NORA - LUTKINA KUĆA

drama Henrika Ibzena

O predstavi

HENRIK IBZEN - BIOGRAFIJA
20. marta 1828. u gradiću Šijenu, u udobnoj kući u samom centru grada, rodio se Henrik Johan Ibzen, sin Knuta Ibzena i Mariken Altenburg. Knut je bio trgovac koji je spadao među najuglednije građane, što je status koji nije uživao nijedan njegov predak. Bio je veseljak po prirodi, i uživao je glas neodoljivog izmišljača, dok je Mariken bila prefinjenija, muzičarka, obožavala je da se prerušava i nije propuštala nijednu pozorišnu predstavu kad bi navratila neka trupa. Ipak, stvari su 1834. krenule nizbrdo usled finansijskih poteškoća, i ubrzo je najveći deo imanja otišao u stečaj, a porodica Ibzen se borila sa bankrotom. Porodica se seli u zgradu na farmi Venstep, koju je Knut ranije kupio kako bi služila kao prostor za povremeni odmor i dečiju igru. Zbog potpune porodične besparice, Ibzen školovanje završava u okviru crkve u Gjerpenu, nakon čega već sa 16 godina stupa u svet rada: zapošljava se kao apotekarski pomoćnik u Grimstadu. Else Sofie Jendater, apotekareva služavka, 1846. donosi na svet dete čiji je otac Ibzen. On je nikad više neće videti, ali priznaje dete kom uplaćuje penziju četrnaest godina. Uzevši sve ovo u obzir, nije čudno da Ibzenovo književno delo nosi žig tema vanbračnog rođenja, kao i bankrotiranih poslovnih ljudi ili onih kojima preti propast. Svoj prvi komad Katilina piše 1849. pod pseudonimom Brinjulf Bjarme. Priprema se za “preliminarni ispit” za Univerzitet u Kristijaniji (današnji Oslo), ali na ispitu pada. Te iste, 1850. godine, njegov drugi komad, Grob Ratnika, doživljava premijeru u gradskom pozorištu. Naredne godine sa Osmondeom Vinjeom pokreće list Andhrimmer, u kom objavljuje crteže, pesme i pozorišne prikaze. Pesma Rudar daje nam zanimljiv uvid u Ibzenov poetski univerzum:

Stenu razbijam uz tresak / Udarcima teškoga malja / dole moram da
krčim sebi put / prema cilju koji se jedva usuđujem da nazrem. / Da li
sam se prevario? Zar taj put / ne vodi svetlosti? / Potražim li
uvis, / svetlost mi zaslepljuje oči. / Ne, moram sići do dna, / Gde je
odvajkada noć… / Teški malju, prokrči mi put / do srca prirode!


Ibzen počinje da se interesuje za prava radnika, pa drži časove u nedeljnoj školi Norveškog radničkog pokreta, sve do hapšenja njegovog osnivača Markusa Tranea i Teodora Abildgaarda. Krajem oktobra 1851. godine, čuveni norveški violinista i virtuoz Ole Bul pomaže Ibzenu da bude postavljen za dramaturga Norveškog pozorišta u Bergenu – prvog nacionalnog teatra Norveške. U procesu kreiranja nacionalnog pozorišta Ibzen je igrao ključnu ulogu. Ugovorom je bio obavezan na pisanje nove drame svake godine, pa se tako 1853. tamo igra njegov komad Svetoivanjska noć, a zatim Gospa Inger Ostrotska (1855), Praznik u Sulhaugu (1856), Olaf Liljekrans (1857). Značajni su Ibzenovi napori u polju razvoja jezika, gde je napravio pravu reformu uvođenjem reči iz norveškog dijalekta u do tada uobičajeni književni danski i tako stvorio novi standard književnog, a zatim i govornog jezika. Ibzen nije doprineo pozorištu samo kao dramaturg i pisac, i kasnije umetnički direktor: tokom svog rada u pozorištu, naučio je sve od utvrđivanja programa do upravljanja blagajnom, od koncepcije kostima do gradnje kulisa. Posla je bilo dovoljno u svakom slučaju: u pozorištu je izvođeno pedesetak komada godišnje! Za vreme rada u Bergenu Ibzen se upoznaje sa Susanom Toresen, ćerkom pastora, i oboje od samog susreta gaje snažnu međusobnu povezanost. Susana je bila strastvena ljubiteljka književnosti i pozorišta, i sama sjajna pripovedačica, vrlo govorljiva i duhovita, puna legendi i norveške istorije. Još u periodu upoznavanja, Ibzen joj je napisao ljubavnu pesmu Jedinoj koja će kasnije postati slavna. Godine 1857. Ibzen je postavljen za umetničkog direktora Norveškog pozorišta u Kristijaniji, i odmah koristi popravljanje svoje finansijske situacije da se oženi Susanom. Sledi premijera Junaka s Helgolanda, a iste godine rađa se Ibzenov sin Sigurd, koji je ime dobio upravo prema glavnom liku ove drame. 1862. godine sledi premijera Komedije ljubavi, koju prati stečaj Norveškog pozorišta u Kristijaniji, a Ibzen ostaje bez radnog mesta. Sledeće godine, postavljen je za književnog savetnika pozorišta u Kristijaniji, gde je njegov komad Pretendenti na presto izveden na sceni. Nakon smrti Danskog kralja Frederika VII 1864., nemačke trupe upadaju na vojvodstvo Šlezvig, a Ibzen odlazi u egzil koji će potrajati dvadeset sedam godina. Ostatak svog života provodi uglavnom u Rimu, Drezdenu, i Minhenu. Godine 1866. kod Gydendala, u Kopenhagenu, izlazi knjiga Brand, koja postaje prava senzacija i za koju Ibzen dobija godišnju novčanu potporu od vlade, što mu obezbeđuje redovan prihod. U Fraskatiju piše Per Ginta. Ibzen se zatim naseljuje u Drezdenu, gde je 1869. premijera Saveza mladih, a te iste godine prisustvuje svečanom otvaranju Sueckog kanala. Delo Imperator i Galilejac izlazi 1873. i postiže veliki uspeh u knjižarama. Ibzen se 1875. nastanjuje u Minhenu, a sledeće godine Per Gint doživljava trijumfalnu premijeru u pozorištu u Kristijaniji, sa muzikom Edvarda Griga. Stubovi društva se premijerno izvode u Kopenhagenu 1877., a Ibzen na univerzitetu u Upsali dobija titulu doktora honoris causa. Vraća se u Rim, gde piše Lutkinu kuću (Noru), po mnogima njegovu najznačajniju dramu, a sigurno najpoznatiju. Na pozorišnoj sceni, ova drama će biti prvi put izvedena u Kraljevskom pozorištu u Kopenhagenu 21. decembra 1879. godine. Bitno je spomenuti da je Nora praktično prvi bestseler: po izlasku knjige, prvi tiraž od 8000 primeraka rasprodat je za nekoliko dana, pa je bilo potrebno drugo izdanje, zatim treće, i sa novim izdanjima se nije stalo sve do danas. Ibzenova slava se posredstvom Nore munjevito širila svetom, a drama je osim toga do te mere bila značajna za razvoj feminizma, da je na kineskom reč koja označava feminizam građena iz korena Nora, prema Nori iz komada. O Lutkinoj kući se naširoko diskutovalo, raspravljalo sa žarom, jednako kod onih koji su je „branili“ i „napadali“ - u adaptacijama u Engleskoj, Nemačkoj i Belgiji dolazi do promene kraja (Nora se u poslednjem času predomišlja i ostaje) jer je originalni kraj smatran previše kontroverznim. Način na koji je Nora pisana (tročinska struktura, svedenost na pet glavnih likova) bitno utiče na dramaturgiju, do te mere da se ovaj uticaj oseća i danas, ne samo u pozorištu, već i u filmskoj umetnosti. Drugim rečima, Norino lupanje vratima odjeknulo je širom planete. Ibzen zatim piše Aveti, koje doživljavaju premijeru u Čikagu (1882), za čime će slediti premijera Narodnog neprijatelja u pozorištu u Kristijaniji (1883), Divlje patke u Bergenu (1885) i Ibzenov povratak u Minhen, premijera Rosmersholma u Bergenu (1887), Gospe s mora u Bergenu (1889), Hede Gabler u Kristijaniji (1891). Te iste godine Ibzen okončava egzil i u septembru se nastanjuje u Kristijaniji. Slede premijere Sulnesa graditelja u Lesing teatru u Berlinu (1893), Malog Ejolfa (1895), Jona Gabrijela Borkmana istovremeno u švedskom i finskom pozorištu u Helsinkiju (1896). U martu i aprilu 1898. u Kristijaniji, Kopenhagenu i Stokholmu održavaju se velike svečanosti povodom Ibzenovih sedamdeset godina. Sledi premijera Kad se probudimo među mrtvima (1899) u Dvorskom pozorištu u Štutgartu. Ibzen doživljava prvi moždani udar 1900. godine, njegovo zdravlje se postepeno pogoršava i on umire 23. maja 1906. godine.
Iako su njegovi tekstovi često skandalizovali javnost odabirom tema i otvorenom kritikom društva, njegovo delo je još za života ostavilo snažan uticaj na evropsku, a zatim i svetsku dramsku književnost. Oduševljena privrženost Ibzenovom delu britanskih i američkih pisaca kao što su Džordž Bernard Šo, Henri Džejms ili Artur Miler, samo je jedna od brojnih potvrda njegovog izuzetnog uticaja. Džejms Džojs, autor Uliksa, koji mnogi smatraju najvećim romanom dvadesetog veka, naučio je danski jezik kako bi mogao da čita Ibzena u originalu. Ibzen je za svog zanimljivog života  vodio borbu za ono u šta veruje na svim frontovima, i njegovi uticaji osećaju se ne najmanje u reformi jezika, kreiranju norveškog nacionalnog pozorišta i drame, i izvrsnosti i revolucionarnosti njegovih dela.  Retko se susrećemo sa klasikom koji je toliko vitalan, toliko relevantan za svet u kome danas živimo, kao što je to Ibzen.
Priredio Đorđe Kosić


PROBLEM ČOVEKA UOPŠTE
Kao argument protiv feminističkog čitanja Nore (drame poznate i pod naslovom Lutkina kuća) kao i drugih komada norveškog pisca Henrika Ibzena, često se poziva na govor koji je sam pisac održao u Kristijaniji (današnjem Oslu) 26. maja 1898. godine i to pred Norveškim društvom za ženska prava:

Ja nisam član Društva za ženska prava. Sve što sam do sada napisao nije imalo za cilj nekakvu svesnu propagandu. Više sam pesnik a manje društveni filozof nego što to ljudi obično misle. Hvala vam na pozdravnom govoru, ali moram da se odreknem ukazane mi časti da sam svesno radio na poboljšanju ženskih prava. Štaviše, meni nije ni jasno šta je uopšte pokret za ženska prava. Meni to izgleda kao problem čoveka uopšte. A ako pažljivo pročitate moje knjige, razumećete ovo [što sad govorim].”

Pažljivim čitanjem ovog citata, primetićemo da pisac nužno ne pobija feminističko čitanje dok govori ono što je evidentno iz njegovog životnog opusa: da je njega više zanimao problem ljudskosti, čoveka ili pojedinca od ženskih i/ili klasnih pitanja, te da se “ženskim pitanjem” bavio na opšteljudskom, univerzalnom planu. U slučaju Lutkine kuće, da citiramo izvrsni esej P. Mirčetića onA koja govori ne, možemo shvatiti “da je Norino oslobađanje za njega [Ibzena] značilo oslobađanje žene ne kao žene već žene kao ljudskog bića.” Ksenija Atanasijević podržava ovo viđenje Ibzena, koji je po njoj u svojim dramama nedvosmisleno postavio i “sa otvorenom jasnoćom sprove[o] zahtev da ženu valja osloboditi ekonomski, socijalno i politički“. Drugim rečima, u Ibzenovom delu “pogled na ženu proizlazi direktno iz kulta ličnosti“, borbe za „neograničenu slobodu ličnosti“.
Džordž Bernard Šo, inače veliki poštovalac Ibzenovog dela, ponukan snažnim reakcijama engleske javnosti na Ibzenove drame Rosmersholm, Aveti i Heda Gabler, iznosi svoje teze o realisti: u društvu od hiljadu ljudi samo jedna osoba ima dovoljno snage i hrabrosti da se suoči sa istinom koju idealisti maskiraju. Tu jednu osobu Šo naziva pionirom, odnosno realistom, pojedincem koji je dovoljno hrabar da skine maske sa okoštalih i idealizovanih konvencija i verovanja kojima se društvo predaje po inerciji izbora većine. Šo ovom svojom teorijom Noru poistovećuje sa jednim takvim realistom, a njen najradikalniji postupak, napuštanje dece, posredno opravdava kroz traganje za istinom. Ovaj motiv osim svog filozofskog potencijala nosi i onaj za pozitivnu promenu celog društva, a ovakvog pionira promene društvo po pravilu prvobitno odbacuje, rečima Mirčetića: “Luter je proglašen apostatom, Kromvel izdajicom, Meri Vulstonkraft neženstvenom muškaračom, a Šeli razvratnikom.”
Šo takođe piše i o pitanju “ženstvene žene”, drugom suštinskom elementu Ibzenovog opusa, koji problematizuje viđenje da ona žena koja nema srce puno ljubavi ni dušu koja vrhunsko zadovoljstvo pronalazi u žrtvovanju za decu, nije “prava i prirodna žena”. Odbijanjem da dalje učestvuje u ovoj laži, u ulozi “ženstvene žene”, Nora započinje potragu za svojim autentičnim postojanjem, ona je, rečima K. Atanasijević, “jednim odlučnim zamahom posekla celu laž na kojoj je bila nazidana glatkost njenoga života“.
Ako se poslužimo Ibzenovom biografijom, uzgred budi rečeno, njegova izjava u kojoj se odriče aktivizma po pitanju ženskih prava deluje još upitnije. Primera radi, u razdoblju u kom je sazrevala Lutkina kuća, Ibzen je brigu o unapređenju položaja žena pokazivao na druge načine, ne pisanjem. Najpre je isposlovao da u Skandinavsko društvo, u koje je redovno odlazio makar i samo da prelista štampu, na mesto bibliotekara može da dođe žena. Kad je već bio kod toga, poveo je kampanju da žene budu primane za stvarne članove Društva, s pravom glasa. U tome je imao manje uspeha: bila je potrebna dvotrećinska većina a nedostajao je jedan glas. Ibzen je tražio novo glasanje, predlog je odbačen. Razbesneo se, otišao i mrgodio se na Društvo sve do dana godišnje proslave. Tad je došao, svečano uparađen, iskićen ordenjem, i prozvao žene iz skupa koje je sumnjičio da su plele spletke protiv njegovog predloga. Po pričama, streljao je očima po okupljenima: „Kakve su neznalice, bez istinske kulture, bez morala te gospe?“, grmeo je. Sudeći po izvorima, toliko se raspomamio da je jedna od prozvanih gospi pala u nesvest.
U tom smislu, u životnom delanju kao i u pisanju, nije važno da li je Ibzen bio “svesni” ili nesvesni “feminista”, kao što primećuje Gejl Fini u svom tekstu. Važno je da se njegova verovanja o pravu na slobodu i istinu odnose na svakoga podjednako, i upravo u ovom izjednačavanju krije se odgovor zašto su feministkinje, ne samo u Norveškoj nego u čitavoj Evropi, Ibzenove komade, a pre svega, Lutkinu kuću dočekale raširenih ruku. I u tome se krije odgovor zašto je Lutkina kuća tekst koji svoju snagu i relevantnost nosi i danas.
Đorđe Kosić
 


LAURA PETERSEN – „NORA“ IZ PRAVOG ŽIVOTA

Inspiraciju za Lutkinu kuću Ibzen je pronašao u istinitoj priči koja se dogodila jednoj njegovoj obožavateljki. 
Deset godina pre pisanja Lutkine kuće, u Kopenhagenu se pojavio jedan roman, Brandove kćeri, koji je bio produžetak dramske poeme Brand koju je Ibzen ispevao 1864. Knjiga, diskretno potpisana sa Lili, bila mu je poslata uz dirljivu posvetu: u njoj je autorka rekla da ju je napisala „za namučene duše koje je čitanje njegove poeme ispunilo sumnjom i nespokojem – s nadom da će možda uspeti da njihove misli, njihova razmišljanja, usmeri u dobrom pravcu.“ Ibzen je smatrao da je knjiga malo kitnjasta, ali je iskoristio autorkin prolazak kroz Dansku da je upozna. Zvala se Laura Petersen, nije navršila ni dvadesetu, a roditelji su joj bili Norvežani danskog porekla. Ibzen je našao da je toliko vesela da joj je uskoro nadenuo nadimak „Lastavica“. Pozvao ju je u Drezden, gde je narednog leta boravila dva meseca: praktično svakog dana odlazila je kod Ibzenovih, gde je zadobila i Susaninu naklonost. Ibzen ju je neprestano obasipao ohrabrenjima da nastavi sa pisanjem.
Laura je 1872. izgubila oca i naredne godine se udala za Viktora Kilera, profesora književnosti do ušiju zaljubljenog u nju. On je bio lošeg zdravlja i teško pogođen bankrotom svog oca, finansijski propalog posle jemstva datog jednom prijatelju koji nije mogao da isplati dug. Pošto je bio tuberkulozan, oporavak na jugu se nametao. Nipošto nije hteo da oca, koji je povratio bogatstvo, moli da novčano pomogne taj boravak. Laura je bez muževljevog znanja pozajmila novac u jednoj norveškoj banci. Po povratku s putovanja koje je dovelo do zdravstvenog poboljšanja kom su se nadali, par je otišao u posetu Ibzenu, koji je u tom trenutku boravio u Minhenu. Laura je otkrila Susani, s kojom je ostala u prepisci, kako je obezbeđivanje novca obavila bez muževljevog znanja, na čemu je čestitala sebi jer je Viktoru bilo bolje.
Nažalost, stvari nisu ostale na tome. Uzela je i drugu pozajmicu, takođe krišom i, oporavljajući se od porođaja, nije mogla da je vrati. Izmoždena, Laura je, šaljući mu jedan rukopis, zamolila Ibzena da interveniše kod Hegela, njihovog zajedničkog izdavača u Kopenhagenu, ne bi li joj ovaj isplatio poveći avans. Ibzen, iako vrlo naklonjen Lauri, savetuje joj da ipak sve kaže mužu, uz napomenu: „Već ste žrtvovali više nego što treba.“ 
Laura je pokušavala da sama reši finansijski problem, ali naposletku Kiler saznaje za celu stvar, besni i daje da Lauru zatvore u azil za umobolne gde ona ostaje mesec dana; a kada je proglašen njihov razvod, starateljstvo nad decom bilo je oduzeto „istinskoj“ Nori. Za razliku od supružnika Helmer, Kilerovi su se naposletku pomirili, a Ibzen se dugo premišljao i mučio kako da završi priču „svoje“ Nore.
Đorđe Kosić


TATJANA MANDIĆ RIGONAT
Diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača.

POZORIŠNE REŽIJE:
•  “Lovely Rita” T. Braš – SKC
•  “Gospođica Julija” A. Strindberg – Atelje 212
• „Urnebesna tragedija“ D. Kovačevića – Narodno pozorište „Sterija“ Vršac
•  “Lolita” V. Nabokov – Bitef teatar
•  “Ljubavi Džordža Vašingtona” M. Gavran – Atelje 212
•  “Bergmanova sonata” I. Bergman – Narodno pozorište u Beogradu
•  “Verica među šljivama” M. Bobić-Mojsilović (prva saradnja sa Svetlanom Bojković, nagrada publike na festivalu monodrame u Zemunu)
•  “Talula” J. Strajn – BELEF
•  “Čovek slučajnosti” J. Reza – Narodno pozorište u Beogradu (Petar Banićević je za ulogu u ovoj predstavi dobio nagradu Raša Plaović - najbolje glumačko ostvarenje u sezoni 2000/01)
•  “Sabrane priče” D. Margulis – Atelje 212
•  “Uho, grlo, nož” V. Rudan  – Atelje 212
•  “Mrtve 'uše” O. Bogajeva – Narodno pozoriše u Somboru
•  „Terasa“ J. Hristića – Jugoslovensko dramsko pozorište
•  „Ledeni svitac“ V. Radomana – Madlenijanum
•  „Kiseonik“ I. Viripajeva – Belef / Jugoslovensko dramsko pozorište
•  „Sudija“ V. Moberga – Narodno pozorište u Beogradu
•  „Ljubavno pismo“ F. Arabala – Bitef festival / Servantes
•  „Hitler i Hitler“ K. Kostjenka – Atelje 212
•  „Seksualne neuroze naših roditelja“ L. Berfusa - Narodno pozorište u Beogradu (Za Dan nacionalnog teatra, 22. novembra 2008. godine, proglašena je za najbolju predstavu Narodnog pozorišta u sezoni 2007/2008. Na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci stručni žiri je Nadi Šargin i Igoru Đorđeviću dodelio Nagrade „Veljko Maričić“ za najbolju žensku ulogu (Dora), odnosno za najbolju epizodnu ulogu. Nada Šargin je osvojila i Nagradu žirija Novog lista - „Mediteran“.)
•  „Svici“ T. Štivičić - Atelje 212
•  „Sudija“ V. Moberg - Narodno pozorište u Beogradu
•  „Čekaj me na nebu ljubavi moja“ – F. Arabala - Madlenijanum
•  „Dabogda te majka rodila“ – V. Rudan - HKD Rijeka
•  „Zli dusi“ – F.M. Dostojevski - Narodno pozorište u Beogradu
•  „Gospođa ministarka“ – B. Nušić - Pozorište "Boško Buha", Večernja scena
•  „Naši sinovi“ – V.J. Marambo - Narodno pozorište u Beogradu
•  Leni - Triptih Rifenštal, Valerija Šulcova/ Roman Olekšak - Bitef teatar
• „Ivanov“ - A.P. Čehov - Narodno pozorište u Beogradu
•  Iluzije, Ivan Viripajev - UK "Vuk Karadžić"
• "Uspavana lepotica", Milena Depolo - Pozorište "Boško Buha"

• "Šuplji kamen", Nikolaj Koljada, UK "Vuk Karadžić"

• "Putujuće pozorište Šopalović", Ljubomir Simović, Narodno pozorište Niš

• "Balkanski špijun", Dušan Kovačević, Narodno pozorište u Beogradu

• "Gospođa ministarka", Branislav Nušić", HNK Ivana plemenitog Zajca, Rijeka

• "Dabogda te majka rodila", Vedrana Rudan, Atelje 212

• "Venera u krznu", Dejvid Ajvs, UK "Vuk Karadžić"

DRAMATIZACIJE:
• “Lolita”, roman (zajedno sa Biljanom Maksić)
• “Đavo je bio vruć”, priče Čarlsa Bukovskog
• “Mrtve duše”, roman N. V. Gogolja (režija Dejan Mijač)
• „Zli dusi“, roman F.M. Dostojevskog
• „Dabogda te majka rodila“, roman V. Rudan

> Režirala je radio-drame po sopstvenim tekstovima i dramatizacijama.
> Autor je zbirke pesama “Misterija srećnog kontrabasa” i “Iz života ptica”
> Selektor Sterijinog pozorja za 2008. godinu
> Od 1. decembra 2008. do 4. januara 2010. godine bila je direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu.
> Od 2010. godine obavlja funkciju selektora Međunarodnog festivala mediteranskog pozorišta „Purgatorije“ u Tivtu.

 

Premijerno izvođenje

Premijera, 23. decembar 2021 / Velika scena

Prevod Ljubiša Rajić
Režija i adaptacija Tatjana Mandić Rigonat
Scenograf Branko Hojnik
Kostimograf Ivana Vasić
Kompozitor Irena Popović Dragović
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret Igor Koruga
Video rad Jelena Tvrdišić
Izvršni producent Vuk Miletić
Producent u Drami Vidan Lalić / Miloš Golubović
Inspicijent Sanja Ugrinić Mimica
Sufler Danica Stevanović / Ljubica Raković
Asistent scenografa i reditelja Dunja Kostić
Asistent kostimografa Nevena Šmitran
Organizator na praksi Ivona Džudović

Premijerna podela:
Nora Helmer Nada Šargin
Torvald Helmer, advokat, njen suprug Nenad Stojmenović
Doktor Rank Hadži Nenad Maričić
Gospođa Kristina Linde Katarina Marković
Advokat Nils Krogstad Goran Jevtić
Služavka Helena Jelena Blagojević

Norina i Torvaldova deca: Teodora Milin / Luna Glišić; Lazar Laketa / Vuk Romanić; Uroš Marković / Aleksa Vulović

Izbor muzike Tatjana Mandić Rigonat
Aranžman Irena Popović Dragović
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Tihomir Savić
Video produkcija Dušan Spasić
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Galerija