MIZANTROP

komedija Ž. B. P. Molijera

O predstavi

MOLIJEROVA LABUDOVA PESMA
Uobraženi bolesnik je poslednje delo Molijerovo, a četvrta predstava komada, 17. februara 1673, u Pale-Rojalu, u Parizu, je poslednja predstava na kojoj je on igrao. Već teško oboleo, on je drsko gledao smrti u oči i napisao komad u kome joj se smeje, njoj i lekarima. Na sam dan svoje smrti, on je u prkos savetima svoje žene i glumca Barona koji su predviđali bliski kraj, hteo ipak da igra glavnu ulogu; Argona. ‘Šta mogu da radim, odgovorio je on, kako piše Grimare, pedeset sirotih radnika imaju samo svoju nadnicu da žive; šta će oni ako ja ne igram?’ U stvari ovo je bio samo izgovor i Molijer je pod maskom savesnosti direktora pozorišta skrio svoj neodoljiv nagon pisca komedije i komičara, koji na sve, pa čak i na pretnju smrti, odgovara smehom. U prizoru ceremonije kad je imao da izgovori reč ‘juro’ (kunem se), Molijer gubi snagu i primetivši sam da se to u publici opazilo, on prikupi svu svoju snagu, da bi usiljenim smehom prikrio prvi ropac.“ (Program proslave tristote godišnjice smrti Molijera u Narodnom pozorištu, 1922)  
„Molijer je tumačio Argana; u jednom trenutku on se zagrcnuo, ali je uspeo da prikrije kašalj. Kada je otišao u garderobu, krv je pokuljala na njegova usta. Baron, budući veliki glumac, koji se tu desio, otrčao je po Armandu, Molijerovu ženu, glumicu takođe. Kada su Baron i Armanda stigli, Molijer je već bio mrtav. Molijer nije umro na sceni, za vreme predstave, kao što se desilo nekolicini velikih glumaca, – smrću koju glumci najviše vole. Ali je umro u pozorištu, neposredno posle predstave, posle jednog velikog uzbuđenja, kao što je premijera, i to dvostruka premijera, premijera pisca i premijera glumca.“ („Srpska scena“, 1942)   
List „Pozorište“ 1882. opisuje proslavu koju Francuzi priređuju svakog 17. februara, posle obaveznog izvođenja Uobraženog bolesnika: „Usred pozornice izdiže se mesto na kom je stolica predsednika doktora. Pred tom stolicom je na stupu krasno poprsje Molijerovo, koje je izradio Hudon; s desna i s leva pozornice nižu se klupe. Zastor se diže: svi članovi 'Théâtre français' izlaze, tragični i komični, prvi i poslednji, muški i ženski članovi svi koliko god ih ima. Svi su u crvenim doktorskim mantijama i visokom doktorskom šeširu, neki sa znakovima lekarskim – naročito orijaškom štrcaljkom – sve dva po dva. Lagano prolaze pozornicom; publika ih, po drugim njihovim zaslugama, redom odlikuje, ovoga više, onoga manje. Za tim posedaju na klupe. U sprovodu poslednji je predsednik i uz njega oni glumci, koji su sudelovali u 'Silom bolesniku'. Muzika je zanemila. Počinje ispit, kako ga je Molijer propisao. Kod drugoga 'juro', t. j. kod poslednje Molijerove reči, dignu se svi članovi sa svojih sedišta, te nastaje poduža, svečana stanka, iza koje opet svi sednu i ceremonija se odigra do kraja. Na svršetku svi stupe pred poprsje, tu polože lovor-vence, a najstariji član pozorišta ovenča vencem velikom umetniku glavu. – Ovako u Francuskoj i publika i samo pozorište poštuje svoje umetnike.“  
Priredila Jelica Stevanović


Ž. B. P. MOLIJER
1622–1643. Od oca Žana Poklena i majke Mari, u Parizu se rodio Žan-Batist. Otac je bio zanatlija, dogurao je do zvanja kraljevskog tapetara. Majka umire kad je Žan-Batistu bilo deset godina. Pohađa jezuitsku školu do svoje šesnaeste godine, posle čega se seli u Orlean, na studije prava. Pravnički poziv je, međutim, napustio, kao što je odbio i da se posveti očevom zanatu, birajući umesto toga karijeru u pozorištu. Skoro je izvesno da je svoj pozorišni debi imao pre 1643.
1644–1645. Žan-Batist dolazi u kontakt sa glumačkom porodicom, Bežarovima; najstarija ćerka, Madlena, mu postaje ljubavnica. Uzima pseudonim Molijer i pridružuje se Bežarovima u stvaranju nove pozorišne trupe, „L’lllustré-Théâtre“. Trupa ubrzo doživljava finansijske teškoće, a nekih 16 meseci kasnije i bankrot, uprkos tome što su se preselili u nove prostorije.
1646–1651. Molijer i Bežarovi napuštaju Pariz. Vojvoda od Epernona, zaštitnik glumice Madlene Bežar, postaje i pokrovitelj cele trupe. Glumci Vojvode od Epernona najpre borave u Bordou. Njima upravlja Šarl Difren, a gostuju uglavnom u južnim delovima Francuske – u Langedoku i u Provansi, sve dok se 1653. nisu preselili u Lion. Vrlo je verovatno da je otprilike u ovo doba Molijer počeo da piše komedije.
1652–1657. Knez Konti postaje novi pokrovitelj trupe. U Lionu njegovi glumci izvode dve Molijerove komedije: L’étourdi ou les contretemps i Dépit amoureux, 1656. Uprkos uspehu ovih komada, glumci gube pokrovitelja. Knez Konti se 1657. odriče pozorišta da bi se posvetio religiji. Kasnije će postati vatreni neprijatelj pozorišta.
1658-1659. Molijer i Bežarovi se vraćaju u Pariz. Uspeh novih komada privlači pažnju „Gospodina“, kraljevog brata, koji postaje njihov novi pokrovitelj. Trupa se seli u novo pozorište koje deli s grupom italijanskih glumaca, u to doba veoma popularnih u Parizu. Molijer i njegova trupa su u tom pozorištu mlađi partneri, ali 1659. ipak doživljavaju veliki uspeh, sa Smešnim preciozama. Ova komedija lansira Molijera u orbitu, i to ne samo kao pozorišnog čoveka, nego i kao učesnika u aktuelnoj literarnoj debati.
1660. Molijerova trupa se seli u veće pozorište koje i dalje deli s Italijanima, ali pod ravnopravnijim uslovima. Italijani igraju komediju del’ arte, a jedna od njihovih perjanica je Tiberio Fjureli, koji igra Skaramuša. Mnogi savremenici opisuju Fjurelija kao Molijerovog učitelja, koji ga je pre svega podučavao specifičnom stilu glume. Komedija del’ arte svakako veoma utiče na Molijera.
1661. Molijerova popularnost među pariskom publikom raste, ali sada ga već traže i u dvorskim krugovima. Komadom Ljubomorni princ na kratko sa farse prelazi na herojsku komediju, žanr koji je na dvoru bio u modi. Ova studija ljubomore, međutim, ne nailazi na dobar odziv, tako da se Molijer vraća popularnijoj komediji i svojoj ulozi Zganarela u Školi za muževe, svojevrsnoj prethodnici još čuvenije komedije, Mizantrop, koju trupa izvodi u avgustu 1661. na zabavama koje organizuje ministar finansija, Nikola Fuke. Čitav spektakl za cilj ima razonodu kralja, Luja XIV, na otvaranju Fukeovog novog zamka u blizini Pariza.
1662. Molijer se ženi Armandom Bežar i na scenu postavlja Školu za žene, komad koji je doživeo mnoge kritike ali koji je istovremeno bio pravi magnet za publiku. Armanda je navodno bila Madlenina mlađa sestra, ali Molijerovi neprijatelji nisu propuštali priliku da pomenu kako je ona zapravo Madlenina ćerka i da joj je samim tim Molijer otac. Činjenice o ovome su i dalje nejasne.
1663. Stalnim kritikama njegovog života i Škole za žene, Molijer odgovara kratkim komadima, Kritika Škole za žene i Versajske improvizacije. Jasno je da uprkos mnogim raspravama koje su ga u to vreme okruživale, Molijer nije izgubio kraljevu naklonost, jer mu te godine Luj XIV dodeljuje stalnu platu.
1664. Od tada, Molijer postaje jedan od kraljevih omiljenih dramskih pisaca, čiji se komadi često izvode na dvoru čak i pre javnih premijera. Na jednoj svečanosti u Versaju prvi put je izvedena nova komedija, Tartif. Tema ovog komada, religiozno licemerje, uzrokovala je hitre zabrane i nove napade na autora. Molijer uprkos ovome ostaje u kraljevoj milosti, te Luj XIV postaje kum njegovom prvom sinu, a kraljeva rođaka, Henrijeta od Engleske, kuma.
1665. Posle zabranjivanja Tartifa, Molijer se nije klonio spornih tema, već je umesto toga napisao novu izuzetno kontroverznu komediju, Don Žuan. Luj XIV je svoju dalju podršku piscu demonstrirao tako što je postao novi pokrovitelj trupe; prva predstava Kraljeve trupe bila je komedija u tri čina L’amour médecin. Kraljeva trupa je nastavila da izvodi i dela drugih pisaca, ali je u decembru 1665. Molijer imao čuvenu raspravu s mladim piscem tragedija, Žanom Rasinom, koji je svoj novi komad povukao iz Molijerovog pozorišta i predao ga suparničkoj trupi. Rasinovi motivi nisu jasni, ali posle ovog događaja dva najčuvenija francuska dramska pisca jedva da su međusobno progovorila i reč.
1666. Mizantrop doživljava veliki finansijski uspeh. Dobija hvale od kritičara Boaloa, koga su neki smatrali glavnom inspiracijom za ovaj komad. I premijera komedije Protiv svoje volje lekar takođe doživljava uspeh, uprkos pamfletu protiv pozorišta koji štampa Molijerov nekadašnji pokrovitelj, knez Konti. Posle Molijerovog trećeg komada te godine, Melisert, jedna od najslavnijih glumica Kraljeve trupe, gospođica Di Park, napustila je Molijerovu trupu da bi se pridružila Rasinu i suparničkom pozorištu.
1667. Molijer prerađuje Tartifa i pokušava da ga na scenu postavi pod novim naslovom, Varalica. Komad je opet zabranjen, pošto je moć religioznih grupacija koje se protive pozorištu i dalje velika. Molijer se te godine ozbiljno razboleo, do te mere da mu lekari zabranjuju da pije bilo šta osim mleka. Uspeo je da postavi samo jednu novu komediju, Sicilijanac.
1668. Posle duge bolesti, ponovo se baca na posao. Ne samo što je napisao tri nove komedije (Amfitrion, Žorž Danden i Tvrdica) i igrao u njima, nego je pomagao Siblinjiju u izvođenju parodije na Rasinovu novu tragediju, Andromaha.
1669. Tartif je konačno izveden, i to u verziji koju danas poznajemo. Molijer sarađuje s italijanskim kompozitorom Lilijem na relativno novom žanru, komičnom baletu, svojim novim komadom, Gospodin od Pursonjaka.
1670. Luj XIV daje Molijeru temu za novi komični balet, Veličanstveni prosci, u kojem će i sam kralj nastupiti.
1671. Molijerova poslednja saradnja s Lilijem, u tragičnom baletu Psiha. Na komadu su radili i libretista Filip Kino i još jedan dramatičar, Toma Kornej, ali delo je napisano na brzinu i nimalo nije popravilo reputaciju koju je Molijer imao kao pisac tragedija. Skapenovim podvalama se vraća italijanskoj komediji.
1672. Molijerov nekadašnji muzički saradnik, Lili, dobija monopol na izvođenje svih operskih dela u Francuskoj, što Molijera odbija od operskih predstava i vraća ga satiričnoj komediji. Piše Učene žene.
1673. Uprkos Lilijevom monopolu na operske predstave, Molijer s mladim kompozitorom Antoanom Šarpentjerom radi na novoj komediji prožetoj muzikom i plesom, Uobraženom bolesniku. U ovoj predstavi Molijer igra naslovnu ulogu, ali mu tokom treće reprize, 17. februara 1673, pozli. Umire nekoliko časova kasnije. Njegova žena, Armanda, preklinje Luja XIV da se kod pariskog nadbiskupa založi za to da se Molijer dostojno sahrani – pravo koje je većini glumaca bilo uskraćeno.
Priredila Marija Stojanović


JAN KOT (1914, Varšava ?2001, Santa Monika)
Potiče iz jevrejske, polonizovane i pokatoličene porodice. Pri kraju studija prava tajno pohađa predavanja na Francuskom institutu u Varšavi i Romanističkoj katedri. Krajem tridesetih godina, na vrhuncu avangarde u Francuskoj, u prestonici sveta, Parizu, priprema doktorsku tezu Apoliner kao izdavač De Sadovih dela. U duhu avangarde, na autobuskoj ili tramvajskoj stanici sreće kćerku čuvenog matematičara Lidiju Štajnhauz, koja u Parizu studira političke nauke, i istog časa ženi se njome. Nažalost, njihov boravak u Parizu prekida rat. Vraćaju se u Poljsku gde počinje hajka na Jevreje, pa sledećih godina stalno beže, skrivaju se, a on se pred kraj rata priključuje komunističkoj Narodnoj armiji. Posle rata postaje član Komunističke partije. Jedan je od osnivača čuvenog socrealističkog časopisa „Kovačnica“, koji je odlučivao sudbinu posleratne poljske književnosti i umetnosti. Po gašenju časopisa (1950), Jan doktorira i postaje „partijski profesor“ u Vroclavu, a kasnije i u Varšavi. Postaje i vrlo uticajan pozorišni kritičar. Decenijama se od njegovog mišljenja tresu najbolja pozorišta, njihovi direktori, reditelji i glumci. Posle Poznanjskih događaja 1956. potpuno se osvešćuje. Vraća partijsku knjižicu. Jan Kot koji je komunizam stvarao, kao i mnogi drugi, neumitno je postao njegova žrtva. Godine 1966, na vrhuncu slave, pozvan je u Ameriku da drži predavanja. U Poljskoj je 1968. pored studentske pobune došlo i do pogubnog talasa antisemitizma, i po toj liniji nije mogao da se vrati u zemlju. Ostaje u Americi, gostuje kao profesor širom Evrope, u Japanu, objavljuje knjige, one se prevode, po njima najslavniji reditelji rade Šekspira i grčke tragičare, otvara svetske pozorišne festivale, između ostalih i BITEF. Međutim, Amerika ga u pozorišnom smislu razočarava. Mnogo puta je izjavljivao: „Otkad sam u Americi, ne znam šta je pozorište“. Nije bio naučnik u duhu velikih humanističkih škola iz druge polovine XX veka, ali smatran je tvorcem škole čiji je bio jedini predstavnik. Bio je majstor u formi eseja. Još početkom šezdesetih godina postao je popularan i kod nas. Prevedene su sve njegove relevantne knjige: Šekspir naš savremenik, Jedenje bogova, Kameni potok, Pozorište esencije, I dalje Šekspir, Prilog biografiji, kao i niz eseja objavljenih po svim književnim časopisima. Ogledao se i u pisanju tekstova na životne teme koje svrstava u pozorišnu antropologiju. Od početka devedesetih za svoje unuke Lidiju i Juliju piše priče i bajke, koje objavljuje u Poljskoj kao posebnu knjigu, potom prevedenu na više jezika. Umro je u Kaliforniji uoči katoličkog Božića. Po njemu, ljudi se dele na racionalne, iracionalne i mešance. Po svemu – spadao je u poslednje.
Iz: Biserka Rajčić, Casus Jan Kot, februar 2002.
(www.komunikacija.org.rs)


Osim o Šekspiru i grčkim tragedijama, Kot je pisao i o japanskom teatru, Tadeušu Kantoru i Ježiju Grotovskom. Prevodio je na poljski i engleski dela Sartra, Didroa, Joneska i Molijera.
http://en.wikipedia.org


EGON SAVIN
Profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je u gotovo svim značajnim pozorištima nekadašnje Jugoslavije, a njegove predstave su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tel Avivu, Beču, Njujorku, Čikagu. Dobitnik je velikog broja nagrada. Ogledao se sa uspehom u svim kod nas prisutnim produkcionim modelima: od predstave Zbogom, Judo koja je sredinom sedamdesetih okupila grupu mladih glumaca-zaverenika i formirala jedan od mogućih modela pozorišne off-scene – do predstava u institucijama nacionalnog značaja kao što su Narodno pozorište u Beogradu, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Crnogorsko narodno pozorište u Podgorici, Makedonsko narodno pozorište. Sa velikim uspehom postavlja dela domaćih i svetskih klasika, u kojima pronalazi konkretne tragove koji otkrivaju suštinsku moć pozorišta u našem vremenu i vezuju ta dela i njihove autore za konkretan prostor i konkretno vreme. U Narodnom pozorištu je režirao Rostanovu komediju Sirano de Beržerak (premijera 22. marta 1991), Sterijinog Kir Janju (premijera 25. decembra 1992) i Pokondirenu tikvu (premijera 18. januara 1998), potom drame Demon Isaka Baševisa Singera (premijera 15. marta 2000), Stanja šoka Sema Šeparda (premijera 26. oktobra 2001),  Derviš i smrt (premijera 27. decembra 2008) i Pokojnik (premijera 26. decembra 2009).
 

Premijerno izvođenje

Premijera 19. maj 2012 / Velika scena

Prevod: sa poljskog Petar Vujičić,
fragmenti u stihu, sa francuskog: Radmila Miljanić Nikolić
Adaptacija Jan Kot – Egon Savin
Reditelj Egon Savin
Dramaturg Slavko Milanović
Scenograf Boris Maksimović
Kostimograf Lana Cvijanović
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Dizajn zvuka: Vladimir Petričević
Video materijal*: Petar Antonović i Jovan Tarbuk

Premijerna podela:

Alsest Nikola Jovanović
Filent Aleksandar Đurica
Oront Branko Vidaković / Nebojša Kundačina
Selimena Nina Janković
Arsionoja Dušanka Stojanović Glid
Elijanta Zlatija Ivanović
Akast Ljubivoje Tadić
Klitandar Miloš Đorđević
Policajac Miloš Lalović
Menadžerka 1 Maja Lukić
Menadžerka 2 Valentina Velkov

Organizator Jasmina Urošević
Inspicijent Sandra Rokvić
Sufler Danica Stevanović
Asistent režije Ivan Pantelić
Asistent scenografa (volonter) Ana Jovanović
Asistent kostimografa Sonja Mrkobrada
Asistent organizatora (volonter) Anja Ninković
* Za ustupanje fotografija zahvaljujemo kompaniji MOVEM Fashion (Hugo Boss, Canali, Trussardi).
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor scene Nevenko Radanović
Majstor tona Perica Ćurković
DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU

 

Galerija