ŽIVOT JE SAN

TRAGANjE ZA IDENTITETOM U SVETU ILUZIJA
Pišući o Kalderonovoj drami, mnogi autori su isticali da se motiv prolaznosti izražen u pesničkoj slici „život je san“ mogao pronaći već u dubokoj starini, od indijskih mitova, preko judaizma i grčke filozofije do rimskog stoicizma. U španskom srednjem veku ova tema se održala, pre svega preko orijentalnih izvora: legenda o Barlaamu i Josafatu, hrišćanska prerada sanskritskog teksta Lalita – Vistara o Budinom životu, sadržavala je priču o princu zatočenom u kuli zbog lošeg predskazanja zvezda. Gvin Edvards je ukazao i na to da se priča o probuđenom spavaču pojavljuje u delima nekolicine španskih pisaca, a da je direktan izvor drame Život je san čak jedno od ranijih dela samog Kalderona (koje je napisao u saradnji sa Antonijem Koelom). Međutim, pišući o sveprisutnosti ove teme, Valbuna Briones primećuje da je, više od elemenata poznate priče do kojih je pisac mogao doći, Kalderona interesovao moralni problem koji ona sadrži. On smatra da je platonističko viđenje svetlosti kao metafore za moralnu spoznaju do Kalderona došlo preko Seneke: Seneka primećuje kako strasti i patnje prolaze kao „prazne fantazije sna“, a čovekovo iskustvo poredi sa životom u zatvoru. U raspravi De Beneficiis on zapisuje reči koje je Kalderon skoro izvesno čitao: „Koliko je onih na svetu koji nisu dostojni da vide svetlo! Ali uprkos tome sunce izlazi! I koliko ih je koji žale što su se rodili!“ Prema V. Brionesu, Kalderon je „tradicionalnim slikama dao filozofsku konzistentnost, koristeći temu prolaznosti života za rešavanje dva problema kojima su razbijali glavu filozofi 17. stoleća – predestinacije čoveka i prevaspitanja njegovog karaktera“. Imajući u vidu filozofske izvore drame Život je san, Valbuena Briones ističe tri moguće interpretacije Kalderonovog dela. Prva govori o božjoj providnosti. Sigismund iz prvog, negativnog iskustva izvlači nauk i zato prilikom drugog izlaska iz zatvora postupa razumno, ponovo uspostavi red, ponaša se kao pravi princ, i tako opovrgne negativna proročanstva koja su njegov dolazak na presto najavljivala kao propast države. Božja promisao pobeđuje sudbinu i čovek u svim, pa i neprijateljskim okolnostima, može da ostvari svoju slobodnu volju. Druga interpretacija u skladu je sa neoplatonističkim shvatanjima: drama Život je san brani teoriju o redu i harmoniji koje su od Boga, nasuprot sudbini, koja teži destruktivnosti. Savremenom čitaocu, smatra on, zanimljivi su i drugi činioci, koji omogućavaju treću interpretaciju, po kojoj dramu možemo da razumemo i kao intimnu tragediju princa Sigismunda koji uništava svoju ličnu sreću time što se podređuje društvenim normama – da ne bi izgubio svoj socijalni status. Neku vrstu proširivanja ove treće interpretacije nalazimo kod savremenih autora koji se bave Kalderonovim delom. U centu njihove pažnje je pitanje identiteta za kojim – kako kaže slovenački dramaturg Diana Koloini – ne traga samo princ Sigismund, nego i svi drugi likovi u drami Život je san: „Svaki pojedinačni lik ima iskrivljenu sliku. Rosaura je u tom smislu egzemplarna: u ovaj svet ona stupa preobučena u muškarca, da bi kasnije bila najlepša i najsudbonosnija žena u njemu, a pre nego što je ostvarila svoju pravdu mora da nosi odeću oba pola, kao androgina zver (...) Rosaurino prerušavanje izraz je opšte mešavine suprotnosti, koja seže od zamene ljubavi i vlasti (Astolfo) preko paralelizma lojalnosti i izdaje (Klotaldo) do povezivanja nauke i tiranske vlasti (Bazilije). (...) Pogled na svakoga od njih lomi se u različite slike, ali oni su pojedinačno, međutim, neobično slični, tako da u svakome možemo da zapazimo odraz drugoga (bez mogućnosti da se izbegne ogledalo koje obuhvata i naša lica)“. Ova igra višestrukih identiteta je bliska savremenom čitaocu koji je svedok pada entuzijazma za multiplikovanjem svetova i identiteta, pošto je ta lako obećana sloboda kulturnih studija iz 60-ih godina završila u medijskim manipulacijama. Čovekova slobodna volja koju je Kalderon zastupao kroz svoje delo, kod savremenika virtuelnih svetova ustupa mesto potrazi za identitetom. Kao Sigismund, i on traga za – izvesnošću, ne može da prihvati svet manipulacije percepcijom izražen u rečima kralja Bazilija: „Na ovom svetu svi sanjaju“. U svojoj briljantnoj analizi, Koloinijeva zaključuje da je izvesnost u ličnom izboru. Jedino što u svetu iluzija Sigizmundu daje osećaj stvarnosti je ljubav prema Rosauri. Sigismund, kao u nekom egzistencijalističkom otkrovenju („egzistencija je pre esencije“) postane svestan svog pravoga „ja“, tako što shvata da ga mora sam izabrati. „Paradoksalno je“, kaže Koloinijeva, „da će zato da bi dostigao jedinstvo i identitet morati da se odrekne (...) onog čovečanskog u sebi – blagodeti ljubavi“. Pitanja koja je postavio Kalderon aktuelizuju se i danas. „Sumnje koje je nametao sebi“, kako kaže prevodilac Nikola Milićević, „stajale su pred njim kao utvare koje su ga mučile. (...) A tamo gde nije mogla doprijeti njegova filozofska misao, tamo je dosezala pesnička imaginacija i snaga njegove mašte“. Zato, uprkos svojoj strogoj formi, Život je san – „aristotelovska drama a la espanola“, kako kaže V. Briones, ostaje otvoreno delo za scensku poeziju, ne samo za diskurzivna tumačenja.
Slavko Milanović

PEDRO KALDERON DE LA BARKA
(17. januar 1600, Madrid — 25. maj 1681, Madrid)
Pesnik i književnik Pedro Kalderon de la Barka se smatra jednim od najvećih španskih dramskih pisaca. On je započeo ono što mnogi nazivaju drugim zlatnim vekom španskog pozorišta, stvarajući i usavršavajući dramske forme i žanrove koje je ustanovio njegov prethodnik Lope de Vega. Kalderonov otac, imućni državni službenik, koji je umro 1615, bio je čovek teškog i diktatorskog karaktera. Napeti odnosi u porodici su očigledno imali dubokog uticaja na mladog Kalderona, jer se nekoliko njegovih drama bavi anarhičnim ponašanjem kao direktnom psihološkom i moralnom posledicom zloupotrebe roditeljskog autoriteta. Kalderon je najpre želeo da se posveti crkvenoj službi, pa je 1614. diplomirao na Univerzitetu u Alkali, ali se naredne godine prebacio u Salamanku, gde nastavlja studije umetnosti, prava i verovatno teologije do 1619. ili 1620. Napustivši ideju da služi crkvi, on se zapošljava kod upravnika Kastilje, 1623. počinje da piše drame koje se izvode na dvoru i ubrzo postaje vodeći član male grupe dramskih pisaca koje Filip IV okuplja oko sebe. Kralj mu 1636. dodeljuje titulu Viteza ratničkog reda Sv. Džejmsa. Kalderonova popularnost nije ograničena samo na dvor, njegove rane drame su izvođene i u narodnim pozorištima, pa je posle smrti Lopea de Vege (1635) postao vodeći majstor španske scene. Njegova književna karijera je zbog vojne službe u Italiji i Holandiji stagnirala tokom cele decenije, 1625–1635, a kasnije još godinu ili duže zbog službovanja u Kataloniji. Dobija titulu Vitez reda Santijaga 1637, a 1651. postaje sveštenik i najzad iguman bratstva San Pedro u Madridu. Na dvoru Filipa IV je imao različita zaduženja, a kralj je njegovu službu nagradio penzijom i velikim fondom koji je davao za opremu predstava po njegovim komadima. Kalderon je umro 25. maja 1681. Najveće Kalderonovo dostignuće u domenu dramaturgije je bilo kreiranje složenih dramskih šablona u kojima umetnički efekat izrasta iz ideje o pozorišnom delu kao celini nerazdvojnih elemenata. U njegovoj dramskoj tehnici, poetska maštovitost, likovi i dešavanja suptilno su povezani kroz dominantne simbole koji naglašavaju značaj teme. Iako zadržava retorička sredstva tipična za španski barokni stil, njegovi stihovi odstupaju od preterane ornamentacije i razvijaju se u kondenzovan, britkim umom kontrolisan stil. Dubina i doslednost misli, izuzetno inteligentna veština i umetnički integritet, filozofski stav, kao i racionalnost i humanost njegovih moralnih standarda, čine ga jednim od vodećih umetnika svetske drame. Pisao je svetovne drame, u kojima dominiraju mitološke teme uz manje ili više alegorije: Lekar svoje časti (1635), Život je san (1635), Sudija zalamejski (oko 1640), Kći vazduha (1653); religiozne drame, u kojima obično prati tradiciju jezuitske drame ustanovljene van Španije, na osnovu priča o preobraćenju i mučeništvu, obično svetaca iz ranog doba crkve: Postojani princ (1629), Čudesni mađioničar (1637); sedamdeset i šest alegorijskih drama – autos sacramentales – specifičnih španskih komada baziranih na srednjovekovnim misterijama, koji su izvođeni na otvorenom, tokom proslava Korpus Kristi: Valtazarova večera (oko 1630), Nema sreće bez Boga (oko 1652), Gospodarev vinograd (1674), Trgovčeva barka (1674), Verni čobanin (1678); pisao je i zarzuele – Falerinin vrt (1648) i opere: Crveno kao ruža (1660), Ljubomora, čak i na vazduh, može ubiti (1660), kao i veliki broj farsi...
 
Alexander A. Parker
Copyright © 1994-2011 Encyclopædia Britannica, Inc.
(www.biography.com)
www.imagi-nation.com
www.gutenberg.org

SLOBODAN UNKOVSKI
Rođen je 1948. u Skoplju. Diplomirao režiju 1971. na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi prof. Vjekoslava Afrića. U periodu od 1971–1981. bio je reditelj i umetnički direktor Dramskog teatra u Skoplju, docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju (1983–1987), u okviru Fulbrajtove stipendije predavao je režiju na Univerzitetu u Njujorku (1987/88), a na Harvard univerzitetu, Kembridž, MA, SAD predavao je glumu i režiju (1988/89). Tokom 1990. bio je „Artist-in-Residence“ u Američkom repertoarskom pozorištu u Kembridžu, MA, SAD i u Narodnom pozorištu, Atina. U periodu 1996–1998. ministar za kulturu u Vladi Republike Makedonije. Sada je profesor glume i režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju i vodi postdiplomske studije režije. Slobodan Unkovski je jedan od najznačajnijih reditelja bivše Jugoslavije, a sa piscem Goranom Stefanovskim (čijih je čak deset komada postavio na scenu), predstavljao je autorski tandem koji je uspeo da izrazi pozorišna shvatanja cele jedne generacije umetnika. Iako se počeci njegove karijere podudaraju sa periodom cvetanja takozvanog rediteljskog teatra (već jedna od njegovih prvih predstava, Ništa – prema tekstu Artura Kopita, bila je radikalan eksperiment i pobedila je na sarajevskom MESS-u), Unkovski je ostao privržen dramskom tekstu. U njegovim predstavama su sve teatarske komponente optimalno razvijene (od scenografije i kostima do zvuka, scenskog pokreta, muzike i dizajna svetla), ali su uvek u nekoj vrsti savršene ravnoteže sa dramskim tekstom i glumačkom igrom; svaki dramski pisac može samo da poželi da praizvedbu njegovog dela radi Unkovski (a lista pisaca je značajna, od Gorana Stefanovskog, Milice Novković, Rudija Šeliga, Dejana Dukovskog... do Milene Marković). Ali njegovo rediteljsko umeće se pre svega ispoljava u saradnji sa glumcima; čitav niz neponovljivih glumačkih kreacija ostvaren je upravo u predstavama Slobodana Unkovskog. Unkovski je svetski poznat umetnik čije predstave često predstavljaju prekretnicu ne samo u radu pojedinih umetnika, nego i teatara u kojima je radio. Kritičar Kevin Keli je u „Boston globu“ takvom „prekretnicom“ (milestone) nazvao njegovu režiju Brehtovog Kavkaskog kruga kredom u Američkom repertoarskom pozorištu u Kembridžu, SAD, pozorištu u kojem je, pored mnogih svetski značajnih umetnika, režirao i Robert Vilson. Takve datume u istoriji predstavljaju njegovo Divlje meso Stefanovskog za Dramski teatar iz Skoplja, Lepa Vida Šeliga za Kamerni teatar 55 iz Sarajeva, Hrvatski Faust Šnajdera i Pozorišne iluzije Korneja za Jugoslovensko dramsko pozorište i druge. Predstave u režiji Slobodana Unkovskog učestvovale su na brojnim evropskim pozorišnim festivalima: Hrvatski Faust S. Šnajdera na Teatru nacija u Nansiju 1984, Bure baruta D. Dukovskog na Bonskom bijenalu 1996, Šine Milene Marković na Bijenalu u Visbadenu 2004, tri puta je učestvovao na BITEF-u (1975, 1980, 1991), te na međunarodnim pozorišnim festivalima u Karakasu (Venecuela), Bogoti (Kolumbija), Ćividaleu (Italija), Londonu (Velika Britanija), na Letnjem festivalu u Hamburgu, Dubrovačkim ljetnim igrama, Splitskom ljetu. Na Sterijinom pozorju je gostovao 11 puta i osvojio pet Sterijinih nagrada: Jane Zadrogaz, G. Stefanovski (Vanredna Sterijina nagrada za najbolju predstavu, 1975), Divlje meso, G. Stefanovski (Vanredna Sterijina nagrada za režiju, 1980), Hrvatski Faust, S. Šnajder (Sterijina nagrada za režiju, 1983), Srećna nova 1949!, G. Mihić (Sterijina nagrada za režiju, 1985), Kula vavilonska, G. Stefanovski (Sterijina nagrada za režiju, 1990). Neke od važnijih predstava Slobodana Unkovskog: Jane Zadrogaz, Dramski teatar, Skoplje; Divlje meso G. Stefanovskog,  Dramski teatar, Skoplje; Tetovirane duše G. Stefanovskog, Teatar na Maloj Broni, Moskva; Kavkaski krug kredom B. Brehta, Američko repertoarsko pozorište, Kembridž, SAD; Četvrta sestra Januša Glovackog, Narodno pozorište, Atina; Zimska bajka V. Šekspira, Američko repertoarsko pozorište, Kembridž, SAD; Per Gint H. Ibzena, Slovensko narodno gledališče, Ljubljana; Sarajevo G. Stefanovskog, međunarodna koprodukcija (Švedska, Belgija, Nemačka); Pozorišne iluzije P. Korneja, JDP, Beograd; Bure baruta D. Dukovskog, JDP Beograd; Mizantrop Ž. B. P. Molijera, SNG Ljubljana; Orest  Euripida, Nacionalni teatar Severne Grčke, Solun / Epidaurus.