NESPORAZUM

drama Albera Kamija

O predstavi

STVARANjE MALIH UTOPIJA KAO ZADATAK ŽIVOTA
Izmišljeni dijalog reditelja i dramaturga

Ž.H. Pitanje starijeg i nadasve dobronamernog kolege „zašto bi danas neko uopšte gledao inscenaciju filozofske drame“ kada znamo da u njoj objekat dramske radnje postaje objašnjavanje filozofskog stanovišta – a to je nekakav presek u kojem će se sva tumačenja ovog „žanra“ susresti – kao da je provociralo polemiku sa uvreženim mišljenjem da, sa stanovišta dramske atrakcije koja se danas horski poistovećuje sa potrebom da se publika zabavi, filozofska drama nije „plodno tle“ za komunikaciju sa publikom. Dajmo jednostavan odgovor na pitanje zašto se bavimo Nesporazumom danas: Jan, glavni junak ovog Kamijevog komada, tek prevalivši tridesetu godinu života u kojem je pre svega egzistirao, pokušava najzad da definiše sebe, ali ne kroz jasnu perspektivu ljubavi u porodici koju treba da stvori sa svojom požrtvovanom ženom, već kroz njemu nepoznat, davno izgubljen dom, u kojem ga umesto majčinske i sestrinske ljubavi dočekuje zločin. A njih dve, pak, taj svoj zločin, koji je postao način i svrha života, pravdaju potrebom za begom iz sumorne stvarnosti u obećanu zemlju o kojoj nemaju validne informacije, već predrasude da će im tamo biti bolje. Iz svake pore ovog komada kao da isijava zavodljiva misao Alberta Moravije: „Svako zamišlja svoj raj tamo gde je drugom pakao“.
V.M. Pretpostavljamo da je Kami pisao Nesporazum iz atmosfere neposrednog beznađa nastalog nakon završetka Drugog svetskog rata kojim je, rekao bih, i 20. vek strašno i opominjujuće obeležen. Čitam Nesporazum kao modernu tragediju traganja za srećom, verno sledeći Kamijevu dramaturšku nit. Kontekst postratovske traume je tu, pa je tu. I više od toga. Ta trauma traje i kao da se stalno obnavlja na ovom prostoru, kao da stalno iznova mazohistički draži na svežu krv i novu bol. Tako, apsurdnost ljudske egzistencije uopšte, kojom je Kami toliko hranio svoj opus, nosi nešto od naše žive svakodnevice, nešto naše, aktuelno, što osećamo na koži, jasno prepoznajemo u vlastitim strahovima i ciničnim otklonima i begovima od njih…
Ž.H. Egzistencijalizam se suprotstavlja sekularnom moralizmu koji je poništio Boga zarad utilitarističkih poriva. Istorija liberalnog kapitalizma je istorija svođenja Boga na ideologiju, koju valja zameniti drugom, boljom, isplatljivijom. To nije sloboda o kojoj egzistencijalisti sanjaju. Naravno, banalno bi bilo shvatanje da je Kamijev pojam slobode sadržan u onome što čini njegov Kaligula. Tumačeći egzistencijalistički pojam slobode kao princip da je u svetu za koji tvrdimo da je apsurdan, svaki postupak podjednako takav, pa i ubistvo, dakle dozvoljen sa tog stanovišta merila vrednosti, mi svetom pojmu Slobode oblačimo šinjel anarhizma. A s anarhistima su se svi obračunali kao Lenjin sa Bakunjinom. Gde je stvarna sloboda? To život ostavlja svakome od nas da sam spozna. A kao po pravilu, ta spoznaja stigne u samrtnom ropcu, kada Đavo zauvek zatvori pansion u kojem smo proveli život.
V.M.     Groteskni raspad komunikacije među najbližima i otupelost u tome, kao da se neposredno događaju na sceni i to je gotovo banalno realistično. To se događa zahvaljujući miljeu monstruozne bezosećajnosti i sebičnog grabeža, kao i opsednutosti sobom i novcem. Predstavom se pitamo otkud to, šta je po sredi. Hedonizam, anarhizam, mikrootpor sred recesije liberalnog kapitalizma… ili naprosto priviđenje slobode, ili surova i infantilna egzekucija sna o sreći. Pitamo se šta to radimo, gde smo to stigli, kuda to idemo, dokle… Pitamo se zašto je naš Bog u stvari ubogi proleter.
Ž.H.    Karakteristika filozofskih drama je njihova angažovanost. Bilo da propagiraju svoju filozofiju, ili pak politiku, egzistencijalisti to čine sa bezmalo religioznom strašću, ne birajući sredstva u želji da ubede publiku u ono što propovedaju. Erik Bentli je u takvom tumačenju ovog književnog pravca otišao možda ponajdalje, poredeći Sartra i Brehta rečima kako oba pisca u istorijskom apsolutu i u svesnoj akciji za promenu sveta vide smisao čovekovog postojanja, pokušavajući da ostvare sintezu individualnog i društvenog. „Evropa je tako tužno mesto“ kaže žena glavnog junaka Nesporazuma. Kako ovo izgovoriti, a da vas ne ukalupe u obrazac evroskeptika?
V.M. Vezali smo se za tu repliku. Smatramo je veoma značajnom i aktuelnom. Je li ovo naše mesto više tužno mesto od Evrope kao tužnog mesta? I to se pitamo. Evropa je tužno mesto ili je ona naš san o sreći? Ili je Amerika naš san o sreći? Ili je ipak Evropa naš san o sreći…
Ž.H. Svi ugledniji tumači Kamijeve proze apostrofiraju da je jedno od njegovih opsesivnih filozofskih pitanja na koje u svom delu pokušava da nađe odgovor – kako poštovati ljudski život u svetu lišenom transcendentalnog smisla i značenja. Svedimo to na jezik današnjice: kako besmislu dati smisao, ukoliko negiramo da uteha postoji u nekom drugom životu, tamo gde vlada nebeska pravda koja nam je u ovozemaljskom bitisanju tako beskrupulozno uskraćena. Ima li boljeg života za nas ovakve? Života u slobodi?
V.M. Mora ga biti! Treba istinski želeti promene i bolje. Vreme revolucija i velikih metli koje su buntovnički čistile je prošlo. Danas su revolucije puki interes, ali verujem da se nihilistički duh nije posadio u većinu ljudi. Treba čistiti u sebi, po sebi. Stvarati male, konkretne utopije, rekao bi savremeni filozof.

Željko Hubač
(Korišćen intervju sa Veljkom Mićunovićem: Mikojan Bezbradica, Moderna tragedija traganja za srećom, „Pozorišne novine“ br 56, novembar 2011)


ALBER KAMI
Rođen je 7. novembra 1913. u Alžiru, kao sin alzaškog naseljenika. Odrastao je u siromaštvu, u jeftinom delu alžirskog Belkora. Još u ranoj mladosti je pokazivao izvanredan talenat, što nije promaklo njegovom nastavniku Luju Žermenu, koji ga je podržavao u pisanju i pomogao mu da dobije stipendiju za višu školu. Kami je dosta kasnije, u govoru povodom Nobelove nagrade 1957, posvetio Nagradu upravo Žermenu... Osnovne studije je završio 1935. godine da bi već u maju 1936. uspešno odbranio svoj akademski rad o Platonu Neoplatonizam i hrišćanska misao, te tako stekao diplôme d’études supérieures (poput magistarske). Kami se pridružuje Francuskoj komunističkoj partiji u proleće 1935, što vidi kao priliku da se „bori protiv nejednakosti između Evroplja na i alžirskih ‘domorodaca’“. Kami nikada nije bio marksista i bio je protiv ideja Lenjina i Staljina, ali jedini način da sarađuje sa drugim socijalističkim intelektualcima je bio kroz Komunističku partiju – iz koje biva izbačen zbog podrške alžirskom nacionalističkom pokretu. Posle ovoga, povezuje se sa francuskim anarhističkim pokretom. Počeo je 1938. da radi kao reporter „Alžirskog republikanca“, levičarskog lista koji je ugašen po početku Drugog svetskog rata. Kami se 1940. seli u Pariz i radi za Paris-Soir kao slovoslagač, ali nalazi vremena i da se posveti pisanju. Po objavljivanju Stranca i Mita o Sizifu, 1942. godine, stiče slavu u književnim krugovima. Esej Mit o Sizifu otkriva Kamijevo shvatanje apsurda i njegovog prihvatanja „potpunog odsustva nade, što nema nikakve veze sa očajem, neprestanim odbijanjem, što se opet ne sme mešati sa predajom – kao ni sa svesnim nezadovoljstvom“. Merso, glavni lik Stranca, u velikoj meri je oličenje ideje ovog eseja: čovek – žrtva apsurdnog robovanja navikama, biva (u momentu kada se mladi ubica suočava s pogubljenjem) rastrzan između očaja, nade i mogućnosti spasenja. Kami dopire do najvećeg broja čitatelja kada piše i uređuje „Kombat“, časopis tajnog pokreta Otpora, od 1944. Tri godine kasnije, Kami se povlači iz političkog novinarstva i, osim pisanja romana i eseja, aktivno se bavi pozorištem, kao producent i pisac (Kaligula, 1944. i dr), a adaptira i dela Kalderona, Lopea de Vege, Dina Buzatija, Foknerov Rekvijem za kaluđericu... Njegova ljubav prema pozorištu se može pratiti još od rada u alžirskoj pozorišnoj trupi L’Equipe, čija je „kolektivna kreacija“ Révolte dans les Asturies bila zabranjena iz političkih razloga (1934). Kami je 1957. dobio Nobelovu nagradu za književnost, „za značajan književni doprinos, koji jasnom iskrenošću obasjava probleme čovekove svesti u ovim vremenima“. Posle Radjarda Kiplinga, Kami je najmlađi dobitnik Nobelove nagrade za književnost i prvi dobitnik ove nagrade rođen u Africi. Njegovi stavovi su doprineli stvaranju filozofskog pokreta poznatog kao apsurdizam. U eseju Buntovnik je napisao da se čitavog života protivio filozofiji nihilizma, pri čemu je duboko zastupao ličnu slobodu. Kamijeva uporna potraga za moralnim redom je pronašla svoj estetski odraz u klasicizmu njegove umetnosti. Stvaralaštvo ovog umetnika odlikuju čistota stila, intenzivna koncentracija i racionalnost. Značajnija dela – romani: Stranac (1942), Kuga (1947), Pad (1956), Srećna smrt (napisan 1936–1938, a objavljen posthumno 1971), Prvi čovek (nedovršen, objavljen posthumno 1995); drame: Kaligula (napisana 1938, izvedena 1945), Nesporazum (1944), Opsadno stanje (1948), Pravednici (1949), Rekvijem za opaticu (dramatizacija romana V. Foknera, 1956), Zli dusi (adaptacija istoimenog romana F. Dostojevskog, 1959). Pisao je i filozofska dela, kratke priče, eseje, itd.
Prema
Nobel Lectures, Literature 1901–1967, Editor Horst Frenz, Elsevier Publishing Company, Amsterdam, 1969
www.camus-society.com
en.wikipedia.org


VELjKO MIĆUNOVIĆ
Rođen 1986. u Baru. Diplomirao pozorišnu režiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi prof. Egona Savina. Bio asistent Jiržiju Menclu i Paolu Mađeliju, na predstavama Vesele žene vindzorske i Italijanska noć. Kao reditelj debituje predstavom Ne šetaj se gola (Slavija teatar), a potom slede predstave U lovu na bubašvabe (Jugoslovensko dramsko pozorište), Otelo (Grad-teatar Budva / Zetski dom / Festival MESS), Revizor (Crnogorsko narodno pozorište) i Život je pred tobom (Beogradsko dramsko pozorište), sa kojima gostuje na nekoliko pozorišnih festivala kod nas i u inostranstvu.

 

Premijerno izvođenje

Premijera 10. decembar 2011 / Velika scena

Prevela  Mira Dimitrijević
Reditelj Veljko Mićunović
Dramaturg Željko Hubač
Scenograf Vesna Štrbac
Kostimograf Marina Medenica
Izbor muzike Veljko Mićunović
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret Tamara Antonijević
Dizajn tona Vladimir Petričević

Premijerna podela:

Majka Ljiljana Blagojević
Marija Vanja Ejdus
Marta Marija Vicković
Jan Mihailo Lađevac
Stari Milan Gutović

Organizator Ivana Nenadović
Inspicijent Sandra Žugić Rokvić
Sufler Sandra Todić
Asistent kostimografa Olga Mrđenović
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Roko Mimica
Kostimi i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta

 

Galerija