Reč reditelja
Pre više od pola veka Ivo Brešan je svojim besprekornim osećanjem za ljudsko u pozorištu, tačnije, talentom, dokazao da je rudimentarna priroda čoveka otporna na prostorno-vremenski kontekst. Bilo da su na Elsinoru, u Donjoj Mrduši, ili u nekom srpskom selu na samom jugu naše zemlje, pojedini ljudi često su robovi svojih najnižih
instinkta. Jednom kada osete moć i zadovoljstvo zbog lako otetog novca, tom se ropstvu predaju, ušuškani u uverenju da posledice ne postoje, da je pohlepa isto što i potreba, da je korupcija samo „dobra kombinacija“. Bukara i njegova svita tako vitlaju stazama zla, a mi im se smejemo sve dok nam šalu ne odnese princ tame, kako kaže ona izreka. I danas, kao u Brešanovom komadu, nadamo se da je mladost najbolji mogući protivotrov nepravdi. Ona se pokazuje istrajnom i još uvek nije izgubila snagu. Samo još poneki pristojni ljudi ostaju suzdržani prema tome, ili beže u cinizam i gorčinu, prepuštajući se tako bujici pervertiranih vrednosti, baš kao i naš simpatični, nejaki učitelj Andrija. Ali, kako nam Brešan pokazuje u svom komadu, mladost je katkad naivna i neobuzdana da bi umela da stane i odustane. Ne zna da, kao tvrdoglavi momak sa sela, Joca – komediografski derivat danskog princa – može bezglavo srljajući i da strada. Ipak, on će i naglo sazreti zbog tragedije koja ga zadesi. Teraće bezglavo svojom čistotom, ne znajući sasvim ni kud tera, sve dok spontano ne istera ogledalo pred lice moralno devijantnog predsednika opštine Bukaru, koji će morati na kraju da se suoči sa obrisima sopstvene karikature – a taj odraz spržiće mu lik.
Ovu predstavu posvećujem svojim studentima.
