LjUBAVNI NAPITAK

(...) Priča o nastanku Ljubavnog napitka govori o glavnoj odlici Donicetijevog stvaralaštva – veštini da sa lakoćom piše brojne stranice operske muzike. Na poziv impresarija milanskog pozorišta Alesandra Lanarija da u roku od dve nedelje preradi jednu od svojih, ranije napisanih opera za početak sezone, Doniceti se prihvatio „nemoguće misije“ – umesto prerade, u saradnji sa čuvenim libretistom toga doba, Felićeom Romanijem, na tekst francuskog pisca Ežena Skriba, napisao je novu operu! Delo je na premijeri doživelo pravi trijumf, čemu su u velikoj meri doprineli i izvanredni pevači.
(...) Iako je na prvi pogledmuzika pitka i jednostavna za izvođenje, opera zahteva iskusne pevače, pogotovo danas, kada savremena operska režija pred njih postavlja složene glumačke zadatke.
Danica Stipanović

LjUBAVNI NAPITAK NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Donicetijeva komična opera Ljubavni napitak svoju praizvedbu u Operi Narodnog pozorišta doživela je 15. oktobra 1937. Predstava je pevana u prevodu dr Nikše Stefaninija, dirigovao je Predrag Milošević, a režirala bivša članica dramsog ansambla, dramski reditelj, Lidija Mansvetova. Scenograf je bio Stanislav Beložanski, kostimograf Milica Babić, a koreograf Anatolij Žukovski. Glavne uloge su na premijeri bile poverene Aniti Mezetovoj (Adina), Vladeti Popoviću (Nemorino), Milanu Pihleru (Belkore), Žarku Cvejiću (Doktor Dulkamara) i Vuki Marinković (Đaneta). Kritika je, kao neretko tih godina, bila veoma različitog, u nekim elementima čak suprotnog mišljenja. Tako se recenzenti „Politike”, „Vremena” i „Pravde” ne slažu već ni po pitanju ocene opravdanosti ovog repertoarskog poteza. Milenko Živković oštro konstatuje da je „izborom Donicetijevog Ljubavnog napitka današnja direkcija Beogradske opere još jednom rečito potvrdila svoj očajni nedostatak smisla za savremene potrebe pozorišnog konsumenta. Skroz nesavremena, naivna i neinteresantna komedija Ljubavni napitak i njena epigonska muzika ne mogu danas služiti čak ni za površnu zabavu one šire publike. Da je direkcija Opere, koja se danas nalazi na bespuću, imala jedan viši umetnički kriterijum i bila u stanju da se postavi na jedino ispravno gledište, da opera treba da bude akademija za reprodukciju živih vrednosti, njoj ni na kraj pameti ne bi  došlo da kod nas iznese ovu potpuno preživelu komičnu operu.“ Dodaje i to da je „Ljubavni napitak, svojim ušablonjenim tipovima, idiličnim raspoloženjem i naivnim zapletima slabo umetničko svedočanstvo svoga autora i vremena, te prema tome danas potpuno deplasirano.“ Nasuprot ovome, dr Miloje Milojević staje u odbranu i autora i njegovog dela i Pozorišta: „Preksinoć smo u operi Narodnog pozorišta imali jedno prijatno veče, na mahove i vrlo prijatno čak. Bila je premijera Donicetijeve komične opere, koja je prkosila decenijama, i koja će prkositi još mnogim decenijama; sve dok bude oblik opere kao takav postojao, i dok bude postojao naš diatonski muzički sistem: Ljubavni napitak. Doniceti (1797-1848) je član jednog triumvirata italijanskih kompozitora (Rosini-Doniceti-Belini) koji je umeo da prihvati sjajne tradicije italijanskog buffo-stila. (...) Jer, njihova dela, ona koja su ostala živa (a svako delo iz pera tih ljudi nije imalo životne snage) svedoče o jednom nepresušnom izvoru melodijske invencije pre svega; a ona lagane, žive inspirancije, vesela, razdragana, dokazi su iskrenosti paljene vatrom genija, da je sasvim razumljivo što su postale dobro čovečanstva i ostala su to, do danas. (...) I mi doživljujemo život, kao i u Donicetijevom Ljubavnom napitku, sav, onakav kakav je, bez visokoparnih tirada, bez filosofskih rasmatranja: i uživamo. (…) Naš Beograd, koji sa teškim naporima korača ka svome kulturnom cilju, i nepokolebno, preksinoćnom pretstavom u operi unosi u svoje anale jedan pozitivni potez.“ I Branko Dragutinović smatra da se „ne bi moglo ništa prigovoriti izboru Donicetijeve komične opere Ljubavni napitak. Sa njom ulazi u repertoar prestoničke opere jedno lako, zabavno i još uvek sveže opersko delo iz bogate riznice italijanske komične opere, neka vrsta pandana Rosinijevom Seviljskom berberinu, koje će svojim zanimljivim komičnim zapletima i pristupačnom muzikom imati uspeha kod široke publike.“ O muzičkim vrednostima ove postavke i Miloševićevom dirigentskom umeću kritika uglavnom ima pozitivno mišljenje: „Na našoj operskoj sceni Ljubavni napitak postavio je muzički g. Predrag Milošević. On je uložio mnogo truda i ostvario ga u kapelmajstorskom smislu sasvim korektno.“ I još: „Spremanje i dirigovanje opere vodio je g. Milošević inteligentno, sa muzikalnim instinktom i težnjom da raznovrsnim sretstvima interpretacije unese duha i životvornog strujanja u partituru. Orkestar mu je zvučao čisto i kompaktno, horovi su ostavili utisak solidnog studiranja, a soliste u skladnom kontaktu sa svojim muzičkim vođom.“ Kao i: „ali su horovi bili vrlo živi, zvučni, u prozračnom tkanju Donicetijeve partiture; i lepo su doprinosili utisku celine, vrlo lepo (ženski zbor naročito). I orkestar je bio dobar – jer mu je i Donicetijev stil pristupačan svojom prozračnošću.“ S jednom manjom zamerkom: „Pa ipak, moglo bi se mestimično poželeti više temperamentnog impulsa, više penušavosti i lakoće u izrazu, više detaljnijih studija u dinamičkom senčenju, naročito u partiji orkestra, koji je na dosta mesta preklapao soliste na sceni.“ „Hor zvučan, ali dikciski nejasan. Delimično popunjeni orkestar nešto bolji nego ranije, ali još uvek vrlo daleko od idealnog.“ Režija Mansvetove je ponovo podelila mišljenja, koja se kreću od Živkovićevog beskompromisnog: „I pored spoljašnje živosti (koja je bila samo prividna) režija gđe Mansvetove ostavila je utisak tromog i ponegde čak prenatrpanog rada (osobito u trećoj slici). (...) Ovaj tradicionalni režijski prikaz još više je pojačao nesavremenost Ljubavnog napitka. Stoga se nameće pitanje, zašto je bilo potrebno dovesti gosta za režiju“; preko umerenog Dragutinovićevog: „Članica i reditelj Sarajevskog pozorišta g-đa Mansvetova je sa režijom Ljubavni napitak debitirala kao operski reditelj. Mi visoko cenimo glumačke kvalitete g-đe Mansvetove. U svoje vreme, kad je bila članica beogradske drame, mi smo obožavali njenu kreaciju Ibzenove Nore. Međutim, u operskoj režiji, u oblasti u kojoj ona nije kod kuće, g-đa Mansvetova nije uspela da se oslobodi tradiocionalnog šablona. To se naročito odnosi na režiju masa. Statično postavljene, one su pre delovale kao 'pevajuća kulisa' nego kao aktivni faktor u radnji. (...) U režiji solističkih partija g-đa Mansvetova imala je više sreće i uspela je da postavi interesantne i oštro profilirane karaktere pojedinih ličnosti. U tome joj je u mnogome pomogao izvrsni ansambl, kome dobro leže ovakve stvari“; do blagonaklonog Milojevićevog: „Režiju je imala gđa Mansvetova, Ruskinja, od onih umetnika koji u delo ulaze ne kroz doktrine već instinktom,  instinktom naše rase koja je dala i hudožestvenike, gđa Mansvetova je postavila Ljubavni napitak sa očiglednim razumevanjem za scensku sliku i za scenski razvoj. Jedno delo prema kome se, sa opšte čovečanske tačke gledišta, može uvek naći stav, i koje već znači jednu tradicionalnu niansu muzičko-pozorišnog izraza, ona je ostvarila do te mere, da bismo rado, vrlo rado videli u njenoj režiji i kakvo veće delo. Posle i njenog preksinoćneg uspeha, možda bi se i na nju moglo računati, kad je u pitanju operska režija u Beogradu.“ Kritika nije prećutala ni likovnu komponentu predstave, koja je  dala „lep scenski okvir i scensku sliku“ i naišla na jednoglasno odobravanje: „Scenograf g. Beložanski je dao slikarski sočan i tonski raspevan dekor, koji je dočaravao španski štimung. Treba pomenuti sjajne kostime g-đe Babić-Jovanović i precizne tehničke radove inž. Jovanovića.“ „Dekor g. Beložanskog sav u bujnom i toplom koloritu baskijskog pejzaža. Kostimi gđe Babić skladni i živopisni. Tehnički radovi g. Jovanovića ispravni.“ Od solista „na prvo mesto treba staviti g. Cvejića. Glasovno sjajno disponiran, g. Cvejić je doneo partiju Dulkamare tehnički virtuozno pevanu, sa kristalno jasnom dikcijom u brzom arioznom parlandu. Sa naročitim smislom za komiku, g. Cvejić je bio glavni stimulus dramske radnje i unosio na scenu živosti i pokreta.“ „U središtu interesa bio je Cvejić. Njegov doktor Dulkamara, centralni komični tip u Ljubavnom napitku – neizbežni 'doktor' još iz doba komedije del arte – lepo je profiliran tip. G Cvejić oseća komiku te vrste i kako ima majstorsku dikciju, njegove kreacije toga žanra postaju do maksimuma prisne. I kao pevač i kao inteligentan čovek i glumac g. Cvejić je preksinoć imao jedno vrlo srećno veče, koje smo i očekivali.“ „I g. Cvejić je ulogom Doktora Dulkamare potvrdio svoje izrazite sposobnosti i za bufo partije, postižući brzim i zvučnim parlandom vratolomno virtuozne efekte.“ Miljenica beogradske publike i kritike, Anita Mazetova, oprobala se u ulozi koja ja van njenog faha – sa uspehom koji je nejednako ocenjen: „U pretežno koloraturnoj partiji Adine koja ne odgovara kvalitetima njenog specifično lirskog soprana g-ca Mezetova se spasavala svojom tehnikom i svojom muzikalnošću i delovala svojim glumačkim šarmom. Sinoć je g-ca Mezetova mogla biti žrtva onih koji ne znaju da precizno podele partije u jednoj operi.“ „Gca Meze je junački odolevala koloraturnim zahtevima uloge Adine. To je pevačica divne srdačnosti i lepe glasovne vibracije. Topli izlivi i prkosno-vragolasti akcenti te uloge joj odgovaraju do tančina, i ona ih je i iskreno i lepo ostvarila. Koloratura, razume se, nije njen 'fah'. Ali, gđica Meze je toliko izgrađena pevačica da je umela da nađe izvesnu srednju liniju i – ističući iskrenost iznad koloraturne tehnike, uspela je da zadobije publiku. Tekst, međutim, mora mnogo jasnije da izgovara. To je potrebno uopšte, a u operi vrste Ljubavni napitak i naročito potrebno.“ „Ulogu Adine pevala je gca Mezetova sa puno draži i spontanosti kapriciozne seoske lepotice. Kristalnost i svežina njenog lirskog soprana davali su opojnost njenom stilski precizno pogođenom izvođenju.“ A „kao zaljubljeni seoski momak Nemorino, g. Popović je bio skoro nezamenljivi partner gce Mezetove.“ Popović je ocenjen kao „glasovno svež, toplo raspevan i glumački pokretljiviji nego ranije“,  a dao je „lepu kraciju, iskreno raspevan.“ Istoričar muzike, Roksanda Pejović, u novije doba beleži o Vladeti Popoviću i ovo: „Želeo je da u svakom trenutku u radnji sudeluje gestom, pokretom i izrazitom maskom. To mu je uspelo u liku Donicetijevog Nemorina.“ Pozitivne kritike zaslužio je i Milan Pihler: „Belkore g. Pihlera pevački solidno i glumački interesantno postavljena partija.“ „G. Pihler je odlično pogodio karakter narednika Belkore, umereno brutalnog, ali na kraju ipak dobrog i spremnog na odricanje.“ „I g. Pihler je bio lepa figura ucinkrotenog narednika Belkore, pobednika ženskog srca – ali samo prividnog pobednika; i ne lošeg čoveka.“ Ipak, sa neznatnom zamerkom: „Doniceti je kroz partiju protkao lake talase, vazdušaste (razume se u okviru dubokog muškog glasa) koje nije lako ostvariti sa punom gipkošću. Oni su bili i ostali problem i za g. Pihlera.“ „Epizodnu ulogu seljanke Đanete kreirala je gđa Marinković, ljupka pojava od koje očekujemo i veće rezultate.“ „G-đa Marinković (Đaneta) je skladno dopunjavala celinu.“ Ondašnja kritika nije zanemarivala ni jedan element predstave. Zahvaljujući tome, danas znamo da prevod dr Stefaninija nije zadovoljio beogradska oštra pera, kao i da se u to vreme vodilo računa o jeziku: „Prevodilac g. Stefanini daje nespretan i neliteraran prevod, u kome na mnogo mesta nije ostvareno poklapanje jezičkog i muzičkog akcenta. Nama su naročito smetale enklitike na prvom, naglašenom taktovom delu (n. pr. 'ću dati'). Zar se niko nije našao da prevod prilagodi duhu srpskog jezika i zakonima njegovog naglaska?“ „Prevod g. dr. Stefaninija ima izuzetno mnogo pogrešnog akcentiranja našeg jezika.“ Ostalo je zabeleženo i da je „i mala baletska epizoda u stilu“ (nekoliko igračkih parova koji su svojom španskom igrom „dočaravali daleku i simpatičnu Španiju“). Uprkos različitim mišljenjima stručnjaka, „Publika se prijatno zabavljala i toplo primila lako i nepretenziozno Donicetijevo delo“, što najbolje potvrđuje podatak da je Ljubavni napitak do kraja sezone odigran još četiri puta, a doživeo je i sledeću, u kojoj je odigran dva puta – što u to vreme nije bio mali broj. U prvih pet predstava podela je bila ista, dok je u sezoni 1938/39. u ulozi Belkorea nastupio gospodin Kolacio, a u ulozi Đanete gospodja Ilić. Ljubavni napitak je potom odsustvovao sa scene čitavu deceniju, da bi ga ponovo oživeo mladi, dvadesetšestogodišnji Mladen Sabljić, kao svoju prvu samostalnu režiju. Ovaj student prve posleratne  gerneracije na  Muzičkoj akademiji u Beogradu 1947. odlazi u Moskvu, gde upisuje režiju na Državnom institutu za pozorišnu umetnost – GITIS-u. Već sledeće, prelomne 1948. to školovanje mu je nasilno prekito, ali imao je dovoljno vremena da „shvati suštinu, prednosti (i nedostatke) sistema Stanislavskog“. Posle jednogodišnjeg asistiranja i sticanja dragocenog iskustva pored našeg izuzetno značajnog dramskog i operskog reditelja Josipa Kulundžića, postaje reditelj beogradske Opere i dobija prvu samostalnu režiju – Ljubavni napitak Gaetana Donicetija, čija premijera je bila 18. juna 1949, u dnevnom terminu, od 15 časova. Za dirigentskim pultom bio je Dušan Miladinović, koji je spremio i orkestar i horove za ovu predstavu. Na premijernoj listi nema imena scenografa i kostimografa, što upućuje na pretpostavku da su korišćeni raspoloživi elementi dekora i kostimi iz fundusa. To je vrlo verovatno, ako imamo u vidu godinu u kojoj je premijera izvedena, kao i podatak da je to bila „Premijera mladih članova Beogradske opere“ – kako je stajalo na plakatu. U podeli su bili: Sofija Stanković (Adina), Drago Starc (Nemorino), Miroslav Čangalović (Dulkamara), Dragomir Ninković (Belkore) i Jovanka Jokić (Đaneta). Premijera mladih umetnika je prošla bez velikih odjeka, ali je živela tri sezone i odigrana je dvadesetak puta (na poslednjem plakatu piše da je to 23. izvođenje, ali u hemeroteci Narodnog pozorišta je sačuvano samo devetnaest plakata; to znači ili da je predstava igrana na gostovanjima – za koja plakati ili nisu sačuvani, ili nisu ni štampani, ili da je došlo do greške u brojanju izvođenja, što takođe nije bio redak slučaj u tim posleratnim godinama). Tokom tog vremena u ulozi Adine su se smenjivale Stankovićka i Zorica Filipović (koja je pevala već prvu reprizu), u ulozi narednika Belkorea Ninković i Živojin Milosavljević, a Đanete su bile Jokićka i Margita Mihler.  Sledeća pauza u igranju Ljubavnog napitka potrajala je punih dvadeset godina. Treća, i do sada poslednja premijera ove opere igrana je 1. oktobra 1971, na još uvek novoj i nedovoljno „razigranoj“ Sceni u Zemunu. Reditelj je ovog puta bio Slobodan Turlakov, dirigent Bogdan Babić, scenograf Vladimir Marenić, kostimograf Ljiljana Dragović, horove je pripremio Slobodan Krstić, balet postavio Jovan Despotović. Pevan je isti prevod dr Nikše Stefaninija. I ponovo su veći deo podele činili mladi solisti. Adinu je pevala Olga Đokić, Nemorina Milivoje Petrović, Belkorea Velizar Maksimović, Dulkamaru Aleksandar Đokić, a Đanetu Mirjana Vasiljević. Na prvoj reprizi (3. oktobra), oprobali su se i Predrag Protić (Nemorino) i Vladeta Dimitrijević (Belkore), a na drugoj reprizi ulogu Adine je tumačila Marika Pec Galer. U najavi premijere dirigent, Bogdan Babić, objasnio je da „sem kvaliteta tipične romantične opere, ovo delo pruža mogućnost mladim pevačima da usavrše vokalno-tehničku interpretaciju i da steknu scenska iskustva“, te da je uprava pokušala postavljanjem ovog dela na repertoar da učini „dalji korak u oblikovanju solističkog ansambla.“ Pored toga, ovaj repertoarski korak je trebalo da osveži i „doprinese raznolikosti i šarmu našeg često teškog repertoara“.  I dalje obrazlaže: „Dok živi operska umetnost uvek će se svaka operska kuća vraćati ovom delu punom vedrine. (...) Možda je za Ljubavni napitak termin 'komična opera' pomalo oštar. Ona je u suštini – vedra opera. Vedra opera, puna gracioznosti i mediteranske svežine. Ti kvaliteti diktirali su stavljanje Ljubavnog napitka na repertoar, a naša teatarska praksa diktirala je da baš takvim delom otvorimo sezonu... “ A reditelj je predstavu najavljivao ovako: „Komedija je vekovima smatrana za 'niži' žanr. Sudeći po njenoj zastupljenosti na repertoarima i kod nas i u svetu, ona je to i ostala. Nažalost! Verovatno da to nije slučajno. Razlog? Ima ih mnogo. Biće da je najglavniji što treba mnogo više kolektivnog rada – a danas se svima nekud žuri – pogotovo zvezdama. (...)
Ako, pak, tražim neku osobenost moje predstave – koju sam radio sa dve potpuno odvojene podele, od kojih je prva (premijerska) – 'lirskija' a druga 'dramskija' – onda bih je našao u nečemu što bi se uslovno moglo nazvati: jedinstvenost muzičke i scenske partiture. (...) Naravno, to kao postupak uopšte nije nekakva novost. Pa ipak – ako se rezultat bude poklopio sa htenjima, biće to značajan uspeh mladog ansambla kome je povereno ovo delo. A šta me je posebno podstaklo? Valjda sve ono zbog čega ću, u slučaju neuspeha, krivac biti samo – ja!“ Ovog puta se oglasila i kritika, ali vrlo skromno. Da li ponovo treba tražiti razlog u mladosti autorske i izvođačke ekipe, ili, možda, u činjenici da je tih dana u Beču, uz pomoć Interpola uhapšena internacionalna banda koja je, između ostalog, opljačkala i blagajnu Narodnog pozorišta? To ne znamo; u svakom slučaju, Stana Đurić Klajn nas u svojoj kritici podseća da se od Donicetijevog velikog opusa najčešće na scenu postavljaju i najduže održavaju Lučija od Lamermura, Don Paskvale i Ljubavni napitak: „No iako sve tri u muzičkom tkivu vokalnih partija donose pravi belkanto stil, Ljubavni napitak se izdvaja po lakoći i pevnosti melodike, po čednoj naivnosti libreta, po mladalačkom zanosu u kojem je kompozitor pisao svoje delo i kakvim je nadahnuo likove u svojoj partituri.“ A o ovom izvođenju kaže: „Obnavljajući ovaj Donicetijev opus u ambijentu divne zemunske scene Narodnog pozorišta, beogradska Opera je poverila tumačenje ekipi mladih solista sa rediteljem Slobodanom Turlakovim na čelu, koji se svi prvi put ogledaju u tom delu. Očigledno su rediteljeve namere da ne bude 'mrtvih mesta' u radnji, da ona teče živahno, lako i dinamično, a naročito da se utisne pečat izvesne spektakularnosti time što je i pojedine orkestarske numere oživio na sceni baletom, kretnjama hora ili upadljivom rekvizitom. Manje je bio uočljiv parodijni ton i rad na karakterizaciji i psihološkom diferenciranju likova. (…) Izvedenom u stilizovanom, svedenom na najneophodnije, dekoru Vladimira Marenića, u živopisnim kostimima sa osloncem na autentični ambijent Ljiljane Dragović, sa horovima (spremio Slobodan Krstić) koji su, naročito ženski, dinamički detaljno iscizelirani, predstavi Ljubavni napitak je utisnuo osnovni pečat dirigent Bogdan Babić lepom zvučnom distancom između orkestra i scene, preciznim praćenjem i podvlačenjem osnovnih muzičkih misli partiture.“ Solisti, uglavnom, osvajaju simpatije ovog kritičara: „Veliku, odgovornu, tipično belkanto rolu Nemorina, nesrećnog zaljubljenika, nosio je Milivoje Petrović. Izvesne neravnine u vokalnoj tehnici on je bogato nadoknađivao usrdnošću, predanošću u pevanju i neposrednom iskrenošću u tumačenju lika. U svakom slučaju Petrović je izrazit lirski tenor s kojim se ubuduće mora računati. Olga Đokić u ulozi Adine, bogate seljanke koja je povod za 'ljubavni napitak' i koja donosi čitav preokret u spletu zbivanja, tumačila je taj lik sa osećanjem stila, lepim fraziranjem u pevanju i osobitim šarmom u glumi. U profiliranju lika Dulkamare, seoskog nadrilekara i podvaladžije, Aleksandru Đokiću je poslužilo njegovo već prilično iskustvo u ranijim bufo-partijama. Velizar Maksimović, čija se izvanredna kreacija Papagena još pamti, u ulozi narednika Belkora nije u punoj meri izrazio njegovu nadmenost i samouverenost. Mirjana Vasiljević je muzikalno i ljupko donela rolu seoske devojke Đanete.“ Predstava je, s pauzama, igrana do 1977/78. sezone, i za to vreme izvedena 23 puta, od toga u Zemunu i Beogradu 18 puta, a pet puta na gostovanjima u Šapcu, Nišu, Kostolcu, Novom Pazaru i Paraćinu. Pored pomenutih, glavne uloge su tumačili: Gordana Jevtović (Adina), gost Vojislav Kuculović (Nemorino), Zoran Aleksandrić, Goran Gligorić (Belkore), Nebojša Maričić (Dulkamara), Svetlana Bojčević (Đaneta)... Uz Bogdana Babića dirigovao je i Stanko Šepić. I opet pauza, ovog puta dvadeset pet godina. A onda, premijera: 5. novembar 2003...

Jelica Stevanović