NOĆNI PISAC

tekst Jan Fabr, režija Jan Fabr

O predstavi

O NOĆNOM PISCU
Noćni pisac je vizionarska i razoružavajuća himna subverzivnom i intrigantnom umetniku Janu Fabru. Njegovi lični dnevnici predstavljaju intimnu i provokativnu autobiografiju. Slobodan Beštić nam donosi jedinstveni svet Fabrovog Noćnog pisca i izvodi njegov tekst na sceni. Ovo je izvanredna prilika da se otkriju Fabrovi zanimljivi Noćni dnevnici kao i njegovi poetski (dramski) tekstovi. Ovom prilikom se publici ne predstavlja vizuelni umetnik i pozorišni stvaralac Fabr; umesto toga, Noćni pisac se fokusira na Fabrov stvaralački aspekt koji često ostaje u senci – njegove tekstove. Poput Fabrovih crteža, i njegovi tekstovi oslikavaju njegova intimna iskustva, želje, ideje i opsesije. Često ih piše noću, kada je sve tiho i samoća se spusti na čoveka, a piše ih svojim veoma originalnim jezikom. Oni otvaraju vrata svetu punom fantazije i iznenađujućih saznanja. To je putovanje jakih boja, počevši od umetnikove mladosti do danas. Publika će čuti misli vezane za dnevne aktivnosti, obilje neodoljivih ideja i ambicioznih projekata, kao i o noćnom bivstvovanju, kada se kreativnost stapa sa besom i promišljanjem o životu, ljubavi i seksualnom aspektu telesne energije.
„Čitati ovaj dnevnik znači otkriti brojne, kontradiktorne i intrigantne strane Jana Fabra, koji je ponekad vizionar, ponekad šarmantan i oštrouman, ponekad zajedljiv i dirljiv, provokativan i neodlučan, subverzivan i ponosan na svoje slikovito flamansko poreklo (...) A zatim tu je i očigledno i značajno neslaganje između umetnikovog dnevnog života, punog utisaka, osećaja, aktivnosti, predstava, izložbi, projekata, i njegovog noćnog života, koji je još intenzivniji – intimniji, ubitačniji, zamorniji, pun kreativnog besa, a sada i meditativan i „sangviničan“. Potvrda bezgranične ljubopitljivosti i neiscrpne energije, vrti se na ovim stranicama oko uloge tela, i to tela koje je istovremeno duhovno i materijalno, kulturno i fizičko, mesto dešavanja misli ali i kruženja krvi, urina, sperme, nukleusa večnog toka rođenja-smrti-ponovnog rođenja. (...) Portret bogate crvene boje koji osvaja.“
Franko Paris
„... Scena je uravnotežena, ritmična i umerena: tu je sto na drvenim nogarima, paklica cigareta na staklenoj površini stola – kog je dizajnirala Rene Magrit, kako sam saznala – bokal vode i čaša; po podu su prosuti kristali soli. Nežno osvetljenje ove funkcionalne celine – gde odraz senke igra odbijajući se od staklene površine stola – stvara intimnu atmosferu. Takođe, funkcionalna i suptilna muzika Stefa Kamil Karlensa doprinosi atmosferi...
... Posmatrač, čak i onaj koji nikad ranije nije gledao nijednu od Fabrovih predstava, postaje deo veoma jakog pozorišnog iskustva.
Fabreovi tekstovi su puni humora, oni su zabavni bez ičega frivolnog ili ironičnog, oni su apsurdni a da nisu besmisleni, oni su zabavni a istovremeno veoma ozbiljni. Upravo u tome leži magija ovog Ratnika lepote, on uspeva da spoji neophodnost sa zadovoljstvom. Sedela sam sa smeškom na licu, a ponekad sam se i glasno smejala...
... Fabrovo delo, kao i koncept umetnosti koji isijava iz njega, je zarazno, inspirativno, podstiče vatru u vama...“
Lisbet Doker, Književnost i teatar, novembar 2016


JAN FABR (Antverpen, 1958) se smatra jednim od najinventivnijih i najsvestranijih umetnika danas. Tokom proteklih 30 godina, radio je kao vizuelni umetnik, pozorišni umetnik i pisac. Kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, mladi Jan Fabr je izazvao senzaciju kao performans umetnik. Njegova dela, Ovo je teatar kakav je trebalo očekivati i predvideti iz 1982, kao i Moć pozorišnog ludila dve godine kasnije, su potresli temelje evropskog pozorišnog establišmenta. Haos i disciplina, ponavljanje i ludilo, metamorfoza i anonimnost su nezamenljivi sastojci Fabrovog pozorišta. Telo, u svim svojim oblicima je uvek bilo u centru njegovog istraživanja. Produkcije poput Je suis sang, Anđeo smrti, Quando l’uomo principale è una donna, Orgija tolerancije, Preparatio Mortis i Prometej-pejzaž II, su Fabru donele međunarodnu slavu. Jan Fabr je 2005. godine bio umetnik-saradnik na Festivalu u Avinjonu. Tom prilikom je postavio Histoire des Larmes za Cour d’honneur, gde je 2001. godine već izvodio Je suis sang. Fabr je uradio Rekvijem metamorfoze za Pozorište u Salcburgu 2007. godine. Neke od njegovih skorijih predstava su: Planina Olimp. Slaviti kult tragedije, Predstava od 24 časa, i Belgijska pravila/Belgija vlada. Napisao je nekoliko pozorišnih tekstova koji su prevedeni širom sveta, uključujući i Sada nam trebaju heroji, Još jedan sanjiv dan na delti, Ja sam greška, Kralj plagijarizma, Etant donnés... Za Planinu Olimp je napisao nekoliko tekstova o spavanju i snovima – Ostaci. Tokom godina, Jan Fabr je takođe kreirao izuzetan opus kao vizuelni umetnik. Široj publici je postao dobro poznat sa delom Zamak Tivoli (1990), kao i Nebesa ushićenja (2002), u kom je plafon Sobe sa ogledalima u Kraljevskoj palati u Briselu obložen krilima tvrdokrilaca, na kojima se preliva svetlost, te skulpturama na otvorenom, uključujući i Čovek koji meri oblake (1998), Tražeći Utopiju (2003) i Totem (2000-2004). Ključne samostalne izložbe ovog belgijskog umetnika uključuju Od podruma do potkrovlja – od stopala do mozga (Kunsthaus u Bregencu, 2008; Bijenale u Veneciji, 2009), Plavi sat (Muzej istorije umetnosti u Beču, 2011), Pijete (Bijenale u Veneciji, 2011) i Stigmata. Radnje i predstave 1976 – 2013 (Rim, 2013; Antverpen, 2015; Lion, 2016; Muzej Leopold u Beču, 2017; Sevilja, 2018). Jan Fabr je bio prvi živi umetnik koji je svoja dela izložio u Luvru, Pariz (L’Ange de la metamorphose, 2008). Kasnije, 2016. godine, je dobio poziv iz Muzeja Ermitaž u Sankt Peterburgu da kreira veliku izložbu. Iste godine, Fabr je predstavio Duhovne stražare na tri istorijske lokacije u Firenci. Tokom 2018. godine, Fabr je predstavio svoje dotadašnje istraživanje o mozgu u Fondaciji Megt i izložio odabrana nova i retko viđena dela pod nazivom Jan Fabr. Ekstaza i proročanstva (Sicilija). Neki od njegovih nedavnih projekata su izložba Zlatni sat, zlatne i koralne skulpture, crteži u krvi, koja je otvorena 2019. na nekoliko lokacija u Napulju, kao i Čovek koji meri oblake (Spomenik merenju nemerljivog) u Veneciji, postavljen u vrtu palate Balbi Valije, a koji se može posmatrati sa Velikog kanala. 

Premijerno izvođenje

Premijera, 22. februar 2020 / Scena „Raša Plaović“

Prevod na srpski Jelica Novaković Lopušina
Reditelj Jan Fabr
Muzika Stef Kamil Karlens
Dramaturg Mije Martens
Scenograf Jan Fabr
Tehnika Trablejna Vut Jansen i Gert Van Der Auvera
Izvršni producent Milorad Jovanović


Glumac Slobodan Beštić

Realizacija scenografije Jasna Saramandić
Realizacija kostima Katarina Grčić Nikolić
Telo lutke Jan Fabra uradio Goran Belančević u radionicama Dečjeg pozorišta „Duško Radović“
(Zahvaljujemo na pomoći pozorištu „Duško Radović“)
Svetlo Srđan Mićević
Ton i video Borivoje Andrijević
Majstor scene Bojan Penčić
Sufler/inspicijent Gordana Perovski
Fotografi Phill Griffin i Guido DeVos
Produkcija TRABLEJN/JAN FABR (Antverpen, Belgija), NARODNO POZORIŠTE U BEOGRADU, KULTURNI CENTAR BEOGRADA

Galerija