SIRANO

drama Edmona Rostana

O predstavi

HEROJSKA KOMEDIJA EDMONA ROSTANA
Komad Rostanov uzbuđuje krv kao šampanjac, život se u njemu iskri kao vino i opija žudnjom za životom.  (...) Sirano de Beržerak jeste jedan od onih malobrojnih, ali uvek vrlo nesrećnih ljudi kojima je bila dosuđena visoka čast da budu bolji i pametniji od svojih savremenika. Što se više uzdiže glava takvog čoveka iznad gomile sveta, tim više udaraca pada na tu glavu. (...) Sirano de Beržerak – to je ličnost, ona ista ličnost koja, vele, nema nikakva značaja u istorijskom toku, ali koja, tim više, uvek može da ubrza tok života, ako to htedne. Kao što se uz dno lađe u slanim, morskim vodama pripiju razni morski paraziti i, množeći se u ogromnim masama, usporavaju njeno kretanje kroz talase, tako se uz naš život pripijaju raznovrsne predrasude i, hraneći se njegovim sokom, čovekovim duhom, unakažavaju ga, smetaju mu da se kreće slobodno ka istini i lepoti. Borba s tim parazitskim izraštajem na telu života, borba s prostotom i glupošću ljudskom, sa svim onim što nije pošteno, nije lepo, nije jednostavno – to je borba koju je celog svog života vodio Sirano de Beržerak, junak Rostanove komedije, blistave po duhovitosti.  (...) Sirano de Beržerak je davno umro. Mi, na žalost, živimo... tj. tačnije rečeno, mi neprestano razmišljamo kako da živimo. U tome je pitanju – ceo život onih koji žive razumno. Oni koji nesvesno žive, srećniji su od nas.  (...) Možda Beržerak u životu nije bio takav kako ga predstavlja umni francuski pisac – šta nas se to tiče? U Rostanovoj herojskoj komediji imamo pred sobom neuračunljivo hrabrog Gaskonjca čiji je jezik oštar kao mač, a mač prav i siguran kao jezik. 

Maksim Gorki, iz Predgovora Siranu


NOS
(...) Bože moj! Zašto si me ovako kaznio? Da sam ostao bez ruke ili noge, bolje bi mi bilo, da sam ostao bez ušiju, bilo bi mi teško, pa ipak, podnošljivije, ali đavo će ga znati, šta predstavlja čovek bez nosa: da je ptica – nije, da je građanin – nije, možeš jednostavno da ga zgrabiš za šiju i izbaciš kroz prozor! Pa da sam ga bar izgubio u ratu ili na dvoboju, ili da sam nešto skrivio, ali on se izgubio bez ikakvog povoda, tek tako, iz čista mira! Ne, to je nemoguće. Nos ne može da se izgubi. To ja, sigurno, sanjam ili mi se prosto pričinjava. Da nestane dugme, srebrna kašika, sat ili nešto slično, to ne bi bilo nikakvo čudo, ali da nestane nos? (...) „Milostivi gospodine“ – reče Kovaljov dostojanstveno – „pa vi ste moj vlastiti nos!“ Nos odmeri majora Kovaljova, pa se primetno namršti. „Varate se, milostivi gospodine. Ja sam svoj čovek. Sem toga, među nama nije moglo biti nikakvih bližih kontakata.“ Rekavši to, nos se okrete i iskoristi priliku da odleti, verovatno, opet u neku posetu.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, iz pripovetke Nos


EDMON ROSTAN (1869–1918)
Kad god se prevede slavni Sirano de Beržerak, nastavlja se slava francuskog pisca Edmona Rostana. U stvari, sve tri njegove najpoznatije drame... Sirano, Orlić i Pevac... izdvajaju se među romantičnim dramama. Sirana, na primer, divni ritam poezije, nepatvorena odvažnost krajnje neobičnog lika i lepota osećanja – čine klasom za sebe, poput najboljih drama Sofokla, Šekspira ili Molijera. Rostanov otac je bio odličan i dobrostojeći novinar. Rostan je rođen u Marseju, u Francuskoj; obrazovanje je stekao u Parizu i, kao i ostali mladići iz njegove klase onog vremena, studirao je i diplomirao prava. Međutim, još od detinjstva ga je interesovalo pisanje drama. Prvo delo, zbirku pesama, objavio sa 22 godine (1890). Prva važnija drama, Les Romanesques, postavljena je u Francuskoj komediji (Comédie Française) 1894. O ugledu koji je imao među savremenicima svedoči i činjenica da je slavna Sara Bernar igrala u njegovoj Dalekoj princezi već 1895, a dve godine kasnije i u predstavi SamarićankaSvakako najznačajniji Rostanov lik, Sirano, napisan je za velikog francuskog glumca, Koklena starijeg. I upravo na glumčev zahtev, osmišljena je završna scena u kojoj njegov lik umire. Iako su Rostanova najbolja dela, naizgled, tragedije, publiku čine srećnom i inspirisanom u meri koju ni mnoge komedije ne uspevaju da izazovu. Kao što je zabeležio jedan kritičar: „Smrt je kod Rostana veselija nego život kod Meterlinka“. Posle uspeha Orlića, 1901. Rostan postaje najmlađi član Francuske akademije. O širini njegove popularnosti najbolje govori podatak da su dan posle prvog izvođenja Pevca u Parizu „dnevne novine u Butu, Montana, posvetile ne samo prvu kolumnu, već celu prvu stranu Pevcu!“ Rostan nije mogao da živi u Parizu jer je njegovo zdravlje zahtevalo blažu klimu. Pa ipak, kad bi prošetao ulicama Pariza, pratila ga je gomila obožavalaca. Izgradio je veliki dvorac u Kambou na obroncima Pirineja, gde je živeo i pisao do smrti. I njegova supruga je bila pisac, i bez sumnje bi postala slavna da zvezda slave njenog supruga nije pomračila njenu.

Prema: Alisa B. Fort i Herbert S. Kejts,
Mala istorije drame, Njujork, 1935.
Svetska premijera najpoznatije drame Edmona Rostana, Sirano de Beržerak, bila je u Parizu 1897, sa slavnim glumcem Konstanom Koklenom u glavnoj ulozi.
www.biography.com


IVAN VUKOVIĆ
Rođen 20. januara 1983. godine u Beogradu. Diplomirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nikole Jevtića i Alise Stojanović. Od 2012, radi kao v.d. direktora, a zatim kao direktor Narodnog pozorišta u Nišu. Od 2014. je docent na Fakultetu umetnosti u Nišu. Režije:
Tina Fej, Loše devojke, Pozorište „Dadov“, Beograd, 2008.
Malgoržata Mročkovska, Justina, sestra moja, Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin, 2008.
Džon Ozborn, Osvrni se u gnevu, Narodno pozorište „Bora Stanković“, Vranje, 2010.
Teri Džonson, Histerija, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 2010.
Radoslav Pavlović, Devojke, Narodno pozorište, Niš, 2011.
Stiven Grinblat, Šekspir – izgubljeno/nađeno, Dom Omladine Beograd, u koprodukciji sa Harvardskim univerzitetom, 2011.
Kristofer Durang, Ludi od terapije, Ustanova kulture Palilula, Scena „Stamenković“, Beograd, 2012.
Ivo Brešan, Veliki manevri u tijesnim ulicama, Narodno pozorište, Niš, 2013.
Radoslav Pavlović, Mala, Narodno pozorište, Niš, 2014.
Jelena Mijović, 12 gnevnih žena, Narodno pozorište, Niš, 2014.
Ivan Velisavljević, Svrati, reče čovek, Narodno pozorište, Užice, 2015.

Opere:
Johan Štraus, Slepi miš, Narodno pozorište, Niš, 2013.
Đoakino Rosini, Seviljski berberin, Narodno pozorište, Niš, 2015.

 

Premijerno izvođenje

Premijera, 13. maj 2016 / Scena „Raša Plaović“

Preveo Milan Dimović
Reditelj Ivan Vuković
Dramaturzi Molina Udovički Fotez, Slobodan Obradović
Scenograf Marija Kalabić
Kostimograf Olga Mrđenović
Kompozitor Draško Adžić
Scenski pokret Marija Milenković
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Producent Ivana Nenadović
Organizatori Jasmina Urošević i Natalija Ignjić

Premijerna podela:

Sirano / Monfleri Miloš Đorđević
Roksana Suzana Lukić
Kristijan / Gardista Uroš Jakovljević
Giš / Dečak / Sestra Sara Nikola Vujović
Ragno / Građanin / Sestra Klera Goran Jevtić
Le Bre / Kaluđer / Prvi konjanik / Majka Margerita Zoran Ćosić
Družbenica / Sestra Marta / Gđa Kiži / Paž / Kuvarski pomoćnik / Prvi kadet / Sestra Marta Sonja Knežević 
Karbon / Belroz / Kesaroš / Pesnik Andreja Maričić
Liza / Prodavačica / Subreta / Drugi kadet Zorana Bećić Đorđević
Linijer / Drugi konjanik / Nametljivac / Musketar / Treći kadet Milo Lekić

Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Danica Stevanović
Asistent reditelja Jug Đorđević*
Asistent organizatora Marijana Stefanović*
Korepetitor Milivoje Veljić
*Studenti FDU
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Dejan Dražić
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta

 

Galerija