NEČISTA KRV

Borisav Stanković/Maja Todorović

O predstavi

BORISAV BORA STANKOVIĆ
(31.mart 1876 – 22.oktobar 1927)

Rođen je u Vranju od oca Stojana i majke Vaske koji oboje umiru u njegovom ranom detinjstvu. O Bori se nakon prerane smrti roditelja brine njegova baba po ocu – Zlata. Ona je potomak stare, ugledne i osiromašne vranjanske porodice. Često unuku priča o ,,starom” Vranju i te priče određuju budući Stankovićev literarni put. Celokupno njegovo književno delo vezano je za Vranje, iako je u ovom gradu samo u detinjstvu živeo. U rodnom gradu, Bora Stanković završava osnovnu školu i sedam razreda gimnazije. U gimnaziji su mu profesori: Ilija Vukićević, Jaša Prodanović, Svetislav Simić i Ljuba Davidović. Rano započinje svoj književni rad, najpre pesmama. Maturira u gimnaziji u Nišu i odlazi u Beograd gde upisuje ekonomski odsek Pravnog fakulteta Velike škole. Iste godine, umire njegova baba Zlata i Stanković je primoran da zbog neimaštine proda rodnu kuću. Godine 1902.  objavljene su mu dve zbirke pripovedaka Stari dani i Božji ljudi, kao i ,,komad iz vranjanskog života u četiri čina s pevanjem” Koštana. Uskoro završava fakultet i ženi se Angelinom Milutinović. Ovu lepu Beograđanku Bora je prvo zapazio na fotografiji u izlogu fotografske radnje na Terazijama. Na fotografiji je bila obučena u matrosko odelo za maskenbal, a sklopom srećnih okolnosti iste  večeri se na maskenbalu i sretnu. Da je ,,sudbini nemoguće pobeći” kaže naš slavni pisac i u mnogim svojim delima. Roman Nečista krv objavljen je 1910. godine i odmah proglašen za remek-delo srpske književnosti.  Godine 1915, Bora Stanković ostavlja porodicu u Kraljevu i odlazi u Niš, pa u Podgoricu, gde ga Austrougari zarobljavaju i interniraju u Derventu. Uz pomoć prijatelja, naredne godine, biva pušten kući u Beograd. Od 1920. godine činovnik je u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Njegov drugi roman Gazda Mladen ostaje nedovršen, jer Bora Stanković umire 1927. godine u Beogradu. ,,Ni u jednom svom delu Stanković nije na tako malom prostoru rekao tako mnogo o životu kao u ovom romanu”, napisao je Jovan Deretić. Danas je u njegovoj rodnoj kući smeštena Muzej kuća Bore Stankovića, a ulica u Vranju u kojoj se muzej nalazi se zove Baba Zlatina ulica.


MAJA TODOROVIĆ
Rođena je 1990. godine u Splitu, a odrasla je u Herceg Novom. Završila je osnovne i master studije iz dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autorka je više drama koje se izvode u nacionalnim i gradskim pozorištima u Beogradu, Novom Sadu i Podgorici. Scenarista je i producent nekoliko igranih filmova i TV serija. Izvedene drame:Drekavac (BDP); Pakovana devojka (BDP); Kinez (Gradsko pozorište Podgorica);  Šćeri moja, … (CNP); Antigona 1918 (SNP).


REČ SPISATELjICE 
Nečista krv Borisava Stankovića je jedan od najvećih romana srpske književnosti, i teško je, a i suvišno pobrojati sve razloge zbog čega.  S jedne strane, tako velika dela nude izobilje motiva, ideja, tema i likova i samim tim predstavljaju ogroman izazov za dramatizaciju i postavljanje na scenu. S druge strane  tu je i publika koja već poznaje delo i samim tim ima određena očekivanja od inscencije. Često su čak i dobri filmovi koji su rađeni po velikim delima, nepravedno ocenjivani kao neuspeli ili kao „dobri, ali ne tako dobri kao roman“. 
Međutim, roman i dramski tekst, odnosno pozorišna predstava, potpuno su različite forme i ono što je moguće prikazati u romanu nije moguće na sceni i obratno. Naravno, moguće je napraviti predstavu koja bi obuhvatila sva dešavanja iz Stankovićevog dela, ali bi to, verovatno, bila veoma duga predstava (što takođe nije nužno problem, postoje i takve predstave), ali pitanje je i šta bismo time dobili - odnosno da li nam je potreban takav scenski prikaz romana. Za mene je bilo mnogo važnije da pronađem šta je to aktuelno u tom delu i šta bi savremenu, pogotovo mlađu publiku, danas i ovde, trebalo da navede da gledaju predstavu Nečista krv- a da jedini argument ne bude  „To je naš veliki roman“. 
Čitajući Stankovićev roman iznova i iznova, javljale su mi se razne ideje; u njemu ima toliko tema koje su veoma primamljive za dramatizaciju, tako da se već na prvi pogled iz ovog dela mogu  izdvojiti najmanje tri drame. Teška srca sam se oprostila od nekih delova i motiva. Budući da sam se gotovo u svemu što sam radila do sada bavila ženama, koje su se na neki način, izdvojile iz svog vremena i okruženja, Nečista krv je prirodan nastavak mojih  interesovanja kao autorke. Sve su te junakinje tragično završile. Sofka je jedna od njih. Međutim, Sofkina tragedija je nešto drugačija. Ono što je razlikuje od svih mojih dosadašnjih junakinja jeste to što se njena priča ne završava tragičnom smrću već tragičnim životom. Sofka se od jedne samosvesne, jake žene pune strasti i života, pretvara u žrtvu nasilja, koja krivi sebe i svoju „nečistu krv“ za to što je muž zlostavlja. Zvuči poznato? Živimo u vremenu u kom su žene i dalje žrtve nasilja, i pri tom ne pričam o #MeToo pokretu, estradi i Holivudu. Pričam o ženama kojima smo svakodnevno okruženi, o našim sestrama, prijateljicama, majkama… Ja potičem iz zemlje u kojoj se ženska deca abortiraju, a neretko čujem i same žene kako izgovaraju: „Nek’ je udario, zaslužila je“. Ono što me najviše plaši je da će se posle predstave, iz dela publike, čuti sličan komentar i za Sofku. I ovo nije nikakav feminizam, niti je pitanje borbe za jednakost polova, ni toga da li će me zvati piscem ili spisateljicom. Ne, pitanje je odnosa među ljudima. Zanimljivo je da se nasilje često dešava  i među ljudima koji su se nekada voleli. Šta se to dogodi u nama pa ljubav preraste u nezadrživi bes? Da li je to neka „nečista krv“ koja se prenosi sa kolena na koleno, pa je samo pitanje kad će da se „probudi“ ili je to ipak nešto što nastaje pod uticajem okruženja u kome živimo? Ja nemam odgovore na ta pitanja, niti ova drama pretenduje da odgovori na njih. Ne smatram da pozorište treba da daje eksplicitne odgovore. Ali isto tako mislim da smo danas gotovo svi, i muškarci i žene preživeli neku vrstu nasilja - ako ne fizičkog onda mentalnog odnosno psihološkog, baš kao i junaci Nečiste krvi. Nije ovde samo Sofka žrtva nasilja, niti je Tomča jedini nasilnik. Gotovo svi junaci su na neki način i žrtve i dželati, a neki su i sami svoji dželati. Promenilo se vreme, okruženje i način na koji živimo, ali mislim da su posledice koje ostavljaju nerešeni porodični odnosi i nasilje uvek i svuda isti i uvek i svuda bolni.


MILAN NEŠKOVIĆ
Rođen je u Valjevu 1985. godine. Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Nikole Jevtića i prof. Alise Stojanović. Višestruko je nagrađivan za dosadašnji pozorišni, i ne samo pozorišni rad. Docent je na Akademiji umetnosti u Beogradu. Ovo mu je treća režija u Narodnom pozorištu u Beogradu, a prva na Velikoj sceni.



REČ REDITELjA
Kako se ljubav manifestuje? Kako ljubav nestane? Kako je moguće da ljubav nestane? Možda samo prestane? Da li onda znači da ima rok trajanja? Prestane li da postoji kada počenemo da se inatimo sa sopstvenom sudbinom ili počnemo da se inatimo sa sudbinom kada ljubav nestane? Ima li iluzornije provedenog života od onog bez ljubavi, posvećenog inaćenju sa sudbinom? Može li ljubav da bude pogrešna? A zakasnela? Može li da se živi bez ljubavi ili uprkos ljubavi?
Ne znam. Samo postavljam pitanja koja su se sama nametnula prilikom rada na ovoj predstavi, a kada su odgovori u pitanju, plaše me, jer mogu da budu jednostavni: da ili ne.


SOFKA...
I DANAS...

Oholost dolazi pred pogibao, a ponosit duh pred propast
                                                                      
Biblija, Priče Solomunove 16:18

,,U srži proze Bore Stankovića je čovek, njegova duša, njegov senzibilitet… U osnovi ljudske prirode video je žudnju za svetlošću i lepotom života”, napisao je  književni kritičar Velibor Gligorić u tekstu Borisav Stanković. 
Sofka, kći efendi-Mitina i unuka najuglednijeg čoveka u kraju, hadži-Trifuna, odrasta kao poslednji potomak nekada bogate i moćne porodice. Žene u toj porodici imale su samo jedan zadatak, a to je da svoju lepotu i snagu neguju, da se što lepše nose i kite, i da tom silnom lepotom svakog muškarca koji ih ugleda osvoje i zalude. Dve moćne sile nasleđene od predaka, ponosni duh i čudesna lepota, spletoše se u našoj Sofki. A duša… žudi za svetlošću i lepotom života, za ljubavlju. ,,Samo kad bi se pojavio taj… taj koji će mene da zanese… da me opije”, izgovori Sofka mutavom Vanku.
Trgovačka transakcija kojom Sofku otac proda bogatom seljaku gazda-Marku vrhunac je oholosti nečiste krvi poslednjeg muškog potomka ugledne hadžijske porodice. On ne oseća poniženje što jedinu kćer svesno lišava mogućnosti da doživi svetlost i radost života, već se oseća poniženo zbog siromaštva, zbogbede materijalne. ,,Nikad nisam bio srećan“, kaže svojoj ženi Todori. Ponosni duh je sve za čim je žudeo.
No, i ljubav je moćna sila… Nakon tragične smrti gazda-Markove i bezumne strasti iz njegove kuće odu. Sofka se ne ponaša u novom domu kao gorda hadžijska kći. Put svetlosti se otvara. Stasa Tomča. ,,Čim je pogleda, stane do nje, ne zna šta će od sreće i radosti. Odmah tada njegove crne oči tako široko i toplo počnu da sjaje, i, već drhteći od strasti za njom, za njenim toplim, jedrim telom, unosi se u nju i samo je pita : - ,,A, Sofke?”, unapred srećan što će moći odmah da joj učini što bude htela.”, napisa Bora Stanković. I još: ,,Kuća joj postade topla, i to sasvim topla.``
Ali...oslobodi se duh gordosti i samoljublja iz boce. ,,O, o, pogle, ovde baš počelo da se živi; pogle kako se uredilo. A ja i mati ništa, zaboravili na nas.”, izgovori efendi-Mita došavši jednog dana po još novca. Cepteo je od jarosti i gorčine. Iščile svetlost. I Sofkin svet ponovo skliznu u staro i poznato...da gordo podnosi bol, tugu i nesreću, i da plače samo kada je niko ne vidi...  Tome su je oduvek učili… Nečista krv.
Molina Udovički Fotez


PRIJATELj PREDSTAVE

Premijerno izvođenje

Premijera 12. april 2019/Velika scena

Reditelj Milan Nešković
Dramaturškinja Molina Udovički Fotez
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Scenografkinja Vesna Popović
Kostimografkinja Marina Vukasović Medenica
Kompozitorka Anja Đorđević
Koreografkinja Andreja Kulešević
Izvršni producent Milorad Jovanović
Producentkinja u Drami Jasmina Urošević


Premijerna podela:
Sofka Jovana Stojiljković
Efendi Mita Nebojša Dugalić
Todora, Sofkina majka Nataša Ninković
Gazda Marko Nenad Jezdić
Stana, Markova žena Dušanka Stojanović Glid
Magda, sluškinja Ljiljana Blagojević
Simka, kupačica Radmila Živković
Arsa, Markov sluga Tanasije Uzunović
Tomča, Markov sin, Sofkin muž Pavle Jerinić
Stoja, Todorina sestra Zlatija Ocokoljić Ivanović
Vanko, sluga mutavac Nikola Vujović
Mali Tomča Stefan Kalezić
Operski pevač Nebojša Babić


Asistentkinja kostimografkinje Biljana Grgur
Asistentkinja scenografkinje Mia Medenica
Inspicijenti Saša Tanasković, Sandra Rokvić
Suflerka Gordana Perovski
Korepetitorka Tanja Ščerbak
Saksofonista Ivan Ranković
Asistent režije na praksi Stefan Gajić
Producentkinja na praksi Tijana Mićanović
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković
Dekor i kostimi izrađeni su u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Galerija