mikić/Filip Vučić*
Treći građanin Miloš Milojević/Vuk Radonjić
Policaja Mihailo Šljivić/Nikola Mikić
Alil Mihailo Otašević/Milan Panić
Asan Dimitrije Ilić
Alter ego Olga Olćan

Hor, orkestar, baletski ansambl Narodnog pozorišta i *Polaznici Operskog studija „Borislav Popović“
Koncertmajstor Vesna Janssens/Edit Makedonska
Šef hora Đorđe Stanković
Asistent dirigenta Dijana Cvetković
Pomoćnik reditelja Ana Grigorović
Asistent reditelja Isidora Goncić
Korepetitori Gleb Gorbunov, Srđan Jaraković, Nevena Živković
Inspicijent Ana Milićević/Branislava Pljaskić/Jovana Gavrilović
Sufler Silvija Pec/Kristina Jocić
Producentkinje Maša Milanović Minić, Natalija Ignjić
Statisti Narodnog pozorišta pod vođstvom Zorana Trifunovića
Redakcija partiture i štimova opere 'Koštana' urađena je uz pomoć Odbora za zaštitu srpske muzičke baštine SANU. Redaktori: Marko Kovač, Stanko Simić i Igor Andrić. Notograf: Slobodan Varsaković
Majsto svetla Srđan Mićević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Nebojša Kostić
Asistent kostimografa Aleksandra Pecić
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Kostim i dekor izrađeni su u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

 

Galerija