OŽALOŠĆENA PORODICA

komedija Branislava Nušića

O predstavi

REČ DRAMATURGA
Da je umetnost re-kreiranje (prirode) govori nam prvi Aristotel u svom čuvenom spisu „O pesničkoj umetnosti“. Jagoš Marković re-kreira Nušićev komad i stvara predstavu o „ožalošćenoj porodici„ na početku XXI veka. Suštinski se ništa nije promenilo, kaže reditelj. I danas su članovi ove porodice pohlepni, gramzivi, prevrtljivi, samoživi, licemerni... Suštinski se ništa nije promenilo, a spolja ponešto. I čim se podigne zavesa imamo sliku sveta o kome je reč. To su predstavnici vlasti, estrade, kontraverznog biznisa – samozvane veličine u punom sjaju i bedi  sopstvene crnine. U svojoj britkoj analizi i preciznoj re-kreaciji  reditelj ide do kraja, do samog dna vitalizma članova ove familije. Nizom monumentalnih i nadahnutih slika priča priču. A to čini s ljubavlju i empatijom, ne osuđujući ih i ukazujući nam da zrno duše i zraci svetlosti duha i dalje u njima postoje. To što je imovina postala njihov jedini apsolut i što su spremni zubima da se kolju ne bi li stekli još više, ne znači da je ljudskost u njima potpuno nestala..... Na to ko su i kakvi su sve vreme ih podseća portret pokojnog Mate Todorovića. Ovim scenskim znakom Jagoš Marković pokojnika definiše kao glavni antagonistički lik. Mata Todorović je testamentom odredio da novac pripadne Prosveti i Crkvi, jer je odlično poznavao članove svoje familije i znao da je duhovna obnova  jedini njihov istinski spas. Nisu ga razumeli.Nisu još.....Nisu razumeli ni zašto najveći deo svoje imovine ostavlja kćeri Danici. Ona je, u Markovićevoj predstavi, ponižavana, izmanipulisana, ošamućena, ali je i dalje ono što je zvezda Danica našem rodu uvek i bila  - vesnica zore i dana. Kći sunca u narodnoj poeziji........Da bi se videla neophodno je uputiti pogled ka nebu.


BRA­NI­SLAV NU­ŠIĆ
1864.     U Be­o­gra­du, 8. ok­to­bra, ro­đen je kao če­tvr­to de­te tr­gov­ca Đor­đa Nu­še i njego­ve že­ne Lju­bi­ce, u ku­ći ko­ja se na­la­zi­la na me­stu današnje zgra­de Na­rod­ne ban­ke Sr­bi­je u uli­ci Kra­lja Pe­tra. Na kr­šte­nju mu da­ju ime Alkibijad.
1870.     Otac ma­log Al­ka, po­to­njeg Bra­ni­sla­va, pre­se­lio se po­sle ban­krot­stva sa ženom i pe­to­ro de­ce u Smederevo.
1870–74.   Po­ha­đao je osnov­nu ško­lu u Sme­de­re­vu, gde mu je otac u to vre­me imao tr­go­vi­nu.
1874–82.   Po­ha­đa gim­na­zi­ju (1875. po­na­vlja I raz­red gim­na­zi­je, krat­ko je še­grt u Pan­če­vu, da bi 1876. na­sta­vio ško­lo­va­nje u gim­na­zi­ji u Beogra­du, i sa svo­jim rođakom Jev­tom Ugri­či­ćem po­čeo „ži­vot na da­ska­ma“.
1882.     Ma­tu­ri­ra i po­či­nje da se pot­pi­su­je kao Bra­ni­slav.
1883.     Upo­zna­je se sa Vo­ji­sla­vom Ili­ćem, što će ga uve­sti naj­po­zna­ti­ji cen­tar knji­žev­nog ži­vo­ta u Be­o­gra­du u to do­ba, u dom Ili­ća, gde čita svo­je pr­vo de­lo, Narod­ni po­sla­nik.
1884.     Stu­di­ra pra­va u Gra­cu.
1885.     Vra­ća se u Be­o­grad i na­sta­vlja stu­di­je na Ve­li­koj ško­li. Uče­stvu­je u srpsko-bu­gar­skom ra­tu kao dobrovoljac.
1886.     Za­vr­ša­va pra­va na Ve­li­koj ško­li. Pi­še Pri­po­vet­ke jed­no­ga ka­pla­ra.
1887.     Ob­ja­vlju­je pe­smu Po­greb dva ra­ba, kao kri­ti­ku vla­sti kra­lja Mi­la­na, zbog če­ga je osu­đen na dve go­di­ne za­tvo­ra.
1888.     U Po­ža­re­vač­kom za­tvo­ru go­di­nu da­na pro­vo­di i pi­še Pro­tek­ci­ju.
1889.     Po­sle pri­je­ma kod kra­lja Mi­la­na, mi­ni­star ino­stra­nih de­la mu do­de­lju­je slu­žbu u di­plo­ma­ti­ji. Sledećih de­set go­di­na službuje je u kon­zu­la­ti­ma u Bi­to­lju, Pri­šti­ni, Sko­plju, So­lu­nu i Se­re­zu.
1893.     Že­ni se Da­rin­kom Đor­đe­vić, ćer­kom tr­gov­ca Bo­ži­da­ra, ko­ju je upo­znao kao ne­ća­ku kon­zu­la Bo­di­ja u Bitolju. Iste go­di­ne bi­va po­sta­vljen za kon­zu­la u Prišti­ni, gde mu je Vo­ji­slav Ilić pi­sar.
1899.     Član je ured­ni­štva „Zve­zde“ Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća.
1900.     Pre­la­zi iz di­plo­mat­ske slu­žbe u Be­o­grad, za se­kre­ta­ra Mi­ni­star­stva prosve­te, a za­tim po­sta­je dra­ma­turg i vr­ši­lac du­žno­sti uprav­ni­ka Na­rod­nog pozo­ri­šta u Be­o­gra­du.
1901.     Ure­đu­je „Po­zo­ri­šni list“.
1902.     Pen­zi­o­ni­san na svoj zah­tev, jer ni­je do­bio me­sto uprav­ni­ka Na­rod­nog pozori­šta. Iste go­di­ne re­ak­ti­vi­ran i po­sta­vljen za ko­me­sa­ra po­šta i te­le­gra­fa, što od­bi­ja i po­no­vo bi­va vra­ćen u pen­zi­ju. Uče­stvu­je u osni­va­nju Dru­štva srpskih knji­žev­ni­ka i umet­ni­ka.
1903.     Po­sta­vljen je za še­fa od­se­ka za na­ci­o­nal­nu pro­pa­gan­du pri pred­sed­ni­štvu Vla­de kao do­bar po­zna­va­lac pri­li­ka u na­šim, ta­da još neoslobođenim, kra­je­vi­ma pod Tur­skom. Po­sle pre­vra­ta od 29. ma­ja, po­no­vo sta­vljen u pen­zi­ju.
1904–1905.   Nu­šić je uprav­nik Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta u No­vom Sa­du.
1906–1907.  Za­me­nik je dra­ma­tur­ga Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du.
1905–1910. U „Po­li­ti­ci“ , pod pse­u­do­ni­mom Ben Aki­ba, ob­ja­vlju­je hu­mo­ri­stič­ki felj­ton.
1910.     Od­li­ko­van or­de­nom Sve­tog Sa­ve i Be­log or­la.
1908–1912. Ba­vi se no­vi­nar­stvom. Sa­rad­nik je i ured­nik li­sto­va „Sa­mo­u­pra­va“, „Tri­bu­na“, „Be­o­grad­ske no­vi­ne“, „Dnev­nik“, „Stra­ža“ i ša­lji­vih li­sto­va „Br­ka“, „No­sa“, „Sa­ti­ra“, „Te­le­fon“ i dru­gih.
1912.     Po­sta­vljen za pr­vog na­čel­ni­ka oslo­bo­đe­nog Bi­to­lja (za vre­me Bal­kan­skog rata).
1913.     Or­ga­ni­zu­je po­zo­ri­šte u oslobođenom Sko­plju i po­sta­je nje­gov uprav­nik.
1915.     U Sko­plju. Kćer­ka Mar­gi­ta Gi­ta se uda­je za knji­žev­ni­ka Mi­li­vo­ja Pre­di­ća. U je­sen, gi­ne sin Stra­hi­nja Ban, do­bro­vo­ljac u Bač­koj če­ti. Nu­šić se po­vla­či sa srp­skom voj­skom pre­ko Al­ba­ni­je na Krf.
1918.     Vra­ća se na du­žnost u Sko­plje.
1919.     U Be­o­gra­du, u Mi­ni­star­stvu pro­sve­te, vr­ši du­žnost pr­vog na­čel­ni­ka Umet­nič­kog ode­lje­nja.
1922.     Zbog dra­me Na­hod, cr­kva ga je ana­te­mi­sa­la.
1923.     Rad­nič­ka umet­nič­ka dru­ži­na „Abra­še­vić“ ot­ku­plju­je Sum­nji­vo li­ce i sa ve­li­kim uspe­hom ga iz­vo­di na ama­ter­skoj sce­ni. Me­sec da­na ka­sni­je, Na­rod­no pozo­ri­šte iz­ve­lo je isti ko­mad po­sle če­ti­ri de­ce­ni­je od­la­ga­nja. Raz­re­šen je dužno­sti na­čel­ni­ka Umet­nič­kog ode­lje­nja. Od­li­ko­van je or­de­nom Sve­tog Sa­ve I reda.
1924.     Ve­li­ka pro­sla­va še­zde­se­to­go­di­šnji­ce ži­vo­ta i če­tr­de­se­to­go­di­šnji­ce   knji­žev­nog  ra­da Bra­ni­sla­va Nuši­ća.
1925–1928.   Uprav­nik je po­zo­ri­šta u Sa­ra­je­vu.
1929.     Nu­šić je bi­bli­o­te­kar Na­rod­ne skup­šti­ne. De­fi­ni­tiv­no sta­vljen u penziju. Od­li­ko­van or­de­nom ofi­ci­ra Legije ča­sti.
1931.     Za­klju­ču­je ugo­vor sa po­zna­tim be­o­grad­skim iz­da­va­čem Ge­com Ko­nom o izdava­nju ce­lo­kup­nih de­la.
1933.     Po­sta­je član Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je.
1935.     Po­sle pre­mi­je­re Oža­lo­šće­ne po­ro­di­ce u So­fi­ji od­li­ko­van bu­gar­skim orde­nom za Gra­đan­ske za­slu­ge.
1937.     Na osni­vač­koj Skup­šti­ni „Udru­že­nja umet­ni­ka, na­uč­ni­ka i pi­sa­ca“, 5. decem­bra, odr­žao je go­vor – apel so­li­dar­no­sti pro­tiv fa­ši­zma.
1938. Bra­ni­slav Nu­šić je umro u Be­o­gra­du, 19. ja­nu­a­ra. Sa­hra­njen je u po­ro­dič­noj grob­ni­ci na No­vom gro­blju.


JAGOŠ MARKOVIĆ  BIOGRAFIJA
Jagoš Marković (Podgorica 1966) je jedan od najistaknutijih pozorišnih reditelja naše zemlje, kao i čitavog  regiona. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1987), u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića. U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj od 2008 godine,  režira najznačajnije naslove  svetske i domaće klasike : Učene žene, Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, Antigona,  Pepeljuga (opera) i Figarova ženidba (opera). Po pravilu, njegove predstave su  dugovečne, hvaljene, izvode se uvek pred prepunom salom i proslavljaju nacionalni teatar na međunarodnim gostovanjima. U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao  je do sada preko pedeset predstava. Među najznačajnije ubrajaju se:Romeo i Julija, Kate Kapuralica, Dekamerondan ranije  (Narodno pozorište Sombor), Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama), Skup, Bogojavljenska noć, Govornica, Sumnjivo lice, Uobraženi bolesnik, Tako je ako vam se tako čini (Jugoslovensko dramsko pozorište), Porodicne price, Gospoda Glembajevi, Jesenja sonata (Atelje 212 ), Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen (HNK Ivana pl. Zajca), Lukrecija o bimo rekli Požeruh (Riječke letnje noći), Učene žene (HNK Split), Čarapa od sto petlji (Beogradsko dramsko pozorište), Zora na istoku, Nasi sinovi, Svinjski otac  (Zvezdara teatar ),  Hasanaginica (Centar za kulturu Tivat), Tartif, Hekuba...(Crnogorsko narodno pozorište).
... U švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja tog teatra režirao je Strinbergovu “Kraljicu Kristinu”. Posle raspada Jugoslavije prvi je naš reditelj koji je radio na Dubrovačkim ljetnim igrama (Romeo i Julija, 2014.) Reditelj Marković je dobitnik oko pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada , nagrada Mica Popovic, nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“… 
U Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša” u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst Govornica. Prilikom svečane dodele  Nagrade „Mića Popović“ Jagošu Markoviću, juna 2004, Ljubomir Simović  između ostalog je rekao:"U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve ...  Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle“.

 

Premijerno izvođenje

Premijera 19. januar 2018 / Velika scena

Režija, adaptacija i izbor muzike Jagoš Marković
Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenograf Matija Vučićević
Kostimograf Maria Marković Milojev
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Pomoćnik reditelja i adaptacija teksta Tara Lazarević
Izvršni producent Vuk Miletić
Organizator Jasmina Urošević

Premijerna podela:

Agaton Arsić Saša Torlaković
Simka Radmila Živković
Sarka Danica Maksimović
Proka Purić Nebojša Dugalić
Gina Vanja Ejdus
Tanasije Dimitrijević Aleksandar Srećković
Vida Nela Mihailović
Dr Petrović, advokat Slobodan Beštić
Danica Suzana Lukić
Mića Dušan Matejić


Asistent reditelja
Ksenija Ćirica
Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Dušanka Vukić
Asistent kostimografa Ana Konjović
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstori pozornice Branko Perišić, Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Galerija