SESTRA ANĐELIKA

SADRŽAJ
Ma­na­stir. Se­stra An­đe­li­ka i još dve opa­ti­ce ka­sne u ka­pe­lu. Kon­tro­lor­ka ih gr­di zbog to­ga što se ni­su po­ka­ja­le kao se­stra An­đe­li­ka. Ne­ke od opa­ti­ca pri­zna­ju da još uvek žu­de za ze­malj­skim za­do­volj­stvi­ma – se­stra Đe­no­vje­fa pri­zna­je da joj ne­do­sta­ju ja­ganj­ci ko­je je ne­kad ču­va­la, a se­stra Dol­či­na žu­di za slat­ki­ši­ma. Se­stra An­đe­li­ka po­ri­če da ima ika­kvih že­lja, ali osta­le se­stre zna­ju da ona očaj­nič­ki že­li da ču­je ve­sti od svo­je po­ro­di­ce. Se­dam go­di­na ni­je bi­la u kon­tak­tu sa nji­ma, a se­stre pret­po­sta­vlja­ju da je ona bi­la prin­ce­za, ko­ja je prog­na­na u ma­na­stir iz raz­lo­ga ko­ji još ni­su us­pe­le da do­ku­če. Usko­ro do­la­ze rad­ni­ce ko­je do­no­se hra­nu. Jed­na od njih spo­mi­nje div­nu ko­či­ju ko­ja če­ka is­pred ma­na­sti­ra, a u ko­joj se na­la­zi ne­ki po­se­ti­lac. An­đe­li­ka se ja­ko iz­ne­na­di i, s ne­str­plje­njem, za­tra­ži joj da opi­še ko­či­ju do naj­sit­ni­jih de­ta­lja. Utom, za­zvo­ni zvo­no da na­ja­vi po­se­ti­o­ca. Ča­sna maj­ka ula­zi i oba­ve­šta­va An­đe­li­ku da je nje­na tet­ka, prin­ce­za, do­šla da je po­se­ti. Pri­la­ze­ći, prin­ce­za od­bi­ja An­đe­li­ki­ne ge­sto­ve pri­sno­sti. Prin­ce­za ob­ja­šnja­va da je ona, na­kon smr­ti An­đe­li­ki­nih ro­di­te­lja, po­sta­la sta­ra­telj An­đe­li­ke i nje­ne se­stre Ane Vi­o­le, što zna­či da ima kon­tro­lu nad nji­ho­vim na­sled­stvom (Il prin­ci­pe Gu­al­ti­e­ro). Ana Vi­o­la tre­ba da se uda, a prin­ce­za od An­đe­li­ke tra­ži da pot­pi­še ka­ko se od­ri­če svog de­la na­sled­stva u ko­rist se­stre ko­ja se uda­je za čo­ve­ka sa ko­jim je An­đe­li­ka bi­la u van­brač­noj ve­zi i ko­ji otac nje­nog de­te­ta. Prin­ce­za sma­tra da An­đe­li­ka, po­što je obru­ka­la po­ro­di­cu, ne­ma pra­va na deo na­sled­stva. Slo­mlje­na tet­ki­nom okrut­no­šću, An­đe­li­ka se ku­ne da se po­ka­ja­la zbog svo­jih gre­ho­va, iako ne mo­že iz gla­ve da iz­bri­še se­ća­nje na van­brač­nog si­na. Ta­da sa­zna­je da joj je sin pre­mi­nuo dve go­di­ne pre to­ga. An­đe­li­ki­na vo­lja je slo­mlje­na i ona je­ca­ju­ći pot­pi­su­je do­ku­ment. Prin­ce­za od­la­zi i An­đe­li­ka tu­gu­je za si­nom, i zbog to­ga što je umro bez maj­ke po­red se­be (Sen­za mam­ma). U bo­lu od­lu­ču­je da se pri­dru­ži si­nu u ra­ju i pi­je otrov. Ta­da shva­ta da je po­či­ni­la smrt­ni greh i da ne­će oti­ći u raj i mo­li se za spas. Ču­je se hor i An­đe­li­ka do­ži­vlja­va vi­zi­ju Bla­go­slo­ve­ne De­vi­ce.

TRIPTIH I „SESTRA ANĐELIKA”
Posle krize u koju je Pučini zapao nakon svog „svetog trojstva“ koje čine opere Boemi, Toska i Madam Baterflaj, usledio je Triptihon – Plašt, Sestra Anđelika i Đani Skiki. Sadržaj za potonja dva mu je predložio Đovakino Forcano (Giovacchino Forzano – bariton, novinar, direktor firentinskog lista „Nacione“, dramski pisac i autor libreta, reditelj, dramski i filmski; najviše se istakao kao operski reditelj – u izvesnom smislu prvi italijanski operski reditelj, iako su se tim poslom pre njega bavili Rikordi i Ilika). Pučini je prvi put pisao operu na originalno delo, a ne prema adaptacijama na postojeća i proverena. Nije čudo što se Pučini odmah zainteresovao za Sestru Anđeliku, smeštenu u ženski samostan, jer je imao sestru (Iđiniju) kao Madre Superiore u manastiru Vikopelago, koju je često posećivao i ono što je za njega bilo bitno, dosta se srodio sa tim i takvim ambijentom. (...) čim je završio operu (14. septembra 1917), on je otišao u sestrin manastir i monahinjama otpevao i odsvirao celu Sestru Anđeliku, i kad je video da su se one uzbudile, a neke čak i plakale, verovao je da je napisao dobru stvar i da će je i publika prihvatiti. Na njegovu veliku žalost, prevario se. U početku se mislilo da premijera Triptihona bude u Rimu, ali kako su se pregovori između Tita Rikordija i teatra Konstanci odužili, prihvaćena je ponuda Metropolitena, pa je premijera bila 14. decembra 1918. u Njujorku, dakle svega mesec dana nakon sklopljenog primirja. Kako je putovanje bilo još otežano, Pučini nije otišao u Njujork. Bilo je to prvi put da nije prisustvovao premijeri jednog svog dela. Nepunih mesec dana kasnije, 11. januara 1919, održana je evropska premijera, u Rimu, uz prisustvo autora i kraljevske porodice. Godinu i po dana kasnije, 18. juna 1920. bila je i premijera u Londonu, opet uz prisustvo autora i kraljevske porodice. Pučini je jedno vreme bio izričit, Triptihon je jedna celina, dakle jedna predstava, i morao se uvek prikazivati u celosti. Luiđi Riči tvrdi da je posle jedne predstave u Firenci, 1920, Pučini ipak uvideo da je tako davan izjedna, Triptihon užasno dugačak i zamoran, sa pauzama, skoro četiri sata. „Umorio sam se i ja, koji sam autor“, i dozvolio je da se deli. Iako je Pučini najveće nade polagao u Plašt, iako je njemu lično bila najdraža Sestra Anđelika, svuda je i uvek najbolje prolazio Đani Skiki. Sestra Anđelika je ostala festivalska opera, dakle ona koja se ponekad daje, iako Sartori tvrdi da je ona najbolja, što je bilo i Pučinijevo mišljenje.

Iz: Slobodan Turlakov, Pučini i veristi, Borba, 2003.

Na repertoaru Narodnog pozorišta Sestra Anđelika se našla samo jednom, takođe kao predstava Operskog studija Narodnog pozorišta, 13. decembra 2004. (preuzeta od Fakulteta muzičke umetnosti). U scenskoj režiji Radoslava Zlatana Dorića, muzičkoj režiji Aleksandara Kolarevića, scenografiji Miraša Vuksanovića i kostimima Katarine Grčić, igrana je na Sceni „Raša Plaović“. U ovoj postavci, solisti su pevali uz klavirsku pratnju prof. Aleksandra Kolarevića, te zvona, orgulje, trube, pikolo i harfu prof. Zorke Milivojević, i uz Hor KUD-a „Žikica Jovanović Španac“ pod vođstvom maestra Đorđa Stankovića. Predstava je igrana tri sezone i za to vreme izvedena 15 puta (od toga jednom na gostovanju u Studentskom gradu, a tri puta sa drugom predstavom Operskog studija – Đani Skiki), pred skoro 1500 gledalaca.

J. S.

ĐAKOMO PUČINI (1858–1924)
... Rođen 22. decembra 1858. godine u Luki, malom gradu Toskane, Pučini je završio Konzervatorijum u Milanu, kod Bacinija i Ponkielija, proslavljenog kompozitora Đokonde. Sa velikim smislom za operski teatar, Pučini se posvećuje isključivo operskoj kompoziciji. Posle prvih pokušaja (Vili 1884, Edgar 1889) i prvih većih uspeha (Manon Lesko 1893), on stiče svetsku slavu svojim najznačajnijim i najpopularnijim delima: Boemi (1898), Toska (1900) i Madam Baterflaj (1904). Slede Devojka sa zapada (1912), Lastavica (1917), Triptih (Plašt, Sestra Anđelika, Đani Skiki 1918) i najzad njegova „labudova pesma”, Turandot (izveden 1926. godine). Jedan od Pučinijevih uspeha leži u srećno izabranim libretima... Čovek sa sigurnim pozorišnim instinktom, Pučini je osećao scenu, tražio uzbudljive dramske sukobe i negovao kult velikih gestova i očajnih krikova koji rezultiraju iz jakih strasti. Pučini je ovako formulisao tajnu svakog pozorišnog uspeha:  „Postoje tri zakona kada je u pitanju pozorište: buditi interesovanje, iznenađivati i dirnuti“. To je ujedno njegovo osnovno estetsko načelo. Pučini je više nego iko računao na nerve svoje publike i delovao na njih, služeći se često i spoljašnjim efektima. Njegov operski stil predstavlja više ili manje harmoničnu mešavinu brutalnosti i sentimentalnosti. Te dve osobine njegovog stila imaju i svoje specijalno poreklo. Kad je u pitanju brutalnost, naturalizam, grubi kontrasti i široke linije, Pučinijev stil je neposredni nastavak verizma... Analizirane kompoziciono-tehnički, partiture njegovih opera sastoje se iz mozaičnog muzičkog tkiva, izvanredno duhovito instrumentiranog i uobličenog u jednu celinu sigurnom rukom majstora. Intenzivno orkestarsko podvlačenje drame, iznenadni kontrasti, velike gradacije, često teatralne i neubedljive, temperamentni izlivi, široka raspevanost melodijskih linija u smislu italijanske tradicije – to su bile glavne osobine Pučinijevog operskog stila.
... Pučini je danas, zajedno s Verdijem, i pored izrazitih modernih tendencija u operskom stvaranju, suvereni gospodar operskih scena.

B. Dragutinović

Reč reditelja
JASNA IDEJA I ZAHTEVNI GLUMAČKI ZADACI
Zanimljivo bi bilo režirati ceo Triptih i pronaći zajednički lajtmotiv, odnosno kopču između ova tri zasebna i toliko različita operska dela, dramatičnog Plašta, poetične Sestre Anđelike i satiričnog Đanija Skikija. Međutim, za mlade pevače, polaznike Operskog studija, svakako je mnogo korisnije da dobiju priliku za saradnju sa što više različitih reditelja i da odmah na početku karijere imaju mogućnost da iskuse razne stilove, od realističnog do apstraktnog. Budući da scenografski uglavnom kombinujemo naše nove sa već postojećim elementima dekora iz nekih drugih predstava, uz minimalna ulaganja i izmene, te da u osnovi, za manastirsku odoru, koristimo kostime iz fundusa koje prilagođavamo svojim potrebama, ukratko, da nemamo budžet jedne „velike“ operske predstave i da se u vizuelnom smislu moj autorski tim (reditelj, scenograf, kostimograf) vešto dovija kako zna i ume, uz svesrdnu pomoć svih naših radionica i stručnih saradnika, bili su nam neophodni jasna ideja i izuzetno zahtevni glumački zadaci za sve učesnice (interesantno je da je ovo potpuno „ženska priča“ i da, osim malog horskog dela na kraju opere kad iza scene peva i muški hor, celu predstavu izvodi samo ženski deo ansambla). Nadamo da će i Sestra Anđelika, pre svega božanstvenom i poetičnom muzikom, a zatim i snažnim scenskim izvođenjem, osvojiti srca naše cenjene publike, kao što je prošle sezone Plašt u izvođenju članova Operskog studija i u režiji mog kolege, gospodina Dejana Miladinovića, doživeo divan uspeh, te da će to biti dobar pokazatelj da beogradska Opera treba na repertoaru da ima ceo Pučinijev Triptih. Na kraju moram da pomenem i da sam izuzetno ponosna na ceo ansambl i na činjenicu da smo u rekordno kratkom roku, preciznim i ozbiljnim radom, uspeli da postignemo toliko toga. Posebno ističem jak timski rad među solistkinjama i njihovu želju da jedna drugoj na svaki način pomognu, pa neka nikoga ne zbuni činjenica da sestre Anđelike, osim svoje, veoma teške i muzički izuzetno zahtevne naslovne uloge koju svaka donosi na svoj, poseban način, „sparinguju“ jedna drugoj nastupajući i kao sestre Dolčine, što je pevački sasvim mala, ali glumački slatka uloga i neophodna za normalan tok radnje. Ukoliko su devojke uživale u našem zajedničkom radu, makar upola od onoga koliko sam ja uživala radeći sa njima, onda već to predstavlja uspeh i veliko zadovoljstvo...

Ivana Dragutinović Maričić, operski reditelj