MALI BRAČNI ZLOČINI

drama Erika Emanuela Šmita

O predstavi

PRAVE UBICE U MALIM BRAČNIM ZLOČINIMA
Od Drugog uvek očekujemo odgovor, očekujemo da on bude odgovor i upravo otuda dolazi sav onaj bol koji nanosimo jedni drugima u ljubavi. U ljubavi ne prihvatamo ono što ostaje neobjašnjivo: udaljenost, prazninu koju ostavlja zadovoljena seksualnost, zasićeno telo, sve ono što otvara put ka duši, pa dakle, i ka onome što razdvaja bića. Mislimo da druga bića posedujemo, a u stvari, sebe stavljamo u posed. Ljudi su ljubav izmislili radi seksa: a telo nikada ne daje potpuno zadovoljenje. A da li ćemo to prihvatiti? Prihvatamo li drugog s njegovom neograničenom različitošću? To je cena sreće, mada svi dobro znamo da je čovek retko kada spreman za sreću. Sreća je suviše teška. Na Bol prisiljavamo druge zbog svih svojih neutaženih želja, bilo zato što oni jesu naša želja, bilo zato što više nećemo da to budu. Bol je uvek lakši. O bolu potanko raspravlja Šmit u komadu Mali bračni zločini. U oba komada (Zagonetne varijacije i Mali bračni zločini prim. prev) čovek otkriva beskrajno zagonetan karakter Drugoga. Ali, dok u prvom komadu on iz proživljenog iskustva izlazi razoren, u potonjem mu njegova lucidnost omogućuje da Drugog prihvati i da sa njim uspostavi odnos, iako će ubuduće nositi pečat neodređenosti i nesigurnosti koja drugog drži u zatvorenom krugu. „Kada vidite ženu i čoveka pred matičarem, upitate li se ko će od njih dvoje biti ubica?“ Da li je bol u ljubavi neminovan? Da li svako želi da svede na minimum Drugoga i njegovu različitost? Žil i Liza se ponovo sreću posle Žilove nesreće zbog koje je doživeo amneziju. On Lizu više ne prepoznaje. Da li je ona zaista njegova žena? Da li je to zaista njegov stan, njihov stan? Sam je sebi postao neznanac. Postavlja pitanje. Ona, međutim, takvo ponašanje ne prihvata: on je njen muž i gotovo! On i dalje sumnja: „Pričali su mi da postoji mreža udovica koje se bave prometom osoba pod amnezijom“. Žilova amnezija će im omogućiti da, sasvim bezazleno, zarone do dna svog bračnog odnosa. Šta će tu otkriti? Jesu li su bili ljubomorni? Da li su imali razloga za ljubomoru? Međutim, izgleda da sve ide u prilog obostranoj vernosti. Nevolja jeste što je voleo da gleda mlađe žene. „Žena počne da primećuje svoje godine u trenutku kada otkrije da ima mlađih žena od nje“. Sebi neprestano postavljamo pitanja čak i onda kada želimo da prestanemo s tim. Da li smo zaista ono što predstavljamo svojim izgledom? (...)
A Žilove knjige? Mračni romani, prepuni lupeža, ubica, neprijatelja. Nisu li njegove knjige metafora bračne zajednice? „U njima prevara postaje remek-delo! Dvoje neprijatelja će tako, u ime porodice, za sve naći opravdanje. Porodica, to je vrhunac njihovog šepurenja! A onda, ubice ostare, njihova deca odlaze da bi zasnovala nove bračne zajednice ubica.“ Bračni par, postao je metafora; njegova priča, problematična. Pomirenje će ići putem ponovnog opismenjavanja, učenja onoga što oni jesu, svako za sebe, svako za onog drugog.  (...) Ona romane ne piše, njeno delo, i to samo njeno, jeste njen brak, i zato, Žil ne treba da ode. Otkrila je šta je ljubav: misao koju odsutna osoba ostavi u drugome da mu, kako vreme protiče, misao pravi društvo, kao da je ta osoba tu. Odsutna prisutnost, možda obratno od Boga, koji je prisutna odsutnost. Ali to je ionako slično. Ostaje, međutim, ono pitanje: ko će u braku ubiti onog drugog? Da li to treba zaista shvatiti tako doslovno? U romanima (ili u pozorišnim komadima) verovatno. Ali nasilje ipak postoji: nasilje starijih nad mlađima, nasilje muškaraca nad ženama, nasilje u ropskom ljubavnom odnosu. Ona je Žilovu knjigu pod naslovom Mali bračni zločini pročitala! Tu je pročitala sve o hlapljenju ljubavi, prepoznala je sve metafore, maske i, iza njih, nasilje kao jedinu doslovnost, jedinu realnost bračnog odnosa u Žilovim očima. Onda je videla i sebe uključenu u tu realnost, koliko se sve i na nju odnosi: da li to isto i za nju važi? Zar se zbilja njen brak svodi na ispraznu stvarnost lišenu svake iluzije? „I onda da nastavimo, zašto? I to sam kod tebe pročitala. Muškarac i žena ostaju zajedno samo zato što u sebi neguju ono najniže, najzlobnije i najružnije: interes, teskobu zbog menjanja, strepnju od starenja, strah od samoće. Drže se za ruke samo da ne bi sami nastavili hod ka groblju.“ On je sve ogolio, sve je sveo na doslovnost, a ljubav je ipak metafora, ljubav je 2=1, dva bića koja, kako se obično kaže, čine jedno. I da se ne bi otkrilo kako je to samo jedno viđenje stvari, ovu metaforu pretvaramo u neku drugu kojom iluziju preobražavamo u stvarnost. (...)
Dva suštinska pitanja ostaju zanavek i upravo ona ubijaju: da li zaista želim da do sudnjega dana živim s ovim čovekom ili s ovom ženom? Da li bih mogao da živim bez nje ili bez njega? Osim odgovora, preostaju još i nesigurnosti oko pitanja ko je u stvari Drugi, nesigurnosti kojima smo obuzeti zbog njegovog prisustva, zbog njegovog bića, njegove netaknute lepote, zbog privrženosti koju on upravo time stvara. Ako hoćemo da zažmurimo pred činjenicom da je odnos sa Drugim neobjašnjiv, ako želimo da taj odnos svedemo na odgovore koji nas ukalupljuju, sputavaju, onda smo svi gubitnici. Ljubav je prihvatanje (zar uz pomoć iluzije?) prihvatanje metafore na koju se redom nasuče svaka životna želja i svaka nada za sopstvenim iskupljenjem. I glavno pitanje: Hoćeš li me ti spasiti od mene samog, mene koji u tome sâm ne uspevam, zato što sam ja samo ja? Ako od metafore ljubavi oduzmemo ono što ona tako dobro skriva, onda ubijamo ljubav, onako kako to često čine vreme ili grabljivci koji žele silom da provale u bračni par. Oni su možda prave ubice u malim bračnim zločinima.

Mišel Majer, Erik Emanuel Šmit ili pobrkani identiteti, Albin Mišel, Pariz, 2004.
Prevela s francuskog Tatjana Šotra


ERIK EMANUEL ŠMIT
Rođen je 1960. godine, a školovao se u prestižnoj Ecole Normale Supérieure gde je doktorirao filozofiju i dobio najvišu francusku kvalifikaciju za predavača. U teatru se Šmit najpre proslavio svojim Posetiocem, dramom koja se bavi susretom Frojda sa, najverovatnije, Bogom. Ova drama ubrzo postaje klasik i sada je sastavni deo repertoara širom sveta. Potom se nižu uspesi: Zagonetne varijacije, Nemoralan čovek, Između svetova, Mali bračni zločini, Moja jevanđelja i Sentimentalna tektonika. Njegove drame nailaze na prihvatanje i kod publike i kod kritike, a nižu se i nagrade: prestižna Nagrada „Molijer“–nekoliko puta, pa Grand Prix du Théâtre Francuske akademije. Šmitove knjige su prevedene na 43 jezika, a njegove drame se izvode u više od 50 zemalja. Šmitova interesovanja i talenti su brojni. U svom književnom radu, prevashodno je posvećen pisanju romana, među kojima je najnoviji Uliks iz Bagdada. Njegova treća knjiga kratkih priča, Končerto u znak sećanja na anđela, nagrađena je značajnom nagradom u književnom rodu – Prix Goncourt de la Nouvelle (2010). Bavi se i filmskim stvaralaštvom: prvi film za koji je napisao i scenario i režirao ga, Odet Tulemond, počeo je da se prikazuje širom Evrope tokom 2007. godine. Ohrabren ovim internacionalnim uspehom, krajem 2009. godine adaptira Oskar i dama u roze za filmski scenario. Budući da je zaljubljen u muziku, sa italijanskog na francuski preveo je libreta opera Figarova ženidba i Don Đovani. U našoj zemlji, najpoznatiji je kao dramski pisac, a njegove Zagonetne varijacije na sceni Narodnog pozorišta neprekidno pune gledalište od 1998. godine. Njegova nemirna mašta nastavlja da otvara nova vrata i da se bavi neobičnim situacijama. U toku samo jedne decenije, Erik Emanuel Šmit postao je jedan od najčitanijih i najviše igranih francuskih pisaca na svetu.  
Prema: www.eric-emmanuel-schmitt.com


FILIP GRINVALD
Rođen je 1984. godine u Beogradu. Nakon nekoliko godina provedenih u Omladinskom pozorištu „Dadov“, upisuje pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Egona Savina. Diplomirao je 2007. godine, režijom predstave Mirandolina K. Goldonija u Narodnom pozorištu u Somboru. Na 48. MESS-u (Sarajevo) dobio je Nagradu za najboljeg mladog reditelja, za predstavu Staza divljači F. K. Kreca, u produkciji Narodnog pozorišta Republike Srpske (2008). Asistent je na predmetu Pozorišna režija na FDU u Beogradu, na Katedri za pozorišnu i radio režiju, kod profesora Nikole Jevtića. Pored pomenutih, režirao je i predstave: Staza divljači F. K. Kreca u NPRS, Banja Luka; Zečja jama D. L. Abera u BDP-u; Balon od kamena, moja sjećanja R. Smiljanić u NPRS, Banja Luka; Ženidba i udadba J. S. Popovića u NP Kikinda; Zoološka priča E. Olbija u NPRS, Banja Luka; Arapska noć R. Šimelpfeninga u Bosanskom narodnom pozorištu Zenica i u Narodnom pozorištu Tuzla. Njegova postavka drame Vitamini V. Jon, igra se na Sceni „Raša Plaović“ od 2008. godine.


SVETSKI KRITIČARI O MALIM BRAČNIM ZLOČINIMA
Ovo je jedna bespoštedna drama, gledaoci su napeti, naizmenično se smeju ili bivaju užasnuti. (...) Erik Emanuel Šmit kontroliše situaciju zadivljujućom preciznošću i daje pozorišnim rediteljima sva neophodna scenska uputstva.
EWI, La Liberté (Švajcarska)

Čovek dobije udarac u glavu i nađe se u situaciji da je u svom stanu sa ženom, svojom suprugom, koju ne poznaje. Njegova zbunjenost je posledica amnezije – ili smo mi makar ubeđeni da je to tako, jer Šmit čuva u rukavu više iznenadnih obrta. U više navrata se ispostavlja da likovi u drami nisu ono što smo mi mislili. Suprotno od uobičajenih stereotipa vezanih za polove, ni jednom od njih nisu strane grubosti i kriminalni impulsi. Bračni odnosi su centralna tema u ovoj igri svetlosti i tame, gde se smirenost smenjuje nasiljem, ljubaznost brutalnošću, a mirnoća iznenadnom akcijom. Na prvi pogled, način na koji Žil i Liza pokušavaju da zaštite jedno drugo od istine, deluje civilizovano. Međutim, na jednom dubljem nivou, ovo je analiza veza koje se vremenom istroše, a čiji je jedini spas moguć kroz krizu i njeno podrešenje. Šmit sjajno razotkriva staromodne i savremene elemente emotivnog i fizičkog odnosa modernog muškarca... i žene.
Gilles Costaz, Magazine Littéraire

Taman što pomislite da ste uhvatili list kojeg nosi povetarac, dune jači vetar i odnese ga van domašaja; onog momenta kada pomislite da ste shvatili istinu, nove informacije to opovrgnu i vi ste opet izgubljeni. Postupno podrivanje onog u šta smo sigurni, tema je Malih bračnih zločina, nove drame Erika Emanuela Šmita. Od autora Zagonetnih varijacija stiže nam još jedan psihološki „triler“ koji ga prikazuje u najboljem svetlu, kao nestašnog autora koji uživa u svojoj ulozi poznavaoca života, pri čemu manipuliše i zbunjuje i svoje likove i publiku. Skoro da ga možete zamisliti kako se šunja u pozadini, trljajući ruke od zadovoljstva zbog farse koju je smislio. (...) Mali bračni zločini su iskričava komedija, gotovo bez traga optimizma.
Armelle Héliot, Le Figaro

To je delo takve inteligencije, da čini, da se i publika oseti inteligentno.
André Lafargue, Le Parisien

Muškarac i žena: par u ratu do uništenja. Šta može da bude iscrpljujuće ili radikalnije od bračnog para? (...) Šmitov smisao za dijalog, napetost i dramu neprekidno jača još od Posetioca i Zagonetnih varijacija. Njegov talenat da drži publiku u napetosti ovde je dostigao nove visine. U ovoj drami, na temu dva lika u potrazi za istinom o onom drugom, ima i previše genijalnih obrta, koje je gotovo nemoguće shvatiti.
Annie Coppermann, Les Echos

Ljubav i bračni život su tema ove drame. Šta se dešava između dame i gospodina posle 15 godina zajedničkog života, bez obzira na to što su inteligentni, što su ljubazni jedno prema drugom i što su civilizovani? Odgovor je sumoran: dešava se pakao...
Bernard Thomas, Le Canard Enchaîné

... Sjajno napisana drama, svaka fraza je na svom mestu i replike se tako prirodno nadovezuju jedna na drugu, kao što lopta u tenisu ide tamo-amo, u najboljem maniru jedne psihološke drame. (...) Čitanje ove drame, pravo je zadovoljstvo.
B.P, Le Bulletin des Lettres

Ovo je prvoklasna drama na temu braka, belih laži i obmana...
Sud-Ouest Dimanche
 

Premijerno izvođenje

Premijera, 16. april 2011/Scena „Raša Plaović"

Reditelj Filip Grinvald
Dramaturg Željko Hubač
Scenograf Boris Maksimović
Kostimografkinja Sara Kurtović
Izbor muzike Filip Grinvald
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Prevela sa francuskog Stanica Lazarević


Lica:

Liz Nela Mihailović
Žil Boris Pingović

Organizatorka Barbara Tolevska
Inspicijent Miloš Obrenović
Suflerke Danica Stevanović/Sandra Todić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Roko Mimica
Dekor i kostim izrađeni su  u radionicama Narodnog pozorišta

 

Galerija