PUT U DAMASK

drama Augusta Strindberga

O predstavi

STRINDBERG – NAŠ SAVREMENIK
Đerđ Lukač, u svojoj Istoriji razvoja moderne drame, početke naturalizma opisuje kao „borbu velikih pisaca za pozornicu a protiv šablona koji su vladali na sceni (...)  U romanu, u lirici, likovnim umetnostima, muzici – svuda se probijao izraz novih osećanja u novim formama i otkrivale umetničke vrednosti sasvim specifičnih pojava savremenog života, jedino je u dramskoj književnosti ostajalo sve po starom.“ Dramski pisac bio je sputavan potrebom pozorišta za punim gledalištima, a formula za uspeh je bila ustanovljena: „dobro skrojen komad“ koji je do savršenstva doveo Ežen Skrib. Uzalud se Emil Zola u svom manifestu o naturalističkom teatru izrugivao pozorištu koje nije u stanju da osvetli probleme savremenog čoveka, inercija proverene formule građanske drame je pobeđivala. A šta se promenilo u čoveku devetnaestog veka što drama nije umela da prezentuje? Šezdesetih godina u Evropi su liberalizam i vera u individuum dostigli vrhunac. Junak tog vremena postao je utemeljitelj istorije, samostvoreni čovek kapitalizma. Pobuna protiv crkve i autoriteta hrišćanstva, Darvinova knjiga o poreklu vrsta iz 1859, filozofiranje o ličnosti kao suštini postojanja, psihološko (naučno) „učenje o duši“ (što je uključivalo izučavanje psihičkih oboljenja) – sve to je doprinosilo okretanju od univerzalnog prema pojedinačnom čoveku. To shvatanje je našlo izraz u Kjerkegorovoj filozofiji: „egzistencija je pre esencije“ (Ž. P. Sartr), a prenosilo se „u skandinavskoj tradiciji kao serija dodira rukama – od učitelja do učenika“ (Ivo de Figuiredo), od Kjerkegora do Ibzena, od Ibzena do Strindberga... U toj situaciji sve je bilo spremno za Ničeovu objavu smrti Boga, što je do vrhunca dovelo odgovornost pojedinca da sam zauzme stav prema svim osnovnim vrednostima života.  Na ove izazove prvi je odgovorio Henrik Ibzen svojim pozivom za „tešnju vezu umetnosti i morala“ (U. Eko) i uvođenjem na scenu intimističkih tema, koje su do tada smatrane irelevantnim. Ibzen je, međutim, ostao u okvirima čvrsto skrojene građanske drame. Bila je potrebna jedna nova ličnost da izrazi raskole unutar nove individue. Pojavio se na evropskoj sceni August Strindberg, „istinski Viking, tvrd, uporan i nasilan“, kako ga opisuje Lukač, koji je „u svemu čega se prihvatio išao do kraja, voleo i tražio borbu i (...) posedovao je revolucionarnu prirodu koja sve vodi u prevrat“.  Upravo takav karakter,  sa svojim nespokojnim i avanturističkim duhom, spremnim  da  bude van svih književnih pravaca  i odbaci svaku tradiciju, da se ni na šta ne obazire, bila je, po Lukačevom mišljenju, Strindbergova prednost nad savremenicima koji su se borili za novu dramu. Ako treba da se u najkraćem kaže šta je suštinski Strindbergov doprinos proboju nove forme, onda se može reći da je to pre svega novo shvatanje dramskog karaktera. U predgovoru  Gospođici Juliji, on kaže da  je svoje junake učinio „u izvesnoj meri beskarakternim“ jer su, kako kaže, njegove „duše (karakteri) konglomerati prošle i sadašnje faze civilizacije, odlomaka iz knjiga i novina, krpice čoveštva, otpadaka od finih odela zašivenih zajedno kao što je i ljudska duša“. Po mišljenju Elinor Fuks, Strindberg je shvatio da je tipizacija i „automatizacija“ lika bila krajnja konsekvenca pridržavanja aristotelijanskog principa da je „priča (radnja) duša tragedije“. U skribovski „dobro skrojenom komadu“ nije bilo mesta za složene, promenljive Strindbergove karaktere koji se „cepaju, dupliraju, umnožavaju, iščezavaju, učvršćuju, zamagljuju, razjašnjuju“ (iz predgovora Igri snova). Izvor ovom „otkriću“ može se tražiti koliko u samoj Strindbergovoj ličnosti koju karakteriše stalno samoispitivanje, traganje, lutanje, toliko i u duhu vremena kojem je pisac pripadao. Trijumf nauke i apsoluta naučne istine, kojima se mladi Strindberg oduševljavao (u toj meri da je najpre počeo da studira medicinu), pogodovao je da se u njemu rodi jedna od najradikalnijih spoznaja, možda u celoj istoriji književnosti – da pisac nema pravo na ulogu sveznajućeg. Znatno pre Džojsa i Virdžinije Vulf, u jednom izmišljenom intervjuu sa samim sobom (koji je objavio kao pogovor romanu Sin služavke), Strindberg, sasvim u duhu naučne objektivnosti, izjavljuje da „književnik sa svojim bednim i površnim poznavanjem psihologije, ne bi smeo ni da pokušava da prikazuje duboko skriven duševni život drugih ljudi“ i da „čovek ne poznaje više od jednog života, i to svog vlastitog“.  Strindbergovo „spoznaj samoga sebe“ postalo je imperativ kojeg se dosledno držao celog života. Sva njegova dela (izuzimajući, naravno, dvadesetak istorijskih drama) sadrže autobiografske elemente. Te autobiografske elemente nije teško pronaći čak ni u komadima koji su nastali posle takozvane „inferno faze“, kada je napustio naturalistički metod otkrivajući novu formu simbolističke/ekspresionističke drame. U prvom od tih komada, obimnoj trilogiji Put u Damask, događaji nemaju u sebi ništa realno, odvijaju se po logici sna, a izgovorene reči su samo deo jednog ogromnog solilokvija glavnog junaka – Nepoznatog. Ipak, kako su dokumentovali poznavaoci njegovog dela (na primer Egil Tornkvist, Karl Dalstrom, Joran Stokenstrom i drugi) za svaki prizor iz drame može se naći realni događaj iz Strindbergovog života, pa čak i tačno mesto gde se desio. Po mišljenju Slobodana Selenića tim pristupom je Strindberg stupio na „onaj opasan prostor koji će Breton definisati kao put na kome autori razumevanje i ispitivanje svoje ličnosti stavljaju iznad vlastitog dela“. Raspad karaktera, kao i snoviđensko odvijanje radnje bili su za Strindberga logičan sled istraživanja onog „jedinog života koji pisac poznaje“ – svog vlastitog. Budući da za ovo više nije bilo izražajnog prostora u naturalističkoj, ipak klasičnoj dramskoj formi, za Put u Damask on se okreće tradiciji srednjovekovnih moraliteta, mirakula i pasija, koji život lika prikazuju kao put, isprekidan i obeležen stanicama koje u drami predstavljaju scene. Pokušavajući da „realni život interpretira spiritualnim metodama“, on gradi jednu sasvim novu dramsku strukturu koja će promeniti pozorište modernog doba. U tom smislu, Joran Strokenstom navodi O'Nilovu izjavu da je „Strindberg preteča sve modernosti u teatru“; a  Elinor Fuks (u eseju Strindberg – naš savremenik) vidi njegov uticaj sve do Beketa i neoavangarde 1960-tih, pa i dalje – do postmodernih eksperimenata u američkom „teatru slika“ (Robert Vilson i drugi). Verujemo da predstava Nikite Milivojevića, zasnovana na prvom delu trilogije, potvrđuje da je Strindberg zaista naš savremenik. U odnosu na vreme kada je delo nastalo (1898) pozorište je razvilo svoj autohtoni scenski jezik koji omogućava da se realizuju Strindbergovi eksperimenti. Pre svega se to odnosi na verbalnu komponentu drame, koju je prvi Strindberg shvatao kao jednu od komponenata sveukupnog jezika teatra, a zatim konceptom prostora i intenzivnim korišćenjem svih scenskih elemenata – od glume i pokreta, do muzike i svetla, pa čak i autentičnog pozorišnog ambijenta Narodnog pozorišta.

Slavko Milanović


AUGUST STRINDBERG (1849–1912)
Strindberg, švedski dramski pisac, pripovedač i slikar – da navedemo samo njegove glavne preokupacije – bio je jedna od najoriginalnijih umetničkih ličnosti svog vremena. Često je prekidao pisanje na vrhuncu uspeha i okretao se nečemu drugom, na primer izučavanju teozofije i Svedenborga. Iako je napisao preko 60 drama, samo mali deo vremena je posvetio dramskom pisanju; Gunar Brandel je izračunala da je to manje od deset godina. U toku kraćih ili dužih prekida posvećivao se slikanju, eksperimentima sa fotografijom (pokušavao je da uhvati sjaj zvezda na fotografskom papiru i da napravi fotografski portret u prirodnoj veličini), a od 1892. do 1896. i alhemijskim istraživanjima. Alhemijski eksperimenti su ga koštali zdravlja, pa je završio u bolnici, ali je doživeo tešku psihičku krizu za koju neki (na primer, naš S. Selenić) smatraju da je bila pomračenje razuma, a drugi (poput Berija Džekobsa) Strindbergovim svesnim eksperimentom nad vlastitom svešću. Mnogi poznavaoci njegovog dela smatraju da su njegova lutanja, pa i njegova čuvena manija gonjenja, bili samo sredstvo stvaralačkog metoda, ispitivanje uticaja podsvesnog na kreativni proces. Tomas Man je to sažeo u konstataciju da je Strindberg bio „čovek ingenioznih zaokreta“. Dostigao je nacionalnu afirmaciju posle uspeha romana Crvena soba (koji se smatra prvim modernim švedskim romanom) i u svojoj tridesetoj godini postao vodeća figura švedskih radikalnih intelektualaca. Etabliravši se u Evropi posle trijumfa njegovih remek-dela Gospođica Julija, Otac i Poverioci u Parizu i Berlinu, Strindberg ulazi u svoju trogodišnju „inferno fazu“ i šestogodišnju apstinenciju od pisanja. Kada se vratio drami, bio je to potpuno novi Strindberg koji je napustio naturalistički metod i okrenuo se simbolizmu i novom, ekspresionističkom stilu. Napisao je ključnu dramu modernog pozorišta – „trilogiju Put u Damask“ (prva dva dela 1898, treći deo 1901). U poslednjem periodu je pisao i u stilu novih „dream plays“, ali i u naturalističkom stilu, sada obogaćenom simbolističkim i religijskim tonovima. U tom periodu se vratio i pisanju istorijskih drama, kojima je i započeo karijeru dramatičara četrdeset godina ranije. Strindberg je bio prvi naturalistički dramski pisac koji je shvatio da je za novu dramu potrebno novo pozorište, nov, intimniji odnos scene i gledališta i zato je, pod uticajem Antoanovog Slobodnog teatra, osnovao Prvi eksperimentalni skandinavski teatar, a potom Intimni teatar u Stokholmu. Ostala značajnija dela: drame Majster Olof (prvi veliki uspeh 1872–1877), Ples smrti (1900), Igra snova (1901), Sablasna sonata, Pelikan (1907); romani – Sin služavke (1886), Legende (1897), Inferno (1897), Ispovest ludaka (1876), zbirka priča Ženiti se (1884, naš prevod: Brakovi)...


NIKITA MILIVOJEVIĆ
Nikita Milivojević je jedan od vodećih srpskih pozorišnih reditelja danas. „Angažovanošću svojih predstava obeležio je devedesete godine u srpskom teatru, a smelim i novim čitanjem klasike uveo ga u novi vek“ (Jovan Ćirilov). Dobitnik je svih relevantnih pozorišnih priznanja za režiju u našoj zemlji: Nagrade „Bojan Stupica“, Sterijinih nagrada za režiju, Nagrade BITEF-a, Nagrade kritike pozorišnog časopisa „Scena“, kao i godišnjih nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, „Grad-teatra“ Budva, Narodnog pozorišta „Ljubiša Jovanović“ Šabac. Dobitnik je i nagrada na festivalima u Kragujevcu, Vršcu, Novom Sadu, Šapcu, Ohridskom letu...
U zajedničkoj anketi pozorišnih kritičara Srbije, njegova predstava Banović Strahinja je proglašena najznačajnijim ostvarenjem 90-ih godina u srpskom teatru. Od 2000. godine karijeru gradi i u inostranstvu. Režirao je u Grčkoj, Švedskoj, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, Nemačkoj, Italiji, Kipru, SAD... dela Kalderona, Šekspira, Eshila, Sofokla, Čehova, Bulgakova, Pintera, T. Mana, Brehta, H. Milera, Ruževiča, Vitraka, Joneska, Bonda, Beketa, Stoparda, Meterlinka, Sartra, Vajldera Ibzena, Strindberga...
Po motivima knjige Nju Jork – Beograd D. Miklje, napisao je scenario i režirao igrani film Jelena, Katarina, MarijaOd 2005 do 2009. je bio direktor Bitef teatra i festivala BITEF. Od 2009. je redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek gluma/režija. Živi i radi u Beogradu. 


AMALIJA BENET
Diplomirala je na Konzervatorijumu za scenski pokret i ples „Laban“ u Londonu. Od tada živi i radi u Grčkoj. Od 1993. do 2008. je radila kao igrač i asistent koreografa Kostandinosa Rigosa. Od 2000, Amalija samostalno radi kao koreograf u pozorištima, i to uglavnom u produkcijama nacionalnih teatara u Solunu i Atini. Radila je i u Kini, Kanadi, Nemačkoj, Švedskoj, Makedoniji, Turskoj, Kipru, Sjedinjenim Američkim Državama, itd. Od 1996. godine podučava glumce scenskom pokretu u Nacionalnoj pozorišnoj akademiji u Atini i Solunu, kao i na atinskom Konzervatorijumu za muziku i dramu. Sa rediteljem Nikitom Milivojevićem sarađuje od 2002. godine. 

Premijerno izvođenje

Premijera, 22. novembar 2014. / Velika scena

Režija, adaptacija i idejno rešenje scenografije Nikita Milivojević    
Scenski pokret i idejno rešenje scenografije Amalia Benet
Dramaturg Slavko Milanović
Kostimograf i autor lutaka Marina Vukasović Medenica
Kompozitor Zoran Erić
Lektor Ljiljana Mrkić Popović  
Asistenet reditelja i organizator Ivana Nenadović
Likovna dorada kostima i lutaka Marija Tavčar
Realizacija scenografije Miraš Vuksanović i Jasna Saramandić
Producent Milorad Jovanović                             
Izbor muzike (J. S. Bah, Pasija po Mateju) Nikita Milivojević i Amalia Benet

Premijerna podela:

Nepoznati, Cezar Hadži Nenad Maričić
Dama, Majka Sena Đorović
Nepoznati, Lekar Boris Pingović
Nepoznati, Gostioničar Nebojša Kundačina
Nepoznati, Čvorak Bojan Krivokapić
Nepoznati, Cezar Pavle Jerinić
Dama Jelena Đulvezan
Nepoznati, Prosjak Branko Jerinić
Dama, Majka Aleksandra Nikolić
Nepoznati, Prosjak, Starac Tanasije Uzunović
Statisti: Božidar Katić, Dragoljub Denić, Miloš Dmitrović, Stanko Đalić, Vojislav Obradović, Aleksandar Vukić, Slaven Radovanović, Milan Gerdijan, Zoran Trifunović, Milan Šavija

Inspicijent Sandra Žugić Rokvić
Sufler Gordana Perovski
Majstor svetla Miodrag Milivojević 
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković
Scenografija izrađena u radonicama Narodnog pozorišta pod rukovodstvom Gorana Miloševića
Kostimi i obuća izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta
Modelar muških kostima Drena Drinić
Šef muške krojačnice Jela Bošković
Modelar ženskih kostima Radmila Marković
Šef ženske krojačnice Snežana Ignjatović
Modelar obuće Milan Rakić
Šef obućarske radionice Žarko Lukić

*Pri adaptaciji korišćen prevod Ljubice Topić, Zlatka Matetića i Božene Matetić 

Galerija