STAKLENA MENAŽERIJA

drama Tenesija Vilijamsa

O predstavi

ZA LIRSKO I MOLSKO JOŠ UVEK IMA PUBLIKE I NADE
Zašto si izabrao da radiš Staklenu menažeriju Tenesija Vilijamsa danas?
Da bih režirao bilo koji, pa makar i neki od najvećih komada svetske ili naše klasike, najvažniji je onaj jedan razlog koji odgovara ili koji se odnosi na poslednju reč iz tvog pitanja. Uz sve razloge koji počivaju na nesumnjivim i mnogobrojnim kvalitetima drame Staklena menažerija, način na koji ovaj komad odjekuje danas i ovde zapravo je taj jedan razlog. Ja nemam iluzija da će naša predstava ili ovaj komad promeniti ni ovo što je ovde, ni ovo što je danas. Ali imam potrebu da se založim za pravo slabih, za pravo na nemoć. Porodica Vingfild već je razorena. Komad je počeo mnogo godina pre prvog čina i ono što u njemu najsnažnije vibrira, to je upravo ljubav brata prema sestri i njegova želja da u svetu koji je „danas osvetljen munjama“ zaštiti taj mali plamen jedne sveće. Pravo na slabost i pravo na nemoć zapravo su pravo na najdublju ljudskost.
Šta simbolizuje figurica jednoroga u Lorinoj staklenoj menažeriji?
Jednorog je izumrla vrsta i u našem svetu nema pravo na svoju posebnost i na svoju različitost. Jednorog je zapravo simbol svake Lore Vingfild danas, i njegova krhkost dokazuje brutalnost sveta, brutalnost drugih. Trenutak u kojem udvarač nepažnjom polomi staklenu figuricu jednoroga, zapravo je trenutak u kojem se slama svaka krhkost i svaka posebnost se osuđuje na izumiranje. To je dokaz suvišnosti svakog slabog bića, nešto kao „šesti prst“ o kojem su potresno i duboko već govorile Čehovljeve sestre Prozorov. Na taj način Lorina ljudskost danas postaje anomalija. I ako bismo maštali šta je bilo sa Lorom Vingfild nakon završetka komada, siguran sam da ona nije umrla, nego izumrla.
U kojoj meri je Tom autobiografski lik?
Prema onome što znamo, ima više prepoznatljivih trenutaka iz autorovog života koji su ugrađeni u lik i sudbinu Toma. Ali ono što je veličina Tenesija Vilijamsa  upravo je univerzalnost tih konkretnih, pojedinačnih biografskih podataka. Pa tako, verujem da će svako u publici prepoznati Tomov odlazak kao svoju ličnu žudnju za odlaskom, želju za begom i kao svoju nadu da se sloboda uopšte može dosegnuti. Ma šta očekivao od budućnosti, prošlost ne možeš promeniti i naše patnje dolaze zapravo otuda što, ako smo ljudi, živimo jednako i u prošlosti i u tom snu o budućnosti. Možda se i može život urediti, ne obazirući se na prošlost, ali ako je to onda uopšte život, postavlja se pitanje da li smo mi tada uopšte ljudi.
Koju ideju tvoje predstave nosi lik Amande?
Amanda dokazuje uzaludnost i kobnost samozavaravanja u borbi sa svetom. Užasna snaga kojom pokušava da prećuti, da poništi svoju i patnje svoje dece,  ima za posledicu koban ishod. Njena nepomirljivost sa svetom čini je naizgled romantičnom junakinjom, ali slepost sudbine nije uspeo da nadmaši ni Prometej, a kamoli jedna siromašna malograđanka iz predgrađa Sent Luisa. Zato, umesto romantičarskog, njen slučaj postaje tragičan, a sentimentalizam Staklene menažerije postaje potresan i otvara mogućnost za katarzu.
U jednoj od prvih verzija, ovaj komad se zvao Udvarač, zašto?
Ja verujem da je to zato što je za fabulu to bolji naslov, ali za celinu drame je neuporedivo bolji i bogatiji Staklena menažerija, što je vreme i pokazalo. Posetilac, odnosno Udvarač bi nas obavezao da komad igramo durski, a Staklena menažerija nalaže da komad „sviramo“ molski. Mogu da zamislim da se rediteljskim postupkom ova drama postavi na scenu tako da njen tačniji naslov bude Udvarač. Ali meni je mnogo veći izazov da u procesu proba pokušamo da domašimo ono u komadu što ga je naslovilo Staklena menažerija. Verujem, naime, da za lirsko još uvek ima publike i nade.


Razgovor sa rediteljem Radoslavom Milenkovićem
vodila dramaturg Ivana Dimić


TENESI VILIJAMS (26 mart 1911 - 25 februar 1983)
Tenesi Vilijams važi za, posle Judžina O’Nila, najvećeg dramskog pisca u istoriji američke književnosti. Rođen je u malom gradu Kolumbus u državi Misisipi 26. marta 1911, kao Tomas Lanije Vilijams, drugo dete i prvi sin Kornelijusa i Edvine Vilijams. Njegov otac je bio međunarodni trgovac obućom, ali i pijanac i kockar. Sa sedam godina, Tenesi oboleva od difterije i dve godine provodi u postelji. Majka ga je ohrabrivala da koristi maštu i on počinje da piše. Kada je imao 13 godina, poklonila mu je pisaću mašinu. Vilijams već sa 16 godina počinje da objavljuje radove i dobija treću nagradu (i 5 dolara) za esej pod naslovom Može li dobra supruga da bude dobar drugar? na konkursu magazina „Smart Set“. Sledeće godine porodica se seli u Sent Luis gde, zbog velike krize, živi veoma skromno. Vilijams se zainteresovao za pisanje drama tokom studija na Univerzitetu države Misuri (Kolumbija) i Vašingtonovom univerzitetu (Sent Luis) i nastavio je da ih piše tokom krize, dok je bio zaposlen u fabrici cipela u Sent Luisu. Svoju prvu dramu, Kairo, Šangaj, Bombaj, napisao je 1935. Male pozorišne trupe su postavljale neka njegova dela, što je Vilijamsa ohrabrilo da upiše smer pisanje drama na Univerzitetu Ajove, gde je stekao diplomu 1938. godine i (zbog jakog južnjačkog akcenta) nadimak Tenesi, koji je odlučio da zadrži: „Bolje nego da me zovu Misisipi“, imao je običaj da se našali. Prvo priznanje je dobio kada je „Američki bluz“ (1939), grupa jednočinki, osvojila nagradu „Group Theatre Award“. Vilijams je, međutim, nastavio da se bavi raznim poslovima, od „cepača karata“ u pozorištu do pisca scenarija u Holivudu, sve dok nije postigao uspeh sa Staklenom menažerijom (1944). Vilijamsova sledeća značajna drama, Tramvaj zvani Želja (1947), dobija Pulicerovu nagradu. Pošto je Camino Real (1953) doživeo komercijalni neuspeh, njegov sledeći komad, Mačka na usijanom limenom krovu (1955) takođe osvaja Pulicerovu nagradu i uspešno doživljava preobražaj u filmsku verziju, kao i Noć iguane (1961). Za Vilijamsa se govorilo da ima dubok osećaj za misteriju u ljudskom životu. Njegove drame otkrivaju svet ljudskih frustracija, u kojem se seks i nasilje provlače kroz atmosferu romantične nežnosti. Mnogi Vilijamsovi likovi se zasnivaju na ličnostima iz njegove porodice i života. U ostale uspešne drame spadaju: Leto i dim (1948), Tetovirana ruža (1951) i Slatka ptica mladosti (1959). Putovao je u Evropu, Afriku, Meksiko i najzad se nastanio na Ki Vestu. U kasnijim godinama, bojeći se da ne može ponoviti uspeh svojih ranih dela, odao se lekovima i piću kako bi smirio svoj neumorni um i prevazišao probleme sa kojima se borio posle ozbiljnog nervnog i fizičkog sloma koji je doživeo 1969. Usamljenost ga je pratila kao senka i nikad ga nije napuštala, a celog života je patio od depresije. Njegove poznije drame nisu bile uspešne i brzo su skidane sa repertoara posle loših kritika. Nije se dobro snašao u ulozi pozorišnog veterana. Vilijamsova kritika društva je bila intimnija, pa ga je eksplozija civilnih prava šezdesetih godina prošlog veka učinila deplasiranim. Umro je noću, 25. februara 1983. u Njujorku, ugušivši se čepom od boce za lekove. Osim 38 drama, Vilijams je napisao i dva romana, Rimsko proleće gospođe Stoun (1950) i Moise and the World of Reason (1975). Bio je veliki dramski pisac, o čemu svedoče njegove drame koje se i dalje uspešno izvode na Brodveju i scenama širom sveta, već više od pola veka posle praizvedbi. Pored dve Pulicerove nagrade, osvojio je i Nagradu „Toni“ za najbolju dramu (Tetovirana ruža, 1951), četiri Nagrade dramskih kritičara (Staklena menažerija, 1944/45, Tramvaj zvani Želja, 1947/48, Mačka na usijanom limenom krovu, 1954/55, Noć iguane, 1961/62).


Izvori:
Encyclopædia Britannica, Inc. (prema: www.biography.com)
http://library.thinkquest.org i: Jon C. Hopwood
“Contemporary Authors”. New Revision Series, Vol. 132. Farmington Hills, MI: Thomson Gale, 2005.
“The Scribner Encyclopedia of American Lives”. Volume One, 1981-1985, New York: Charles Scribner’s Sons, 1998.
(prema: www.imdb.com)


RADOSLAV MILENKOVIĆ
Rođen je 17. februara 1958. godine u Novom Sadu. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi prof. Branka Pleše 1980, a pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Dejana Mijača 1990. Pohađao je Letnju školu pantomime kod Ladislava Fialke (Dubrovnik, 1978) i Letnju školu scenskog pokreta Žaka Lekoka (Pariz, 1979). Jedan je od osnivača Teatra MM u Zagrebu, bio je član glumačkog ansambla Teatra &TD u Zagrebu (1984–87), Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu (1987–2005), predavao je glumu i dikciju Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1989–93), bio direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1995–96), gde je od 2005. zaposlen kao reditelj. Pored toga, bio je umetnički savetnik Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu 2006. i 2007, a 2010. i 2011. umetnički savetnik Ustanove kulture „Vuk Karadžić“. Gostujući reditelj pozorišta „Čiki Gergelji“ u Kapošvaru, „Gardonji Geza“ u Egeru i Nacionalnom pozorištu u Miškolcu. Ostvario je više od 50 uloga u najznačajnijim pozorištima Beograda, Novog Sada i Zagreba i na Dubrovačkim ljetnim igrama, od kojih se naročito izdvajaju one u predstavama rađenim po delima domaćih autora (J. S. Popovića, G. Stefanovskog, A. Popovića, D. Kovačevića, Lj. Simovića, S. Kovačevića, S. Selenića, D. Ćosića, B. Pekića), kao i veliki broj uloga u TV dramama i filmovima, sarađujući sa najistaknutijim domaćim rediteljima (Zdravko Šotra, Emir Kusturica, Srđan Dragojević, Oleg Novković, Srđan Koljević i dr), ali i stranim rediteljima (Ferdinando Ornjani, Albert Sironi, Lamberto Bava, Ralf Fajns). U pozorištima Srbije, Mađarske, Švedske, Hrvatske i Makedonije režirao drame Mrožeka, Kohouta, Vajsa, Šizgala, Beketa, Rože Vitraka, Žarija, Strindberga, Ostrovskog, Gorkog, Koljade, Razumovske, Petruševske, fon Horvata, Mekdone, Kreca, Nabokova, Sartra, Kamija, Joneska, Molijera, Šefera, Voltera, Čehova, Bulgakova, Lorke, Šekspira, te Držića, Popovića, Stefanovskog, Romčevića, Krečkovića, Domanovića, Bećkovića... Dobitnik je najznačajnijih nagrada za glumu i režiju na brojnim festivalima Jugoslavije i Srbije. Za pozorišno i radio izvođenje dramatizovao je dela Bećkovića, Domanovića, Sremca, Kočića, Ranka Marinkovića, Grina, Kafke, Kolodija, Bulgakova. Ljubin i Đorđetov sin.  Natalijin i Arsenijev otac. Živi u Beogradu.
 

Premijerno izvođenje

Premijera, 16. mart 2012. / Scena „Raša Plaović”

Prevela Nada Ćurčija Prodanović
Reditelj Radoslav Milenković
Dramaturg Ivana Dimić
Scenograf Boris Maksimović
Kostimograf Olga Mrđenović           
Izbor muzike Radoslav Milenković
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Dizajn zvuka Vladimir Petričević

Premijerna podela:

Amanda Vingfild, majka Olga Odanović
Lora Vingfild, ćerka Bojana Stefanović
Tom Vingfild, sin Aleksandar Đurica
Džim O’Konor, gost Mihailo Lađevac

Organizator Nemanja Konstantinović
Inspicijent Miloš Obrenović
Sufler Sandra Todić
Organizator na praksi (student) Lina Bošković
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Nebojša Kostić
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.

 

Galerija